Možemo, jer moramo svi zajedno! I nije tačno da nema ko i zašto! Jer opšta potreba je naš zajednički opstanak – sve dok stvaramo mogućnost, da se strateški ekonomski oporavimo, razvijemo i integrišemo partnerstvo unutar i izvan naše lokalne zajednice!

Ako zajednica svojim stanovnicima ,,nameće određena pravila,, znači da je u zajednici prinuda njena najopštija osobina. Ali takva zajednica ,,istovremeno i štiti svoje članove,, pomoću međuzavisnosti koju stvara solidarnost zajednice. Poljuljane društvene norme i kriza društvenih vrednosti ,,izoluje,, osetljivije i loše integrisane osobe zajednice, baš kao i pojedince koji ,,prevazilaze,, zajednicu… i tako naša zajednica, vlada svima nama ,,stanovnicima – svojim delovanjem i propisanim mišljenjima,,…

S podelom rada i uloga u zajednici, povećava se individualna sloboda pojedinaca, što dovodi do smanjenja nediferenciranog konformizma. Pa se tako stanovnik (meštanin) koji se potčini ,,zakonima zajednice,, oseća slobodnijim, nego ako ostane sam (nezavisan) i prepusti se ,,svojim građanskim slobodama,,… Međutim, nezavisnost pojedinaca i grupa u zajednici ,,moguća je – samo onda,, kada u zajednici ne postoji javnost. Onog trenutka kada zajednica ,,sve – javno zna i vidi,, nezavisnost pojedinaca i grupa ,,savremeno evoluira i institucijalizuje,, javno partnerstvo u budućnost svoje zajednice…

…E tu smo – ,,negde,,… valjda…

Poštovani sugrađani i komšije, prijatelji i partneri, posetioci bloga borefor – BorskiEkonomskiForum, našeg predivnog okruženja i lokalne zajednice, nakon zajedničkog blogovanja i komuniciranja u okviru javnog foruma i društvenih mreža (WordPress, Twitter, Facebook, Scribd, Google…) ,,za samo godinu dana – viđeni smo i daleko se čuje da postojimo,, sa željom i mogućnostima, da aktivno učestvujemo u izgradnji naše lokalne budućnosti. Vizije lokalnog ekonomskog razvoja i afirmacija nezavisnih ekonomskih aktivnosti i inicijativa građana zajednice sa ciljem da modifikuju ili čak osujete pojedine neprimerene i nedemokratske aspekte ekonomske politike vlasti, propraćene su javno sa preko 50.000 poseta i više od 800 fanova i folowera na društvenim mrežama. Posebnu javnu društvenu podršku, dobijamo i izvan naše zajednice – u internacionalnoj ,,globalnoj komunikaciji,, – sa preko 1.200 komentara (stranaca na engleskom jeziku – od Severne i Južne Amerike, preko Evrope i Azije), prepoznate su mogućnosti integracije naših ekonomskih vizija i aktivnosti – viđeni smo kao mogući partneri u globalnom razvoju našeg okruženja.

Sve ovo, daje nam pravo i obavezu ,,da budemo malo više drugačiji – na bolje,, odgovorniji, iskreniji i humaniji, jedni prema drugima lokalno iako ,,skoro svi ličnimo,, jedni na druge. Imamo jedni, druge, našu lokalnu zajednicu i okruženje, i ona nas – ,,i to je sasvim dovoljno za naš zajednički – novi savremeniji život i realno izvesniju budućnost,,. Nemamo više ni toliko vremena, da jedni drugima postavljamo ista pitanja – gde smo bili i šta smo radili. Dužni smo da prihvatimo svakog u onome što želimo da uradimo i to je jedini način da imamo normalnu zajednicu građana. ,,Međusobna podeljenost, čini nas usamljenima,, – sami sebi oduzimamo zajednička prava i obaveze, pojedinačnim interesima. Moramo se držati zajedno i krenuti jedni prema drugima. Niko drugi to neće uraditi umesto nas, niti će nas neko podržati – ne samo u onome što mi želimo da uradimo, nego i u onome što ne možemo da uradimo, a moramo. Potrebni smo svi mi, da bismo one kojima je naša energija danas neophodna, posustale, umorne, razočarane, opet podigli na noge, dok god živimo pod ovim našim zajedničkim nebom Bora. Trebamo mnogo više javno da razgovaramo, ali ne na način kako smo do sada međusobno razgovaramo, nego onako kako moramo, da bismo bili uzajamno bolji sugrađani, komšije i prijatelji.

BorskiEkonomskiForum – blog borefor, javno poziva lokalne parlamentarne političke stranke i političare, grupe i udruženja građana, javne institucije i ustanove, lokalna privredna društva i privatne preduzetnike, javne ličnosti i intelektualce, omladinu i sve zainteresovane građane (meštane seoskih i gradskih naselja), da svojim aktivizmom i mogućim inicijativama – u okviru institucija lokalnog parlamentarizma i demokratije, ukažemo na značaj i neophodnost javnog debatovanja i kompromisnog usvajanja Deklaracije lokalnog parlamenta o kontinuitetu javnog strateškog procesa ekonomskog razvoja Bora (od strane svih lokalnih parlamentarnih stranaka – pozicije i opozicije), čime bi lokalna zajednica institucionalno procesuirala Javni strateški proces – od dijaloga građana do strateškog dokumenta lokalne zajednice. Strateškim okvirom – funkcionalnom matricom, lokalna zajednica bi javno definisala svoju razvojnu politiku i strateški integrisala ekonomiju, čime bismo svi dobili na stabilnosti u periodu koji je pred nama (kvalitativni – predizborni i postizborni ciklusi, partijski programi i platforme, vizije i javni projekti građana i institucija, preovladali bi nad kvantitetom, populizmom i demagogijom).

Javno instuticionalizovana i demokratski izabrana lokalna vlast (zakonodavna vlast – lokalni parlament, kao javni revizor i izvršna vlast – predsednik opštine/gradonačelnik, kao javni supervizor) predstavljaće javne procesore budućeg strateškog upravljanja zajednicom (tada već gradom Bor – kao gradskom zajednicom opština). Lokalni suvereni (meštani seoskih i gradskih naselja), koji su svoju moć (građanski demokratsku vlast) preneli direktno na izborima na izabrane predstavnike (političare i javne ličnosti), imaće dodatnu (naknadnu) kontinuiranu mogućnost indirektne kontrole i opoziva svojih predstavnika – u periodu obavljanja predstavničke vlasti, na osnovu konsezusom usvojene Deklaracije lokalnog parlamenta o kontinuitetu javnog strateškog procesa ekonomskog razvoja Bora i strateškog okvira – funkcionalne matrice definisane u javnom strateškom procesu ,,od dijaloga građana do strateškog dokumenta lokalne zajednice,, (koji će lokalni parlament konsenzusom usvojiti kao Strategiju ekonomskog razvoja Bora – sa monitoringom dinamike akcionih planova, programa i projekata, budžetskom projekcijom strateški projektovanih i implementiranih prioritetnih ciljeva i zadataka, u skladu sa lokalnim potrebama i upotrebe resursa). Poseban značaj u navedenim javnim procesima biće posvećen, uzajamnoj integraciji aktivnosti meštana seoskih i gradskih zajednica (prema realnim prioritetima, potrebama i resursima naseljenih područja) unutar i izvan lokalne zajednice, kao i peticijama i lokalnim referendumskim pitanjima, o kojima će se meštani seoskih i gradskih naselja institucionalno u kontinuitetu javno izjašnjavati i rešavati svoju novonastalu stratešku problematiku u okruženju.

U javnom strateškom procesu lokalne zajednice, BorkiEkonomskiForum – blog borefor, kao javno afirmisan forum mreže nezavisnih ekonomskih građanskih aktivnosti i inicijativa, će svoju nezavisnost savremeno evoluirati i institucijalizovati, u okviru javnog partnerstva na putu izvesnije budućnost našeg grada i okruženja. Pritom, će javno promovisati i afirmisati ,,naše zajedničke i pojedinačne razvojne ekonomske vrednosti i resurse, prema prioritetima i potrebama lokalne zajednice,, u okviru BorskogEkonomskogForuma i drugih partnerskih javnih foruma, medija i institucija u okruženju.

BorskiEkonomskiForum – borefor (WordPress, Twitter, Facebook, Scribd, Google…)

BorskiEkonomskiForum MedijaFokus – boreformf

Poštovani sugrađani i komšije, prijatelji i partneri, posetioci bloga borefor – BorskiEkonomskiForum, naše lokalne zajednice i Borskog okruženja, svi zajedno blogujemo ,,već celih 8 meseca,, veoma ozbiljno. Naših preko 30.000 poseta (na: WordPressu, Twitteru, Facebooku, Scribdu, Googleu… i više od 600 fanova i folowera na društvenim mrežama) ,,jednog malog nesvakidašnjeg lokalnog bloga,, koji dovoljno afirmiše nezavisnot i bezuticajnost svakodnevnice filosofije naše palanke, predstavlja našu savremenu mogućnost da zajedno ipak možemo ,,nekako i nekada,, videti svetliju budućnost u našem okruženju. Pritom, možemo konstatovati da blog više prate i komuniciraju, posetioci iz šireg okruženja… verovatno ,,dalje komšije i prijatelji,, imaju više ,,savremenih društveno ekonomskih problema, u svojim životnim zajednicama,, i nas vide kao moguće partnere u izvesnijoj zajedničkoj budućnosti (što ipak predstavlja, kakvu takvu, afirmaciju i mogućnost našeg međusobnog partnerstva i integracije lokalnog i regionalnog razvoja). Što ne znači, da se mi manje međusobno lokalno razumemo – ,,možda mi u lokalu, malo više razvojno razmišljamo,,.

Iako je naša građanska realnost veoma surova, jer ,,osnovne ćelije, našeg zajedničkog organizma,, – državna i lokalne zajednice… skoro svi, građani i njihove porodice, pojedinci i grupe građana, privatni preduzetnici i preduzeća, kao i javne institucije… ,,pate i boluju – od preduge tranzicije i savremenih kriznih bolesti,,… ,,nekako s vremenom razumnije shvatamo,, naše zajedničke i posebne interese – sve manje želimo da preživimo, sve više želimo da živimo. Nije dovoljno, ali ako istrajemo i okrenemo se jedni drugima, već ćemo biti u našoj sledećoj razvojnoj fazi – integraciji zajeničkih interesa, unutar i izvan zajednice i traganju ka našim strateškim prioritetima i partnerima. Naša baza razvojnih problema, pitanja i odgovora u interaktivnoj on-line komunikaciji postoji na blogu i društvenim mrežama, potrebno je samo jačati kapacitetima i resursima… pritom, veoma veliki značaj i važnost lokalnog partnerstva, promovisaćemo afirmacijom međusobnog uvažavanja i prihvatanja javnih savremenih vrednosti i standarda, prema našim potrebama i resursima.

Nezavisne aktivnosti i inicijative (problemi, pitanja i odgovori, vizije, sugestije i komentari, kao i ostali oblici neposredne internet komunikacije…) koje forum afirmiše – evidentirani su i moguće ih je koristiti neposredno iz baze bloga. Termini i oblasti, koji su pritom najviše zastupljeni i korišćeni, od strane posetioca bloga BorskiEkonomskiForum – borefor, preko globalnih pretraživača na internetu su: ekonomija obima, mali biznisi, industrijalizacija, globalna ekonomska kriza, integracija i EU, sektor proizvodnje i prerade hrane, sektori prirodnih, veštačkih i sintetičkih vlakna, multinacionalne kompanije, institucionalni investitori, kreditni novac, međunarodna trgovina, globalne ekonomske sile, rentabilnost poslovanja, finansijski tokovi, berzansko tržište, međunarodni monetarni sistem… Sve ovo, ukazuje nam na neophodnost strateškog pregrupisavanja i globalizovanja lokalnih potreba prema realnim mogućnostima i resursima – u cilju geostrateškog opstanka naše lokalne zajednice i građana.

Obzirom da je ,,naš savremeni život,, oblikovan uticajem raznovrsnih interesa, preko dostupnih medijskih fokusa, koji nam život svode na preživljavanje banalnosti svakodnevnice, razvojne motive ne možemo, pojednostavljeno tumačiti samo kao mogućnost lepšeg ,,trenutno najboljeg blagostanja,,. Lokalnu investicionu sliku bespotrebno zamagljuje vizija lokalnih lidera, prema kojoj se ,,svaki ekonomski promet,, tretira kao revitalizaciona i razvojna investicija (projekti: donatora, lokalnih i republičkih fondova, korporativno društvene odgovornosti…), iako se ekonomski opravdanom investicijom može smatrati samo ona, koja donosi dodatu razvojnu vrednost (rentabilniju, produktivniju i profitabilniju ekonomiju lokalne zajednice). Prema tome, za Bor, javne lokalne investicije uz podršku države, mogu predstavljati samo ,,uvod u lokalne investicije, sa ne baš transparentnim projektima podrške zajednice – bez javnog dijaloga i strateškog funkcionalnog okvira,,. Samo strateška ulaganja novih vlasnika (strateških partnera lokalne zajednice), mogu imati tretman jačanja lokalne ekonomije i razvoja njenih savremenih kapaciteta poslovanja. Podjednako nam je važno i javno uvođenje reda i sigurnosti, kao protivteže mogućem lokalnom haosu, osionoj samovolji, proizvoljnosti i bezakonju. U tom kontekstu, suštinski značaj i afirmaciju savremenih vrednosti potrebno je promovisati javno, usvajanjem i primenom deklaracije lokalnog parlamenta o razvojnom političkom kontinuitetu – zakonodavnih i izvršnih institucija, kao i javnih ustanova koje su servis građana. Ovakav lokalni razvojni politički konsenzus, dodatno obavezuje lokalnu zajednicu na neophodnost pozivanja svih meštana (seoskih i gradskih naselja), da svojim aktivnostima i inicijativama definišu funkcionalni strateški okvir ekonomskog razvoja i integracije celopnog područja lokalne zajednice, u skladu sa sopstvenim mogućnostima, potrebama i resursima – u javnom strateškom procesu ,,od dijaloga, do dokumenta,,.

Naša lokalna evolucija, ka razvijenijoj ekonomskoj zajednici, ipak je za sada moguća, internetom – virtuelno. Veoma teško nam dolazi javna podrška i razumevanje zajedničkog boljitka ,,odozgo i sa strane,, – ne postoji, ni spontano razumevanje konsenzusa o strateškoj ekonomiji unutar lokalne zajednice. Ipak dešava nam se, afirmacija nezavisnog građanskog ekonomskog aktivizma i inicijativa – i zavisi od nas samih! Ako svako od nas, a naročito mladi i obrazovani ljudi ,,daju deo sebe,, i kao građani i stručnjaci budemo istrajni i hrabri – uspeh će naš zajednički, biti neminovan.

BorskiEkonomskiForum – borefor, će do trenutka javnog poziva od strane lokalne zajednice svim subjektima unutar zajednice, nastaviti afirmaciju savremenih javnih vrednosti i društveno ekonomskih medijskih fokusa – kao nezavisan forum (jer za sada ne postoji nikakav javni poziv lokalne zajednice, o potrebi organizovanja strateškog partnerskog procesa unutar lokalne zajednice – građana, privrede i javnih institucija). Kada lokalna zajednica, javno pozove sve svoje subjekte i procesuira ,,javnim dijalogom, izradu lokalne strategije,, BorskiEkonomskiForum – borefor, će aktivno učestvovati u javnom procesu, kao već prepoznatljiv lokalni strateški partner. Tada, neće biti potrebe, da niko u lokalu nezavisno afirmiše javne vrednosti – jer će svi lokalni partneri u javnom procesu, afirmisati i promovisati strateški funkcionalni okvir ,,opstanka i napredovanja naše zajednice,,. Do tada, ćemo se kao i do sada – zajednički navikavati na teškoće i težiti da od lepih i korisnih dešavanja, stvaramo nove vrednosti sa kojima ćemo kvalitetnije živeti i uživati… nezavisnom afirmacijom savremenih javnih vrednosti i društveno ekonomkih fokusa medija, preko novog lokalnog bloga, boreformf – BorskiEkonomskiForum MedijaFokus i linka http://boreformf.wordpress.com/ . Pozivamo sve zainteresovane posetioce bloga i građane, da svoje razvojne ekonomske aktivnosti i inicijative, javno afirmišu preko našeg zajedničkog novog bloga, u skladu sa standardnim pravilima javnog blogovanja.

MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA

Upravljanje ljudskim resursima (Human Resource Management) se, pod ovim imenom, javlja u organizacionoj teoriji i praksi s početka devedesetih godina dvadesetog veka. Menadžment ljudskih resursa je deo sfere rukovođenja, a zasniva se na teorijsko-praktičnim znanjima iz oblasti psihologije rada. Pitanje koje se često postavlja jeste da li je ova grana organizacionih nauka samo novo carevo odelo, to jest novi naziv za nekadašnju službu kadrovskih poslova. Mnogi humanistički orijentisani kritičari savremenih trendova i globalizacije ističu da postoji dublji smisao u samom nazivu ove grane menadžmenta, koji oslikava jedno specifično, novo tretiranje čoveka kao nosioca rada. Činjenica je da se po prvi put ljudi, profesionalci i stručnjaci iz različitih oblasti, nazivaju resursom – sirovinom koja se upotrebljava u procesu proizvodnje. Ne može se zamisliti poslovanje bilo kog preduzeća bez odgovarajućih proizvodnih resursa, a ljudi, sa svojim sposobnostima i ukupnim psihofizičkim kapacitetom, predstavljaju jedan od tih resursa – verovatno najvažniji. Danas se više ne postavlja pitanje usavršavanja instrumenata proizvodnje – mašina i alata, već pitanje kako povećati efikasnost čoveka.

Novotarija ili ne?

Proučavanjem istorijata psihologije rada nalazimo podatke koji dokazuju da pitanja, koja se danas postavljaju i rešavaju u okvirima menadžmenta ljudskih resursa, nisu ni najmanje nova. Još od šesnaestog veka pojavljuju se radovi koji se bave problemima profesionalne orijentacije, tipičnih bolesti rudara i zanatlija, studije zamora, proučavanja pokreta, prirode umora itd. Osnivačem psihologije rada smatra se čuveni Hugo Minsterberg i njegovo pionirsko delo Psihologija i industrijska efikasnost (1913). Ova grana psihologije konačno se utemeljuje kao nezavisna disciplina, sa proširenjem polja svog interesovanja na psihološke probleme čoveka u svakoj radnoj situaciji. Osnovni cilj psihologije rada definiše se kao ostvarivanje optimalnog radnog efekta – produktivnosti, ali uz maksimalno poštovanje radnog čoveka i njegovog zadovoljstva, očuvanje njegovog zdravlja i poštovanje njegove ličnosti. Ovaj cilj se ostvaruje kroz dva komplementarna procesa – prilagođavanje čoveka radu (industrijalizacija čoveka) i prilagođavanje rada čoveku (humanizacija rada).

Psihološki faktor

Koliko su ljudi bitan ekonomski faktor svake radne organizacije i svake države uopšte, pokazuje podatak da u zapadnim zemljama troškovi radne snage čine 20-30% ukupnih troškova, negde čak i do 50%. U zemljama u tranziciji, zbog nižih cena radne snage, ovaj procenat je nešto manji, ali i dalje nije zanemarljiv. Ljudski resursi raspolažu znanjem, inovatorskim potencijalom, intelektualnim i fizičkim kapacitetom. Ljudi su ti koji kreiraju i proizvode i usluge, koji kontrolišu kvalitet, plasiraju proizvode, upravljaju procesom proizvodnje i finansijama, utvrđuju strategiju i ciljeve kompanije. Bez ovog resursa, svaki rad bio bi nemoguć. Efikasno upravljanje ljudskim resursom zahteva određena teorijska znanja, kao i specifične metode i strategije kako bi se pun ljudski potencijal iskoristio. Upotreba i razvoj ljudskih resursa primarno je usmeren na realizaciju ciljeva preduzeća, ali je nemoguće ostvariti efektivnost i efikasnost ljudi bez uzimanja u obzir njihovih interesa. Onoliko koliko se ljudi koriste za ostvarivanje ciljeva kompanije, toliko i ljudi rad koriste za ostvarenje svojih interesa. Pored zarade, tu spadaju i već poznati drugi ljudski motivi – afirmacija, iskustvo, rad sam po sebi, postignuće, samoaktuelizacija, socijalne potrebe i slično. Činjenica da je zadovoljstvo ljudi poslom i radnom oganizacijom od ključnog značaja za interese preduzeća, shvaćena je odavno, a među prvima su to isticali psiholozi Abraham Maslov i Daglas Mek Gregor, čija se imena pominju u svim varijantama teorije i prakse menadžmenta ljudskim resursima. Zadovoljan radnik je produktivan radnik. Teorije o zadovoljstvu poslom i njegovom efektu na motivaciju i produktivnost zaposlenog su mnogobrojne. Izgleda da u odnosu na ovo pitanje postoji značajna razlika između istočnjačkog i zapadnog pristupa. Po mnogim procenama, japanski sistem menadžmenta ističe se kao daleko napredniji, bolji i efikasniji od zapadnog. Ono što ga razlikuje je potpuno drugačiji pristup čoveku, za koji se smatra da potiče iz same istočnjačke kulture. Upravo zato ga je jako teško implementirati u evropske i američke kompanije. Osnova japanskog pristupa je vizija zajedništva kompanije i zaposlenog koja počiva na komplemetnarnosti njihovih interesa. Ne podstiče se međusobna kompetitivnost zaposlenih, niti se potreba za novim profilom ostvaruje putem zapošljavanja novog kadra, već se u postojeći kontinuirano, tokom celog radnog veka ulaže – dodatnim obrazovanjem i prekvalifikacijama. Osnovni moto je da se radnik oseća zaštićenim i da prihvata ciljeve kompanije kao svoje lične, što kompanija uzvraća na isti način.

Princip efikasnosti

Jedan od osnovnih zadataka menadžmenta ljudskim resursima je selekcija kandidata za određeni posao. Na današnjem tržištu rada, pronalaženje prave osobe za posao je izazov sa kojim se suočava svaka radna organizacija. U većini preduzeća se, kao deo procesa zapošljavanja, podrazumeva uključivanje stručnjaka sa odgovarajućim psihološkim instrumentarijumom sa procenu kandidata. Neka preduzeća se opredeljuju za organizovanje sopstvenog odeljenja za ljudske resurse, koji ima jednog ili više stručnjaka zaduženog upravo za selekciju kandidata (recruitment specialist). Druga koriste usluge specijalizovanih HR agencija, koje čitav proces primanja novog zaposlenog preuzimaju na sebe, od osmišljavanja odgovarajućeg oglasa za konkurs, preko detaljne procene (assesment-a) svih kandidata koji su se javili. Konačna odluka, naravno, i dalje leži na rukovodstvu preduzeća. Ono što podrazumeva jedan konzistentan i efektivan skup tehnika za procenu, su psihološki instumenti za procenu sposobnosti i inteligencije, kao i testovi specifinih ciljanih osobina ličnosti. Svakoj selekciji prethodi detaljna analiza radnog mesta, na osnovu koje se utvrđuju poželjne osobine i kompetencije potrebnog kadnidata. Ova analiza se ne svodi samo na utvđivanje potrebnih stručnih kvalifikacija, već se traži odgovarajući profil osobe – idealnog kandidata, koji podrazumeva skup ponašajnih obrazaca osobe, sposobnosti mišljenja, ličnih osobina, interesovanja i okupacija. Neki podaci pokazuju da upotreba ovakvih metoda procene prilikom zapošljavanja povećava uspešenost izbora prave osobe od tri do pet puta, i da rezultira većom produktivnošću, dužim zadržavanjem na radnom mestu i uopšte većim zadovoljstvom zaposlenih.

Najnoviji podaci ukazuju da postoji izuzetno visoka povezanost između globalne intelektualne sposobnosti i uspešnosti u svakoj vrsti posla. Takođe, među izuzetno stabilne i valjane prediktore uspeha na poslu spada emotivna stabilnost, koja se, između ostalog, očituje u realnoj proceni sopstvenih kapaciteta, zdravom samopouzdanju i visokoj toleranciji na stres i osujećenja. Ovakav pristup u selekciji, karakterističan za zapadnu kulturu, polazi prvenstveno od zahteva radnog mesta, pa se na osnovu tih zahteva biraju kandidati koji im najbolje odgovaraju. Postavlja se pitanje da li je ovakav pristup dobar na duge staze, i neće li on konačno u perspektivi ugroziti osnovna načela humanosti, slobode izbora i vizije beskonačnih ljudskih mogućnosti za rast, promenu i razvoj. I ovde uočavamo razliku između istočnog i zapadnog sistema menadžmenta. Zapadni karakteriše strogo uklapanje kadrova u unapred definisane zahteve i planove preduzeća, dok je istočni mnogo više globalno, a manje specifično selektivan, i insistira na zapošljavanju osoba koje imaju potencijalne sposobnosti za dalje obučavanje i usavršavanje.

Budućnost već sada

Odeljenje za ljudske resurse u okviru kompanije u idealnom slučaju trebalo bi da sadrži: tim stručnjaka, najčešće profila psihologa, za proces analize radnih mesta, selekciju kandidata, obuku novozaposlenih, orijentaciju i prekvalifikaciju radnika, zatim pravnu službu, kao i HR tim koji bi trebalo da fukncioniše kao oči, uši i glas svih zaposlenih. Međutim, mnoge kompanije odlučuju se za varijantu angažovanja specijalizovanih agencija za ljudske resurse, koje su danas u upadljivoj ekspaniziji. Današnji trendovi idu u pravcu aktivnog traženja posla, pa tako mnoge agencije rade ne samo za klijentelu kao što su velike firme, već i za pojedince, tražeći odgovarajućeg poslodavca prema željama i mogućnostima kandidata. Svi oni koji ovih dana traže posao po prvi put ili menjaju dosadašnji, verovatno su se do sada susreli sa nekom od oviih agencija, ili su već postali deo velike baze podataka – baze ljudskog resursa.

Autor: Lana Vučičević
Izvor: sajt bifonline.rs decembar 2007/januar 2008.

ZADRUGE PROTIV BANAKA

Naplata korišćenja debitne kartice koje je uvela Bank of America i još nekoliko najvećih banaka u SAD, dolila je ulje na vatru, koja je već neko vreme tinjala među građanima usled nezadovoljstva načinom bankarskog poslovanja. Nagomilanu frustraciju je artikulisala 27-godišnja Kristen Kristijan, organizujući pokret ,,Dan bankovnih transfera,, kome se prognozira dosta dublja, čak i ideološka, uloga u borbi sa predstavnicima krupnog kapitala.

Cilj poktera je da se novac povuče iz pohlepnih banaka, a računi otvore u bankama u vlasništvu radnika ili kreditnim zadrugama, čiji su vlasnici članovi zadruge, koji svesrdno podržavaju pokret ,,Okupirajte Volstrit,,. Plan je počeo da se ostvaruje još u oktobru, maršom na dve banke Chase Manhattan i Citibank.

,,Potrošači se bude i uviđaju da imaju uzor. Ljudi koji podržavaju akciju naveliko prenose svoja sredstva i zatvaraju račune u bankama. Narod Amerike je svedok ponovnog budženja potrošača, što nije viđeno decenijama.,,.

O tačnom broju zatvorenih računa se zasad može samo nagađati budući da velike banke odbijaju da pruže takav podatak. Učesnici akcije ne gaje međutim nerealna očekivanja da će uspeti da stave katanac na gigantske banke, već računaju na mali ali značajan efekat društvenog pritiska. Prva mala pobeda pokreta jeste saopštenje Bank of Amerika, u kojem obaveštavaju svoje klijente da ipak neće doći do najavljenog naplaćivanja provizije od pet dolara za svako korišćenje debitne kartice.

Ideolozi pokreta tvrde da u SAD postoji sijaset mesta za čuvanje novca čije su usluge mnogo povoljnije nego u bankama.

,,Postoji mnogo sigurnijih mesta, u celoj zemlji. Imamo kreditne zadruge – one su odlična alternative. Povezane su sa zajednicom i odlično su rešenje za ljude koji žele da se oslobode velikih korporativnih banaka, koje su odgovorne za uništavanje ekonomije,, objašnjava Nil Spouk, predstavnik za štampu Kampanje za progresivne promene.

On objašnjava da je lokalno bankarstvo efikasnije i to na duže staze, jer novac ostaje u zajednici i bez brige o povećavanju bankarskih provizija.

Zaključno sa 30.junom 2011.godine u američkim kreditnim zadrugama je bilo pohranjeno 8% ušteđevine građana, što je i dalje neznatno u odnosu na 70% novca koji građani čuvaju u bankama. Statistika je međutim znatno drugačija, kada se prevede na jezik broja otvorenih računa, jer u proseku svaki treći amerikanac čuva pare u kreditnim zadrugama, ali je uglavnom reč o malim iznosima, pa stoga ta suma ukupno iznosi svega 8% ukupne štednje građana.

Ni bankari nisu propustili priliku da ospu paljbu po kreditnim zadrugama ukazujući na njihov ubrzani rast zbog kojeg bi poput profita banaka, trebalo da se oporezuju. Oni smatraju da je pokret za transfer novca čist populizam čiji je cilj prelivanje novca sa jednog mesta na drugo, koje će kad tad po prirodi stvari, poželeti da profitira od novca koji bi trebalo da čuva. Tako će, kažu, zadruge postati nove banke, koje se ni po čemu neće razlikovati od onih koje sada svesrdno napadaju.

I među političarima su se čule optužbe, da je pokret u suštini socijalistički, što u SAD ima izrazito negativnu konotaciju. Oštro je odgovorila Kristen Kristijan, tvrdeći da pokret ,,Dan bankovnih transfera,, nema nikakve veze sa socijalizmom, već predstavlja ,,ponovno buđenje,, američkog društva.

Autor: D. Vukotić
Izvor: Politika online 14.11.2011.

SRBIJA U ,,ATLASU EKONOMSKE KOMPLEKSNOSTI,,

Predviđanje globalnog razvoja, kao i mogućih razvoja pojedinih ekonomija, bila je isključiva privilegija ljudi koji su posmatrali tokove kako kapitala, tako i trendova u razvoju pojedinih svetskih industrijskih grana. Međutim, komplikovane mape ekonomskih klastera sada su lako dostupne svakome ko poseti adresu: http://atlas.media.mit.edu/. Tako će i građani Srbije moći da vide da je naša zemlja trenutno na visokom 17 mestu po projekciji rasta BDP-a do 2020.godine.

Na čelu ovog projekta nalazi se Rikardo Hausman, profesor Međunarodnog ekonomskog razvoja na Fakultetu državne uprave ,,Džon Kenedi,, Univerziteta Harvard u SAD, koji važi za jedinstvenog ekonomskog stručnjaka koji uspešno dešifruje i najkomplikovanije ekonomije, naročito one iz takozvanog trećeg sveta i savetuje visoke državne funkcionere, ministre i premijere, kako da usmeravaju svoje ekonomije. Njegove teorije i preporuke doskora su bile dostupne samo uskoj akademskoj i političkoj eliti.

Kakva saznanja svetu nudi ,,Atlas ekonomske komplekstosti,,?

Praćenjem komparativnivnog razvoja izvoza 128 pojedinačnih ekonomija u svetu i dodatnim istraživanjima otkriveno je nekoliko praktičnih formula na osnovu kojih se mogu ne samo rangirati države, već i sa izvesnom dozom sigurnosti predvideti nivo i pravac razvoja pojedinih ekonomija. Kreirana je nova mera – indeks ekonomske složensti, koji predstavlja trenutno stanje proizvodnih sposobnosti zemalja i mogućnosti, da svoje proizvode plasiraju na inostrano tržište. Ovaj indeks govori o bogatstvu jedne zemlje, pri čemu je zaključeno da on zavisi od količine i kompleksnosti praktičnog znanja, koje ta zemlja poseduje i upotrebljava.

Autor: Marina Švabić
Izvor: Politika online 08.11.2011.

OVE SEZONE SE NOSI REVOLT

Na lokalnim izborima u jednoj od centralnih gradskih opština pobedu je odnela jedna stranka. Njen podmladak pokušava da napravi koaliciju da bi uspostavio vlast sa strankom autsajdera i pijanaca. Predvodnik te stranke pristaje na koaliciju ako mu udaju ćerku koja je, inače, promiskuitetna. Uz put traže da im se daju atraktivni poslovni prostori. Nastupa cenkanje, u fazonu: lokalni izbori su izbor lokala, a ne pobeda. Ceo događaj se pretvara u apsurd. I udavača, naravno, ima svoje uslove: želi muža Beograđanina, a s obzirom da je stranački mladoženja iz provincije unajmljuje glumce koji će tumačiti njegove roditelje, stare Beograđane… Ovo je kratak sadržaj novog komada Nebojše Romčević „Svojta”, koji će uskoro, u režiji Nikole Zavišića, biti premijerno izveden na sceni pozorišta „Boško Buha”, u Beogradu. Igraju: Milorad Mandić Manda, Miloš Vlalukin, Anastasia Mandić, Aleksandra Simić, Katarina Marković, Goran Jevtić, Andrija Milošević i drugi. Dramski pisac Nebojša Romčević ponovo svojim smelim scenskim zavrzlamama, bez pardona, upire prstom u mnoge događaje, pojave, probleme koji tište sve nas. Satirična predstava „Svojta” o podmlatku političkih stranaka samo je nastavak njegovog osobenog dramskog stvaralaštva.

Iz naslova komada „Svojta” naslućuje se tema. Zašto drama sa ovakvim „zapletom” ?

Ne mogu da zamislim kojim žanrom osim komedije bi se moglo govoriti o našoj društvenoj stvarnosti. Morate sve više da stilizujete komediju ne bi li ona bila komična u odnosu na već komičnu stvarnost. Termin „svojta” podrazumeva grupu koja ne pravi razliku na rasnoj, verskoj ili na polnoj osnovi. Jedino što ih vezuje je interes, a to je način na koji srpska elita shvata moderni kapitalizam. U Srbiji su ostale samo prazne ljušture ideoloških, moralnih i drugih nesuglasica, a naše je stanovništvo podeljeno na tlačitelje i tlačene. Očigledno to više nije samo srpski problem. „Svojta” je zapravo metafora na lokalnom nivou onoga što se događa na globalnom. To kod mene ima vid komedije, koja ima nekakvu funkciju protesta. Nisam naivan da mislim da pozorišni tekstovi imaju velike domašaje, ali su ipak neka satisfakcija ljudima koji slično misle. Da dođu, vide predstavu i shvate da nisu usamljeni. Da nisu prolupali privatno, nego da smo prolupali kolektivno. I ja sa njima. To je obično zatišje pred burom. A ja se buri nadam!

U svojim dramama ste mnoge događaje, probleme, pojave, anticipirali?

Siguran sam da je socijalna situacija u Srbiji katastrofalna i da je to strahovito raslojavanje došlo do tačke pucanja. Da se dalje ne može ovako. Pretnje kaznama, represijom, zaplenom imovine u zemlji koja vam obezbeđuje jako malo bilo čega, koja je poslednja u svetu u svim sferama rada državne uprave je neodrživ koncept. Na političkom nivou to je predstava koja već 25 godina traje sa istim glumcima, istim ulogama, istim izanđalim političarima, ofucanim idejama, bez bilo kakve nove koncepcije. Konačno, zašto bi ti ljudi nešto menjali, kada mogu da dokažu da žive u najboljem od mogućih svetova?

Uporno tvrdite da između države i građanstva postoji hladni rat. Odnosno da državi ne verujete ništa?

Sva lica od levice do desnice akteri su komada koji je zaslužio da bude skinut sa repertoara i davno zaboravljen. Jedina ideja jeste povećati poreske stope, akcize, marže, takse i kazne i na taj način dodatno pljačkati već urnisano stanovništvo. Sve što je naša elita primila od kapitalizma jeste: naplatiti po svaku cenu bez milosti. Evropska Unija i Kosovo su alibi iza državnih nepravdi koje se prema stanovništvu svakodnevno čine. Od kada znam za sebe neki Hanibal je pred vratima i upravo zbog toga nije dobro potezati neke stvari, kao što je, recimo, socijalna pravda. Tako da je i komad „Svojta” zapravo kamičak u zidu nezadovoljstva koji bi trebao da nas razdvoji od ovog sistema vrednosti i nekog budućeg sistema vrednosti. Nisam utopista, ali sam dovoljno očajan da moram da verujem u utopiju. Moram da verujem u mogućnost potpunog diskontinuiteta u politici, na ovaj ili na „onaj” način.

Intelektualci najčešće nisu uz vlast, kažete, a ukoliko to i postanu, onda prestaju to da budu. Da li je i zašto intelektualac danas zaćutao?

Na analizu naše situacije, političkog sistema, istorije, potrošeno je sve što je moglo da se kaže. Možda intelektualci i ne ćute, ali možda nas nije vredno slušati. Racionalizacija problema ne pomaže kada su u pitanju emocije. Dok se 1. maj obeležava pečenjem prasadi, a ne masovnim protestima na ulici, sve su priče suvišne. Stvari su toliko jasne da nema potrebe za dodatnom artikulacijom. Stanovništvo ima zapanjujuću moć da trpi, i „gleda svoja posla”. Kriza će biti toliko produbljena da će ljudi, ipak morati da postanu lojalni jedni drugima zbog dubine problema. Nije pitanje da li će, već samo kada će svaki dahija naše elite proći kao dahija ako ne ostavi narodu bilo kakvu opciju za preživljavanje. Raznorazni oblici pljačke pod velom popunjavanja budžeta za dobrobit građana negde će morati da se zaustave. Nikako da namirimo sve te svastike, udavače, šurake i pašenoge, švalerke i ljubavnice, ogromni državni aparat koji stoji na dve staklene nožice koje zovemo privreda. Niko neće da radi, svako hoće da bude menadžer, a ko ne ume baš ništa: upravlja državom.

I dalje se borimo za „vrapca u ruci”?

Danas je i vrabac sve više na grani. Znam za ministre koji su se slatko smejali tezi da može doći do nemira, jer smatraju da srpski narod nikada neće izaći na ulicu tražeći socijalnu pravdu. Verovatno neće izlaziti, već će izaći samo jednom. Socijalna pravda postaje globalni zahtev i verujem da je svetu potlačenih dosta i vera, i nacija, i ideologija. Pobuna je „in”, ove sezone se nosi revolt.

Autor: B. G. Trebješanin
Izvor: sajt Politika Online 04.11.2011.

NAROD NA KRAJU PLATI SVE

Klima u našem društvu je takva da je tekuća potrošnja uvek ispred svega. Tome su doprinosile i političke elite, koje nisu liderski i vizionarski usmeravale javnost u pravcu koji bi ukazivao ne samo na kratkoročne efekte podizanja plata već i na brigu o dugoročnom razvoju zemlje. Zbog toga danas i nema vizije razvoja Srbije, zbog toga smo izloženi demografskoj katastrofi, zbog toga smo evropsko slepo crevo… Srbija, jednostavno, nema sopstvene izvore za finansiranje razvoja – kaže u razgovoru za „Novosti“ prof. dr Nebojša Savić, sa beogradskog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju.

Šta je moguće kratkoročno uraditi da država više uštedi?

Preveliki deo kolača je usmeren u zadovoljavanje tekućih potreba, bez ozbiljnije brige o budućnosti, o razvoju i dugoročnom opstanku. Budžet redovno ulazi u deficit, i to se dešava i u kriznim i u nekriznim godinama. Mudre države u periodima prosperiteta ostvaruju suficite i stvaraju zalihe za loša vremena. Trajni deficiti naše države doveli su do porasta zaduženosti, pa je danas javni dug na granici dozvoljenog.

Ali je zato rad u državnoj službi svima ideal…

Prenaglašeni potrošački pristup doveo je do znatnog višeg rasta plata u javnom sektoru i državnim službama nego u privatnom sektoru. Netransformisane javne službe, zapošljavanje partijskih činovnika, sa zaradama koje stalno rastu, stvorile su neprirodnu situaciju da je neuporedivo bolje raditi u državnoj službi nego u privredi.

Kako doći, u kratkom roku, do ozbiljnijeg privrednog rasta?

Od ogromnog značaja je da upravo iz države i javnog sektora krene proces smanjivanja potrošnje i stvaranja novog razvojno, a ne potrošački orijentisanog društva. Pored toga, poseban problem predstavlja korupcija, koja je dobila sistemski karakter i koja guta ogromne resurse.

Kada kažete da nemamo sopstvene izvore za finansiranje razvoja, znači li to da ćemo i mi, kao mnogobrojne zemlje Evrope, ući u krizu otplate javnog duga?

Tekuća potrošnja je kod nas decenijama iznad onoga što stvaramo, što proizvodimo. Nekada je ona bila pokrivena bespovratnom inostranom pomoći, onda je nastupila era zaduživanja iz inostranstva, a u novije vreme je bila finansirana iz privatizacionih prihoda, donacija i slično. To je značilo da smo zapravo kapitalne proizvodne fondove pretvarali u plate i penzije. S druge strane, tako stvorena tražnja na domaćem tržištu destimulisala je izvoznu proizvodnju.
Država, osim deklarativno, ne pokazuje volju da reformiše javna preduzeća, čak im daje garancije za nove kredite i saglasnost za nove i sve više cene…

Reforma javnog sektora je goruće pitanje srpskog društva. Ta preduzeća su najveći gubitaši, nosioci minusa u bilansima. Učešće privatnog sektora je na niskom nivou za zemlju našeg profila. A velika javna preduzeća su troma i neefikasna i ključni generator gubitaka. Ona bi trebalo da funkcionišu kao svako preduzeće koje posluje na tržištu. Zadatak njihovog menadžmenta treba da bude maksimizacija profita, stvaranje vrednosti i zadovoljavanje potreba potrošača. Nažalost, naša javna preduzeća ne obavljaju tu funkciju.

Nego kakvu?

S jedne strane, vode socijalnu politiku uvek kada se javne usluge vrednuju po cenama ispod tržišnih, pa se to javno preduzeće gura u gubitak. Taj minus se na kraju mora pokriti, što se čini na račun svih građana umesto onih koji jeftino koriste te usluge. S druge strane, često su na čelu takvih preduzeća partijski poslušnici, a ne meritorni menadžeri. Posledica je ta da te firme neefikasno posluju i da imaju previše zaposlenih.

I, kao gubitaši, predstavljaju teret za sve…

U ovoj zbrkanosti ekonomske i socijalne politike svi su gubitnici. To je i najskuplje rešenje. Utvrđivanje cena ispod tržišne znači subvencionisanje i onih koji bi te proizvode mogli bez problema da plate. A neophodno je voditi socijalnu politiku koja će pomoći zaista ugroženim delovima društva, siromašnima, a cene treba formirati na tržištu. Sadašnja situacija, s druge strane, predstavlja alibi i rukovodstvima javnih preduzeća da sve slabosti pripisiju državnom regulisanju cena, a da malo rade na prestrukturiranju preduzeća i na stvaranju profita.

Na svim rang-listama Srbija je nazadovala kada je u pitanju mogućnost poslovanja. Zašto je tako teško napraviti bar pristojan poslovni ambijent?

Po pokazateljima konkurentnosti i atraktivnosti poslovanja Srbija ima nizak rejting. Koreni su duboki i delom se tiču slabosti celog regiona. Ali, to što su i drugi u sličnom položaju ne rešava naše probleme. Iz ugla atraktivnosti srpskog poslovnog ambijenta ključni problemi su u slabo razvijenoj infrastrukturi i nedovoljno razvijenim elementima tržišta. Svaki investitor očekuje da na lokaciji na kojoj treba da ulaže ima razvijenu infrastrukturu, a ona je kod nas zapanjujuće loša. Razvijenost putne i železničke infrastrukture nas je dovela na svetsko dno. Došli smo u tragičnu situaciju da ni danas nemamo završen autoput, koji svako malo neko otvara. Još tragičnije je sa našim železnicama, na kojima je brzina danas kao pre nekoliko decenija.

Vidite li neku svetlu tačku?

Jedino je u oblasti telekomunikacione infrastrukture situacija povoljnija, ali i tu gubimo tempo i treba sve učiniti da i tu ne počnemo da zaostajemo.

Ekonomski ranjivi dočekujemo novi talas prelivanja svetskih problema. Mislite li da će ovaj imati snažniji uticaj od onog pre tri godine?

Uticaj svetske krize na srpsku privredu je veoma jak i, nažalost, njegovi efekti su negativni. To je bio slučaj u dosadašnjem toku krize, od 2008. godine, a, kako stvari stoje, biće još izraženiji u sledećoj godini. Kako je centar ekonomske krize, koja je sada aktuelna, u suštini krizu zaduženosti preselio u evropske države, tako se i naša izloženost pogoršava. Region jugioistočne Evrope je pod najvećim uticajem nepovoljnih efekata i Srbija taj udar ne može izbeći.

Firmama će biti teže 2012.

Kraj ove godine mnogobrojne privatne firme dočekuju sa velikim problemom nelikvidnosti i nedostatka novih izvora finansiranja. Situacija u srpskoj privredi je veoma teška. Zbog krize, komercijalne banke su ispoljile veću sklonost plasiranju novih kredita državi nego privredi. To je dovelo do onoga što se u ekonomiji zove istiskivanje privatnog sektora. Ali stvar će se u 2012. još pogoršati zbog produbljavanja krize u Evropi i obaveze evropskih banaka koje posluju u Srbiji da rešavaju svoje probleme. Sasvim je izvesno da će u 2012. godini doći do smanjivanja raspoloživih finansijskih potencijala. Srbija mora potražiti dodatne izvore finansiranja iz domaće štednje.

Auror: Gordana Bulatović
Izvor: Novosti online 05.11.2011.

RASPARANO DRUŠTVO

Sećam se jedne slike iz detinjstva kada sam još bio jako mali dečak. Na toj slici moja baka “rasparava” stvari koje smo mi, njeni ukućani, prestali da nosimo. Kao da je i sada vidim kako hvata kraj kakvog pulovera, kako smo mi u Slavoniji zvali džemper, i za tili čas ga pretvara u klupko vunice.

Nakon toga je u njenim veštim rukama iz klupka nastajao neki šal, rukavice, ili čak novi „sveter“ ili džemper. Nekada je ta njena rukotvorina koja je pred mojim dečačkim očima nastajala bila mnogo lepša od one “kupovne” od čijeg je materijala nastala.

Tako su i neki ljudi početkom devedesetih počeli “parati” zemlju u kojoj smo do tada živeli. Učinilo se njima da zemlja više nije za upotrebu i kako je pod hitno i momentalno treba prekrojiti. I sve bi to možda bilo još i u redu da su potražili kraj kanapa. No, pošto nisu, posledica beše da kako je ko stigao poče da reže i cepa, ne samo po prirodi, nego i po društvu. Istina je da načiniše više novih odevnih predmeta za nas, ali beše tu i nekih propusta. S obzirom da materijal nije bio nanovo smotan u klupko i razdeljen, već se za njega grabilo, ljude i dan danas često negde ponešto zažulja i zategne. Čini mi se da zakrpe slabo drže.

Evo, dođoh i do onog što sam u stvari hteo da napišem. Ljudi se stalno pitaju kada će biti bolje. Oni stariji govore kako je bilo u „njihovo“ vreme navodeći da je tada bilo privrede i da su imali od čega živeti. Oni mlađi nemaju sa čime da uporede svoj život, pošto ne pamte „ono“ vreme, a u inostranstvo je retko ko od njih ikada išao.

Meni se čini da će teško biti bolje za bilo koga od nas dok čekamo da neko dođe i pregleda sva kriva šivenja na našem novom odelu i tako “opravljenog” nam ga vrati na korištenje. Ipak je to naš posao i što pre to shvatimo, biće bolje i za nas i za one što dolaze za nama.

Autor: Jasmin Šečić
Izvor: Blic online blog – blog.blic.rs 30.10.2011.

OSTALI NAM ROGOVI

Tužan je osećaj kada stignete dotle da se napiše tako velika knjiga o vama; ko će to da pročita – upitao se reditelj Dušan Makavejev na predstavljanju knjige o njegovim filmovima „Teror i radost“, čija je autorka Australijanka Lorejn Mortimer. Čitaće je ljudi koje zanima sociologija i antropologija, možda, jer autorka je naučni radnik, istraživač – pojasnio je Mak, a kao najvažniji datum u ličnoj i profesionalnoj biografiji izdvojio je dan kada se oženio sa Bojanom Marijan. Od tada sam drugi čovek. Postoje ogromni delovi mojih filmova koje je ona napravila a ne ja, ali znate da se žene ne računaju – otkrio je Makavejev.

On smatra da je kraj devedesetih možda bio vreme bespuća, ali je uveren da je danas još mnogo gore. Danas postoje ogromni segmenti društva koji više nisu u bespuću, jer je ogromno nacionalno bogatstvo dato malom broju onih koji sigurno nisu u bespuću, od kojih su neki pobegli sa novcem ili imanjem; ali neki su i uradili nešto, samo su oni manjina i to je tragično – navodi reditelj. Ne mogu da okrivljujem nekoga ko ima zbog onih koji nemaju. Ako je to korida – u koridi ne postoje „jadni volovi“. Jer jedni imaju konje i koplja i pomagače, a drugi imaju rogove. E sad, narod, većina nas, ima samo rogove, pa ponekad i ubodemo. Ali ipak se zna ko su vitezovi, a među njima ih može biti i najboljih i najgorih.

Svuda, u svim grupacijama, uveren je proslavljeni reditelj, postoje najbolji i najpametniji i najgluplji i najpokvareniji – Nema suštinskih razlika osim razlika u imanju. E, to mi nismo imali nekada, kada smo iz ratne nemaštine ušli u državu pristojnog življenja. Ali onda smo rešili da tu zemlju raskomadamo, i to je urađeno. A kada se nešto raskomada, onda to počne da živi svojim životom. Kada počupate baštu, tu počnu da rastu razne biljke. Izraste kopriva, ali može da izraste i neko lepo drvo. E sad smo u toj fazi jedne neobične botaničke bašte.

Izvor: sajt novosti rs. 27.10.2011.

ISKUSTVO NAM JE PALANAČKO

Stil – najviše načelo palanke

Ponekad, opasno je (i kažnjivo), reći to na uho palanačkoj oholosti, ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog – palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Izmedju sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetnosti iz istorije. Ali i kada se oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetnost.

Svet palanke postoji samo u duhu, jer je sam duh palanke jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materijalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh – nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo van vremeno i samim tim, ništavilo većnosti. Ali upravo zato, što nema svog sveta, on i jeste duh – tamo gde prestaje mogućnost sveta, počinje mogućnost ovog duha. Pretvoren svojom nemogučnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke.

Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervativizma, koji se zasniva na kritici ,,sveta,, na osećanju sopstvene prvorodnosti ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan idealni duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumljiv, ovaj duh je delatan – on je samopasivno delatan i palanački pokušava da akciji suprostavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste, pokušava da suprostavi onom što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome nebi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste.

Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik takođe je jezik vojnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato sto palančanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekat toga sveta, već kao njegov objekat. Otkud to? Ako bi palančanin video sebe kao subjekat, palanka bi time bila ugrožena kao volja – tamo gde sam ja subjekat, svet ne može da bude subjekat. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. Ono sto on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Veliki ,,svet,, je svet koji, mnoštvom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme.

Ova služba stilu, ide do obogotvorenja palančana. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja, nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje ,,sveta,, kao čiste negacije palanke – ovo obećanje stilske polivalencije, za palanački duh, predstavlja otelotvorenje kakofonije i muziku samog pakla. Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrazcu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva ili utisak produženog života pod okriljem porodice.

Infatilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu, a ne biti u infatalizmu – palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost) nužno je duh koji posvećuje u infatalizam. Jedno-obraznost stila znači, nesumljivo i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Stil je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha, biti u duhu palanke znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se ovim stilom, ponoviti jučerasnjica palanke. Jako osečanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u sužtini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo, ovde se javlja pod maskom istorije ili istoričnosti – u stvari u njoj nije teško prepoznati protiv-istoričnost palanke. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve ,,povezati,, protiv- dejstvom palanačkog duha, njegovim tumačenjem, koje je uvek tumečenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u načelu – to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktuelnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u proslosti, kao što ga ne voli u budućnosti – zaverena je trajanju. Taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji ,,sačekuje,, budućnost svojom vernošću postojećem, ali koji takođe saćekuje prošlost svojom vernošću postojećem koje želi, neuporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku, predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo vise potvrđivanje – njeno.

Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme – on hoće prošlost kao svoju potvrdu i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osečanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da zatvoren u jedan svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji je zaustavio i koji da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u ,,haosu,, koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase, koje uopšte može da doživi jedan ,,bludni sin,,.

Radomir Konstantinović (Prvi put objavljeno u časopisu Treći program, 1969.godine)