EKONOMSKI RAZVOJ I INTEGRACIJA LOKALNE ZAJEDNICE

Organizovane inicijative ekonomskog razvoja i integracije u lokalnoj zajednici imaju osnovne ciljeve, da stvore radna mesta za nezaposlene, smanje siromaštvo, šire tržište za određene proizvode i usluge i poboljšaju resurse i promociju biznisa. Dve najvažnije komponente koje moraju kompaktno delovati, radi uspešnog stvaranja održivog bogatstva lokalne zajednice i postavljanja opšteg pravca i temelja prepoznatljive razvojne integracije, predstavljaju – javna politika i investicije, i inicijative privatnog sektora.

Javna politika i investicije obuhvataju, izgrađenu lokalnu infrastrukturu (javne komunikacije i transportne sisteme – drumske, železničke, internet, sisteme vodovoda i kanalizacije, elektronergetski sistem, putni transport, urbanizovane javne, poslovne i stambene objekte…) i ostale sisteme (monetarnu i fiskalnu politiku, pravila bankarstva i osiguranja, propise o zaštiti opšteg dobra, strukture privatnih poslovnih poduhvata: korporacijska prava, pravila investiranja, poreski propisi…). Inicijative privatnog sektora obuhvataju, inicijative preduzetnika i privrednih društva, koji razvijaju proizvode i donose ih na tržište, zapošljavaju radnike i vode biznis na profitabilan, održiv i društveno odgovoran način. Njima je neophodan, razvojni ambijent zajednice koji podrazumeva – pristup resursima, stručnu i kvalifikovanu radnu snagu, kapital radi stvaranja proizvodnih kapaciteta, institucionalni i pravni okvir, koji je predvidiv i obezbeđuje im podršku, inovacije i kreativnost, finansijski sistem podrške i podršku za zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu.

Stvarne potrebe stanovništva pokreču tržišnu privredu, stvaraju potražnju za proizvodima i uslugama koju ispunjavaju, privatne inicijative, javni servisi i neprofitne organizacije. Ovakvi mikro javni i privatni napori, mogući su jedino u saradnji sa lokalnim javnim sektorom – bez lokalne makro ekonomske podrške ne postoji kontekst za privatnu aktivnost. Proces ekonomskog razvoja i integracije lokalne zajednice, predstavlja strateški proces u kome ljudi iz svih sektora lokalne zajednice rade zajedno, kako bi stimulisali lokalne komercionalne aktivnosti, koje dovode do održive ekonomije i njene integracije (privatne produktivne biznise, kojima je cilj ostvarivanje profita). Razvojni strateški proces predstavlja instrument stvaranja pristojnih radnih mesta i poboljšanja kvaliteta života svih građana, uključujući i siromašne i marginalizovane grupe. Podstiče javni, privatni i građanski sektor radi uspostavljanja partnerstva i saradnje u rešavanju lokalnih problema i planiranja zajednički izvesnije budućnosti. Omogućava partnerima da efektivno koriste preduzeća, radnu snagu, kapital i ostale lokalne resurse, radi zadovoljenja svojih interesnih prioriteta (npr. promovisanje kvalitetnih radnih mesta, smanjenje siromaštva, stabilnost lokalne ekonomije, ubiranje komunalnih olakšica i razvojnih povlastica…). Definiše prosperitet, uzima u obzir i vaga lokalne vrednosti, kvalitet života i životne sredine zajedno sa ekonomskim pitanjima, traga za stvarnim razvojem u smislu poboljšanja a ne samo proširenja, zagovara dugoročno upravljanje i brigu o lokalnim resursima, koje će obezbediti da sadašnje aktivnosti ne ugroze osnovu za budućnost, traga za pouzdanošću i demokratskim pristupom odlučivanja, koje će zastupati šire interese lokalne zajednice, a ne samo elitne manjine i naglašava raznolikost, otpornost i ubeđenje, da više manjih napora imaju bolji efekat, od jednog rešenja pogodnog za sve prilike. Elementi ovakvog procesa su: pristup odozdo-naviše (korak po korak), izgradnja konsenzusa – pristup lokalnom partnerstvu, izgradnja potencijala i kapaciteta – menadžment i institucije, izgradnja javne zainteresovanosti, katalizirajući efekat i globalizacija delatnosti na lokalnom nivou.

Lokalne zajednice (seoska i gradska naselja) ekonomski funkcionišu, tako što ljudi u njima proizvode robu, pružaju usluge i konzumiraju robu i usluge, koje su im ponuđene. Izvoz robe i usluga, donosi novac u zajednicu, dok novac izlazi iz zajednice, kad ljudi kupuju robu na drugim mestima, ili kada profit od lokalne prodaje, odlazi na drugo mesto. Moglo bi se reći da je ekonomija zajednice kao kofa, koju zajednica želi da zadrži punu, prodajom robe i usluga. Ipak, u svim ,,ekonomskim kofama,, postoje rupe. Svaki put, kada neko kupi nešto van zajednice ili kada lokalni prihodi odu van zajednice, novac iscuri. Novac dolazi u zajednicu i kada ljudi iz drugih zajednica, kupuju lokalne proizvode ili iz zajednice izvoze, sirovine, useve ili proizvode. Mnoge zajednice ostvaruju prihod od turizma i edukativnih institucija, koje privlače ljude iz drugih zajednica, neprofitnih organizacija koje donose novac lokalnoj privredi i ostalih ,,trgovinskih,, inicijativa. Kako god to radile, zajednice moraju da zarade najmanje onoliko novca, koliko se potroši van zajednice, ili će početi da se ,,gase i umiru,, baš kao i domaćinstva, koja troše više nego što zarade. Lokalne radnje će se zatvoriti i svi ,,zaštićeni,, biznisi, koji zavise od prihoda koji dolazi iz drugih izvora, propašće. Ljudi će biti nezaposleni i biće neophodno stvoriti nova radna mesta.

Kada prihodi postaju manji od izdataka, zajednice obično reaguju tako što pokušavaju da dovedu spoljašnje biznise (riskantna i skupa strategija – riskantna strategija, zato što postoje mnogi kontrolni faktori, od kojih zavisi gde će se neki biznis premestiti; skupa strategija, zbog sredstava, koja će biti potrošena na izviđanje i privlačenje biznisa van zajednice – na oslobađanje od poreza, razvoj infrastrukture, poslovna putovanja i sve što će biti uzalud, ako se odluče za neko drugo mesto). Čak i ako dođe neka firma sa strane, lokalna ekonomija koja se uglavnom oslanja na jednu ili dve vrste industrije, može biti osetljiva na promene u javnoj ili privatnoj ekonomiji. Većina zajednica shvata, da razvijanje što više raznolikih biznisa, utiče  na izvesniju i alternativnu budućnost lokalne ekonomije i da je za to neophodno i privlačenje biznise sa strane. Privlačenje spoljnih biznisa predstavlja pokušaj, da se pronađu novi načini za povećanje priliva novca u zajednicu. Iako može biti vrlo korisna u mnogim slučajevima, ova strategija počiva na neispitanoj predpostavci, da vanjski biznisi nude najbolje ili jedino rešenje za probleme u lokalnoj ekonomiji.

Ekonomska obnova (revitalizacija) fokusira se na lakša, jeftinija i manje riskantna sredstva, sa istim ciljem. Ovom principu možda nedostaju fanfare i sečenje vrpce, kao deo kampanje za privlačenje biznisa, ali ovaj pristup sigurno podstiče duh zajedništva i oslanjanje na vlastite resurse i mogućnosti – što proizilazi iz rešavanja problema na lokalnom nivou, umesto čekanja da spas dođe sa strane. Staza ekonomske obnove koja vodi do održivog razvoja, zasniva se na četiri principa, koji su međusobno povezani i često se preklapaju: sprečavanje odliva sredstava, podržavanje postojećih biznisa, podržavanje novih lokalnih biznisa, i privlačenje kompatibilnih biznisa. Mnoge stvari koje se urade u zajednici da bi se ostvario prvi princip, od pomoći su prilikom sprovođenja drugog principa. Strateški razvojna zajednica će objediniti sva četiri principa, ali će ih sprovoditi redom (korak po korak), jer ranije strategije po pravilu, daju veći značaj isplativosti nego novije. Igrajući na sigurnije opcije, zajednica će dostići puni zamah i doći u stabilniju poziciju, što će joj omogućiti da uživa u plodovima strategije.

Četiri navedena principa (koraka) u kombinaciji, šalju važnu poruku svake zajednice, investitorima… Važno je, iskoristiti raspoložive resurse na najbolji način, umesto da se čekaju ,,spasioci,, koji dolaze sa strane, kao što su eksterne kompanije i vladini programi. Slična situacija, identična je, ponudi saveta najboljem prijatelju, koji ima problema na poslu ili u kući – ,,Ne očekuj da se okolnosti promene, bolje radi na sebi,,. Ukoliko zajednica želi ekonomski da jača, putem obraćanja vladi i velikim korporacijama, predhodno mora biti svesna svojih slabosti, raditi na njihovom odstranjivanju i dalje jačati svoje mogućnosti. Koji god pravac zajednica izabere, pridavanje adekvatne važnosti resursima, koji već postoje u zajednici, daće dovoljno snage lokalnoj privredi, da uveća dobit od svake dodatne ekonomske aktivnosti i razvoja.

Advertisements

POVERENJE RAZVIJA I INTEGRIŠE ZAJEDNICU

Dugo već svi gledamo napolje (prema drugima), ali malo nas gleda unutra i trudi se da očisti svoje dvorište. Iznutra nas razjeda nemir, stalno smo u brigama. Okretanjem sebi i negovanjem kulture međusobnog poverenja i poštovanja, možemo se kao pojedinci i grupe gradjana, preduzeća, pa i šira lokalna zajednica, kretati unapred, iako “samo znamo da se svađamo”. Negovanjem kulture i stvaranjem novih vrednosti unutar porodica i na radnom mestu, promenićemo i našu lokalnu zajednicu. Za uspeh, najbitnija nam je integracija grupa i pojedinaca, dok menadžeri moraju na praktičan i efikasan način da realizuju svoje misije. Nije jednostavno uklopiti različite ljude u celinu, biti menadžer i upravljati nekom organizacijom, a istovremeno postići uspeh i ne dozvoliti da preovlada ego nekog pojedinca i da se grupe raspadaju.

Da bi postigli uspeh, moramo stvoriti jaku unutrašnju organizaciju. Ako previše pažnje posvetimo brzini (što pre da stignemo do cilja, uz zanemarivanje zajedništva), vrlo lako možemo postati još veći gubitnici. Naš uspeh zavisi, od kulture zajednice, profesionalnog pristupa i vaspitanja (morala – ličnosti i organizovanih grupa). Kada nema međusobnog poverenja i poštovanja, dolazi do trzavica i energiju trošimo na međusobne sukobe, pa je nećemo imati onda kada nam bude neophodna za takmičenje sa drugima.  Za naše loše stanje, krivi smo mi sami i naša ,,tradicionalna balkanska kultura,,. Okretanjem sebi i stvaranjem jake strateške organizacije, naši pojedinačni interesi ogledani u opštem dobru, jačaće našu lokalnu zajednicu. Nije moguče da se borimo s drugima, ako smo slabi i bolesni iznutra. Potrebno nam je više unutrašnje integracije, kako bi smo bili prihvatljiviji za partnere (spoljašnje integracije). Dobar menadžer, integriše organizaciju, sluša i ne gleda izvan nje, jer je njegov posao da gleda unutra i da ujedinjuje organizaciju. On nikada ne govori sa uzvikom na kraju rečenice, već ih on završava upitnikom. Umesto povika: “Radi to”, on pita: “Šta ti misliš”… Takođe, on ima poštovanje prema drugima i uliva poverenje u svom okruženju. ,,Ne trebamo biti isti,, nego trebamo imati poverenje jedni u druge, jer se bez poverenja sve raspada. Pritom, ne moramo se odmah baviti velikim pitanjima, već osnovne probleme zajednice, prema jednostavnosti i prioritetima, možemo zajednički rešavati – utvrditi, otkloniti, revitalizovati, razvijati…

Obzirom da država na svim nivoima ulazi u proces pristupanja EU, optimistički lokalni scenario treba predstavljati važan putokaz i prognozu dinamike i kvaliteta strukturnih reformi, revitalizacije, ekonomskog razvoja i integracije naše lokalne zajednice. Dobro je da Bor što ranije identifikuje ključne lokalne oblasti, koje zahtevaju suštinske reforme. Time ćemo definisati, način našeg kretanja unapred, korak po korak, uz nedvosmislenu podršku i preporuku razvojnih partnera lokalne zajednice. Na ovaj način, lokalna vlast dobija amanet – da se u kontinuitetu razvoja bavi suštinskim reformama, umesto popularnom politikom, marketingom i asfaltiranjem lokalnih puteva. Realna razvojna politika, postaće najvažniji strateški adut i nijedna partija i grupa građana, neće želeti da rizikuje neuspeh, razvijajući demagogiju i populizam. Izgradnja zdrave lokalne ekonomije i njena integracija, predstavljaće suštinski predizborni i postizborni politički status.

Svi parametri ukazuju, da imamo personalne i strukturne probleme, koje odlažemo godinama – disproporciju između: opštih i posebnih interesa u zajednici, proizvodnje i potrošnje, štednje i investicija, uvoza i izvoza lokalne ekonomije, zaposlenih i nezaposlenih, radno sposobnih stanovnika i penzionera, zaposlenih u javnom i privatnom sektoru, mlađih i starijih građana, rođenih i umrlih, centra i periferije lokalne zajednice… Lokalni političari biće primorani, da budu mnogo bliži građanima – moraće zajedno, mnogo više da javno razgovaraju, o ličnim i zajedničkim problemima i potrebama unutar zajednice (prednostima, manama, šansama, pretnjama…), bez arbitraže lokalnih prioriteta.

Goran Stojanović

NIJE ZAŠTO, NEGO JE KAKO?

Borani, okrenimo se sebi!

Razvoj našeg grada i okruženja, ne predstavlja više ,,tako važno,, političko pitanje (Zašto? Ko? Kada? Gde?…), već je to ,,jednostavno,, tehničko pitanje (Kako?). Niti imamo neprijatelje, niti su nam oni potrebni, da bi prevazišli mentalitet našeg ,,hroničnog građanskog sukoba niskog intenziteta,,. Potrebni su nam, stari i novi prijatelji, sa kojima trebamo da razgovaramo lokalno, prema globalnim (zahtevima) standardima i trendovima, razvijajući prihvatljive sopstvene resurse i nove vrednosti. Pritom, neophodan nam je politički kompromis, radi stabilnosti i kontinuiteta ,,strateškog procesa o budućnosti naše zajednice,, u kome trebamo stvoriti NOVU LOKALNU ELITU, dostojnu javnim interesima zajednice i afirmaciji kvalitativnog konkurentnog partnerstva i razvoja ekonomskih inicijativa građana i profitabilne privrede.

Integraciju bi trebali da shvatimo isključivo kao mogućnost, da naša lokalna zajednica brže ostvari svoju viziju ekonomskog razvoja i lakše preskoči ,,neku razvojnu stepenicu,,. Poređenje možemo napraviti sa dozvolom da izađemo na autoput i vozimo levom, bržom trakom, ali sama brzina kretanja ipak zavisi od umešnosti vozača i snage motora kojima raspolažemo. Pojedine zajednice koriste šanse, koje pruža lokalna i regionalna integracija sa savremenim nacionalnim i internacionalnim tržištima, sigurnost i dostupnost razvojnih fondova, dok nespremne zajednice počinju da žive na kredit, odlažu suštinske reforme i ne uspevaju da naprave ključni iskorak unapred.

U Boru je proces revitalizacije, ekonomskog razvoja i integracije lokalne zajednice, često percipiran kao marketinški materijal, gde se s vremena na vreme mogu dobijati politikantski poeni i prodavati građanima tapija na svetlu budućnost, dok u praksi nema primene ili bar optimalne koristi i praktičnosti. Na ovaj način, navedeni strateški proces, postaje sve više sinonim za alibi, umesto za šansu. Umesto da evropska integracija bude u službi kreativnosti, postoji opasnost da postane svrha samoj sebi i tako ubije kreativnost. Ova slika se može primeniti i na pretpristupnu pomoć koja će dolaziti iz EU. Postoji još dosta stvari koje treba uraditi da bi se IPA fondovi, koristili u potpunosti i na najefikasniji način. Opština Bor mora, unaprediti strateško planiranje, izgraditi kapacitete za pripremu i sprovođenje projekata, obezbediti kofinansiranje iz budžeta lokalne samouprave… Kofinansiranje je neophodno, kako bi zajednica korisnik fondova, pokazala da je projekat za koji traži pomoć zaista njen prioritet i da bi ga preduzela samostalno i kada ne bi bilo evropske pomoći. Priprema pojektne dokumentacije, prilikom raspisivanja poziva u okviru grant šema, je posebno kompleksan i veoma skup posao. Evropski fondovi, iako predstavljaju bespovratnu pomoć, ne podrazumevaju se sami po sebi i ne mogu se koristiti kao bankomati. Zajednica korisnik, mora da izgradi i dokaže absorpcioni kapacitet i pokaže da je u stanju da pomoć (koju obezbeđuju strani poreski obaveznici) koristi na efikasan i optimalan način. Budući da u Boru, politička volja za bržim napretkom ipak postoji i da se administrativni kapaciteti polako izgrađuju, ključno pitanje ostaje vizija razvoja zajednice (razvojna pomoć zahteva definisanje ciljeva, planiranje aktivnosti i kandidovanje prioritetnih lokalnih projekta).

Ovakvim pristupom, teren lokalne zajednice je politički razminiran i Boru pruža priliku da pokaže sposobnost bržeg razvoja i napredovanja od svojih suseda. Generalno, Bor se i danas tretira od strane države, kao rudarsko-metalurška (monostrukturna industrijska) zajednica, koju treba stabilizovati i prekomponovati, pre nego što bude spremna da brže ekonomski napreduje. Zato svi zajedno u Boru, moramo da iskoračimo iz ove stereotipne slike i imidža i pokažemo da smo jaki i stabilani „iznutra“, umesto pokušaja da nacionalnoj i regionalnoj zajednici nametnemo, svoje prepoznatljive lokalne geopolitičke veštine balansiranja.

Sa pojavom ekonomsko-finansijske krize, ekonomski kriterijum postaje najznačajniji za razvoj i integraciju lokalne zajednice. Implikacije za Bor su svima nama, vidljive golim okom – Bor je lokalna zajednica u konstantnom deficitu, koja svoj javni dug naglo uvećava i uopšte nije ekonomski atraktivna. Glavni lokalni poslovi nas tek očekuju: potrebno je uvesti projektni budžet, ojačati eksternu reviziju, osposobiti administraciju da optimalno planira javne investicije i lokalnu podršku. Razvijeni ne predstavljaju klub bogatih i od Bora niko ne očekuje da ima lokalni BDP jedne Venecije ili Ženeve, ali ekonomski zavisne zajednice i one koje predstavljaju finansijsku tempiranu bombu, ne mogu gajiti aspiracije o ekonomskim integracijama. Pozitivnih signala ima, ali oni moraju biti praćeni konstantnom i dugotrajnom serijom sličnih i kvalitetnijih koraka unapred, koji se mogu zasnivati samo na iskrenim i hrabrim unutrašnjim reformama.

Situacija se može unaprediti i to znatno brže nego što bi smo mogli pretpostaviti. Neophodno je da razvijamo transparentne lokalne aktivnosti, uz politički konsenzus i javni dijalog zajednice. Ključnu stvar predstavlja, koncipiranje odgovorne i inventivne lokalne razvojne ekonomske politike. Vrlo je bitna i naša jasna geopolitčka orijentacija, koja bi se operacionalizovala kroz intenziviranje stabilnih i kontinuiranih, već započetih ekonomskih i integracionih procesa. Nova očekivanja moraju biti optimistična ali i realna. Ne smemo gajiti iluzije o kulama i gradovima, niti propagirati vid razvoja koji ne predviđa stvaranje novog lokalnog bogatstva zajednice, već se oslanja na bankarske plasmane i finansijske operacije van realnog sektora. Opština kao javna garantna institucija, mora da kaže svojim građanima i privredi, da ih samo naporan rad i požrtvovanje, može spasiti od nezavidne budućnosti, ali da bi promovisala ovakve ,,novostvorene,, vrednosti, ona mora mnogo odgovornije da se ponaša i da pokaže daleko veći nivo ekonomske podrške inicijativama građana i javnog partnerstva sa privatnim sektorom (preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima).

U cilju informisanja građana o svim aspektima procesa ekonomskog razvoja i integracije lokalne zajednice i prepoznavanja zajedničkih potreba na putu evropske integracije države, radi uspešnog odvijanja procesa, koji zahtevaju zajednički rad i koordinaciju svih aktera društvene zajednice – Opština Bor mora formirati Kancelariju za ekonomski razvoj i integraciju lokalne zajednice, koja će predstavljati centar strateške i operativne logistike lokalnog razvoja i integracije.

Ipak, najveći izazov predstavlja izgradnja institucija, jer u njemu leži najveći problem ambicija političkih partija, radi kontrole svih procesa donošenja odluka i podređivanja opšteg interesa, sopstvenim i ličnim. Zato je od suštinske važnosti kako, za stabilizaciju lokalnog političkog sistema, tako i za sprovođenje lokalne ekonomije, izgradnja sistema kontrole, kako unutrašnjeg kroz institucije pravnog sistema, finansijske revizije i nezavisnih medija, tako i spoljašnjeg kroz pridruživanje EU i nadzor njenih institucija. Međutim, zabrinjavajuća je činjenica, da je današnji momenat umnogome teži za mobilizaciju reformskih snaga i koncipiranje društvenog razvoja, nego onaj pre deset godina, kada je vlast imala bezrezervnu podršku građana i međunarodne zajednice. Otežavajuće okolnosti danas su oslabljene državne i lokalne institucije, neuspešna privatizacija, korupcija i kriminal, monopolisana i deindustrijalizovana privreda, veoma nizak životni standard i zaostajanje u evropskim integracijama.

Goran Stojanović