MEĐUNARODNI MONETARNI ODNOSI

Devizni kurs izražava cenu novca u drugoj valuti. Na deviznom tržištu se kupuju i prodaju devize (konvertibilan strani novac). Devizni kurs jedne valute utvrđen je u zavisnosti od ponude i potržnje datih deviza (kad je valuta izuzetno mnogo tražena, povećava se njen kurs i obrnuto – plivajući kurs). Subjekti koji oblikuju ponudu i potražnju deviza (dileri) najčešće rade za račun preduzeća ili banke. Oni obavljaju transakcije u salama velikih međunarodnih finansijskih tržišta (London, Frankfurt, Pariz, Tokio, Njujork…). Ostali presudni akteri deviznog tržišta su centralne banke, koje imaju zadatak da brane kurs svog novca, ako je on napadnut (ako se suviše mnogo prodaje), odkupljujući ga kad procene da je njegov kurs suviše nizak (sistem fiskalne zamene ili nečistog plivanja). Da bi se obavile operacije deviznog otkupa, potrebno je da centralne banke raspolažu devizama (radi mogućnosti prodaje i odbrane nacionalne valute otkupom na finansijskom tržištu). Najčešće je količina deviznih rezervi centralne banke ograničena, dok su finansijski izvori dilera sve veći, zahvaljujući liberalizaciji kretanja kapitala. Devizno tržište omogućava razmenu dobara i usluga u međunarodnim okvirima. Većina preduzeća želi da bude isplaćena ili u nacionalnoj valuti ili u dolarima (zvaničnoj međunarodnoj valuti). Preduzeća koja trguju na međunarodnom tržištu, moraju da menjaju svoju nacionalnu valutu za dolare ili nacionalnu valutu svojih poslovnih partnera. Tako da devizno tržište ne omogućava samo razmenu dobara i usluga na međunarodnom tržištu, već omogućava i pokrivanje rizika zamene. Tržište za zamenu novca, omogućava operacije kupovine i prodaje, s ciljem da se izvuče dobit iz razlika u deviznom kursu iste valute na različitim finansijskim tržištima. Na operacije arbitraže, nadovezuju se operacije špekulacije, koje se sastoje u predviđanju deviznog kursa i u ostvarivanju dobiti na osnovu takvih predviđanja.

Međunarodni monetarni sistem (MMS) podrazumeva skup monetarnih pravila koja omogućavaju dobro funkcionisanje međunarodne trgovine. Potreba za jedinstvenim međunarodnim novcem, ukazala se neposredno posle uspostavljanja ekonomskih celina i razmene roba među njima. Barijera trampe, ne bi mogla da se drugačije prevaziđe ni među pojedincima, ni među zajednicama. Konvertibilnost predstvalja dvostruki aspekt (međunarodni novac je prihvaćen u svim državama i može se menjati). Treba poštovati stabilnost valutnog sistema (novac-reper), kako nebi došlo do poremećaja trgovine u međunarodnim okvirima. Funta sterlinga i dolar, naizmenično su imali ulogu ,,međunarodnog novca,, zahvaljujući zlatnim rezervama Velike Britanije i SAD i dobrom zdravlju njihove ekonomije. Razvojem kreditnog novca, počev od industrijske revolucije, menjaju se pravila međunarodnog monetarnog sistema. Nastanak privatnog MMS-a (sa kreditnim novcem velikih multinacionalnih privatnih banaka – 1971.godine), paralelno s nestankom zvaničnog MMS-a iz Breton Vudza, predstavlja značajan monetarni događaj.

Međunarodno kretanje kapitala rezultat je kupovine dužničkih hartija od vrednosti (obveznica, trezorskih zapisa…) ili akcija koje obavljaju dileri iz druge države u odnosu na državu, u kojoj su emitovane hartije od vrednosti. Takođe, ono obuhvata i direktne strane investicije (multinacionalizacija kompanija), ali je ta komponenta od manjeg značaja u odnosu na čisto finansijske tokove. Finansijski tokovi su postali brži od 80-ih godina XX veka, zahvaljujući ublažavanju propisa za tržišta kapitala i tehničkim inovacijama koje omogučavaju trenutnu dostavu informacija i operacija (kupovinu ili prodaju hartija od vrednosti). Kretanje kapitala je uzelo toliko maha, da su od tada tokovi kapitala nezavisni od realnih tokova (robe i usluga) ili međunarodnog dohotka od kapitala (kamata na pozajmljeni novac, dividende). Tako, bitni elementi, kao devizni kurs jedne valute ili finansijska sposobnost jedne ekonomije, ne zavise više samo od realnih faktora ekonomije, nego i od odluke međunarodnih investitora. Dihotomija realne i finansijske sfere daleko je od potpune, jer se strani investitori pri donošenju odluka, uglavnom oslanjaju na realnu sferu. Ponašanje međunarodnih investitora utiče na zdravlje ekonomije i zato im države posvećuju veliku pažnju. Budžetski deficit i investicioni projekti preduzeća mogu se finansirati stranim kapitalom (nije ograničen i lako nestaje, pa se države i finansijska tržišta nadmeću, kako bi ga privukli). Strani kapital zahteva dobar nivo razvijenosti finansijskog tržišta, koje omogućava brze operacije i dobre informacije, ali isto tako i dobru ekonomsku politiku, koja će oterati sve sumnje stranih investitora. U nedostatku dobre ekonomske politike, kamatne stope (dohodak koji se isplačuje stranom kapitalu) moraju biti visoke, što može usporiti privredni rast. Ekonomsko nacionalno rešenje predstavlja, obuzdavanje inflacije, budžetskog deficita i privlačenje stranog kapitala s malom kamatnom stopom. Izvan ovakve politićke opcije, manevarski prostor vlada država, ostaje veoma ograničen.

Stvaranje prostora za fiksne paritete, predviđeno je Rimskim ugovorom, ali su tek 1972.godine, posle pada bretonvudskog sistema evropske zemlje (Nemačka, Belgija, Danska, Francuska i Holandija) uspostavile monetarnu saradnju i smanjile prostor za fluktuaciju svojih deviznih kurseva, bez obavezne intervencije centralnih banaka. Ovakav prostor ubrzo pokazuje ograničenost i umesto njega 1979.godine, uspostavljen je evropski monetarni sistem (EMS). Odgovor na nedostatke EMS-a predstavlja evropska i monetarna unija (EMU – 80-ih godina XX veka), koja treba da omogući uvođenje jedinstvene valute, osnivanje centralne evropske banke i vođenje jedinstvene monetarne politike na osnovu usaglašene ekonomske politike država članica. Svaka država članica EMU napušta svoj monetarni suverenitet u korist ,,zajedničkog suvereniteta,,. Jedinstvena valuta, nije bez rizika. Jaz među ekonomskim situacijama različitih država članica, predstavljaće ubuduće opasnost po jedinstvenu valutu. Ukidanjem nacionalnog deviznog kursa i ograničenja nametnutih budžetskom politikom EMU, zabraniće zemljama pogođenim ekonomskom krizom da sprovode politiku obnavljanja privrede pomoću izvoza (devalvacija deviznog kursa) ili javnih rashoda. Samo seoba radnika, fleksibilnost plata i cena ili politika budžetskog transfera među državama, mogu omogućiti državi da izađe iz recesije (vrlo slabo razvijeni u Evropi), ali postoji i mala mogućnost da se jedna evropska država nađe u krizi, a da nisu pogođeni njeni partneri, s obzirom da je trgovinska međuzavisnost veoma jaka (što će se pokazati kao realna mogućnost i opasnost za 17 država eurozone, u toku najveće ekonomske krize koja je zahvatila globalnu ekonomiju 2008.godine – koja je stabilizovana u toku 2009.godine – ali 2010.godine idalje traje u globalnim razmerama, sa tendencijom mogućeg novog ekonomskog šoka u 2011-2012.godini).

Evro postaje zajednička valuta EMU od 1.Januara 1999.godine. Uoči nestanka, nacionalne valute privremeno opstaju i vezane su međusobno za evro (definitivnim kursom konverzacije). 1.Januara 2002.godine, banknote i kovan novac u evrima su pušteni u promet, dok su nacionalne valute još bile u opticaju (povučene iz opticaja 17.Februara 2002.godine). Evro zona (sa 17 država od 27 država članica EU), raspolaže BDP-om koji se može uporediti s BDP-om SAD (pri čemu su rezerve i uloga EU u međunarodnoj trgovini veće, tako da bi evro mogao da ugrozi dominaciju dolara na međunarodnom trištu). Evro je prilikom puštanja u opticaj imao paritet prema dolaru 1€ = 1,17$ dok je dve godine kasnije paritet bio 1€ = 0,85$. Pad evra olakšava izvoz ali otežava uvoz, koji postaje skuplji, posebno uvoz nafte čija cena raste jer je plaćena precenjenim američkim dolarom. Razlog za pad evra valja tražiti, u boljem zdravlju američke ekonomije, zabrinutosti investitora zbog proširenja EU, strukturnim slabostima evrozone (budžetski deficit država članica, suviše visoka obavezna plaćanja – dugovi, nedovršeno ublažavanje jedinstvenih propisa…). U iščekivanju dogovora unutar EU, evro predstavlja na početku XXI veka samo 18% rezerve centralne evropske banke (dok su rezerve dolara u centralnoj američkoj banci 63%), uz 48% međunarodne trgovine koja se obavlja u dolarima. 10 godina kasnije (u sred velike ekonomske – hipotekarno-investicione krize, koja je eskalirala u SAD u toku 2008.godine i proširila se na globalnu ekonomiju, zahvativši celokupan međunarodni monetarni sistem), dolar idalje prestižno preti evru (zbog strukturnih slabosti pojedinih članica evrozone: Grčke, Portugala, Španije i Irske – budžetskih deficita, velikih dugovanja, pada nacionalnog BDP-a i velike recesije) i dovodi u veliku opasnost, stabilnost evrozone. Špekulativne prognoze ukazuju na mogućnost ,,valutnog ratovanja,, globalnih sila.

Advertisements

MULTINACIONALNE KOMPANIJE

Multinacionalna kompanija je firma, koja ima najmanje jednu filijalu za proizvodnju ili prodaju izvan svoje nacionalne teritorije (ova definicija se primenjuje i na banke). Ubrzanje multinacionalizacije poklapa se s početkom ekonomske krize – tehnička revolucija tražila je velike investicije, koje su mogle biti rentabilne samo na svetskom prostoru. Osnivanjem svojih filijala u više država, firme uvode nove proizvodne strukture koje prevazilaze nacionalne okvire (novi ekonomski prostor, koji prevazilazi prostor države-nacije, jeste multinacionalni prostor). Ekonomski odnosi koji se formiraju u tom novom prostoru, omogućavaju stvaranje svetske (globalne) ekonomije sa međunarodnom konkurencijom ne samo između preduzeća, već i između država (koje pokušavaju da privuku kapital i preduzeća) i radne snage (koja treba ostati konkurentna, kako bi sprečila izmeštanje daljeg razvoja multinacionalne kompanije iz svoje države). Da bi privukla preduzeća, država mora da obezbedi stabilnost svoje ekonomije u oblasti deviznog kursa, stope inflacije i poštovanje prava svojine. Država subvencijama pomaže preduzećima koja dolaze i omogućava im da smanje troškove proizvodnje, npr. ublažavanjem propisa o tržištu rada. Velika tražnja unutar države, predstavlja faktor za privlačenje multinacionalnih kompanija.

Direktne strane investicije (DSI) imaju veliki uticaj na zapošljavanje i razvoj. Multinacionalne firme otvaraju radna mesta u državi domaćinu na štetu svoje države porekla. Transferom svoje tehnologije i načina upravljanja iz jedne države u drugu, one pomažu državi domaćinu da postane produktivnija. Analiza posledica multinacionalnih kompanija po zapošljavanje je veoma kompleksna, jer su efekti, i pozitivni i negativni, i direktni i indirektni. Za sada ni jedna od studija nije omogućila da se izmeri globalan efekat multinacionalnih kompanija na zaposlenost. Međutim, poznato je da su ovi efekti slabi u poređenju s makroekonomskim faktorima koji određuju aktivnost svake države. Poznato je i da zaposlenost u multinacionalnim kompanijama raste sporije nego njihove rezerve DSI. Zapaža se da raste kapitalna intenzivnost (odnos kapitala prema broju zaposlenih) multinacionalnih kompanija, što ukazuje na sve veće korišćenje tehnologija i mašina na štetu rada. Brže se povećava zaposlenost u filijalama, nego u matičnim kućama. Da bi se izmerio uticaj multinacionalnih kompanija na državu porekla, trebalo bi uzeti u obzir zaposlenost u firmama koje su došle na nacionalnu teritoriju.

NIRD U AZIJI

NIRD (nove industrijski razvijene države) u Aziji, imaju više sličnosti. U početnom stadijumu razvoja, njihova komparativna prednost zasnivala se na malim troškovima radne snage (većina su male države – njihov BDP nije veliki). Unutrašnje tržište pružalo je malo mogućnosti za prodaju proizvoda i preduzeća se se orijentisala na izvoz. Osvajanje novih tržišta bilo je od suštinskog značaja, ne samo za nabavku deviza, nego i za povećanje konkurentnosti preduzeća, koja se suočavaju s međunarodnom konkurencijom.

Danas je proces rada organizovan na relativno sličan način za sve NIRD. Privredni rast zasniva se na velikom povećanju industrijske radne snage (koja dolazi iz sektora poljoprivrede) i kapitala (zahvaljujući podršci koju država daje politici zaduživanja preduzeća), na štednim ulozima domaćinstva i na otvaranju prema stranom kapitalu (reč je o rastućoj mobilizaciji resursa – kapital, rad, koji su dugo ostali neiskorišćeni). U prvo vreme, poboljšanje proizvodnje i novi proizvodi, relativno su retki. Kako se odvijao proces industrijalizacije i osvajanja spoljnjih tržišta, velika potražnja radne snage dovodila je do povećanja plata (radnici su bili u stanju da biraju preduzeće, što je imalo više pozitivnih efekata). Usporava se razvoj nejednakosti i podstiće stanovništvo na opismenjavanje, školovanje i sticanje kvalifikacija. Pojavljuje se unutrašnja potražnja, kojom se povećava tržište za domaću proizvodnju, iako prioritet štednje zbog ogranićenja potrošačkih kredita koje je uvela država ili zbog opreznosti azijskih domaćinstva, ostaje značajan. Podstiču se preduzeća na traganje za većom efikasnošću troškova, putem ostvarivanja dobiti od produktivnosti, poboljšanjem tehnologije i izmeštanjem aktivnosti koje zahtevaju brojnu radnu snagu.

Država je ponekad na veoma autoritaran način, odigrala izuzetno značajnu ulogu u razvoju ekonomije u NIRD Azije (organizovala je obrazovanje stanovništva, sprovela reforme neophodne za lakši prelazak sa poljoprivrede na industriju, radi usmeravanja preduzeća na izvoz i za organizovanje diversifikacije azijske produkcije, koja je postala intenzivna u kvalifikovanom radu i kapitalu).

Azijske NIRD, mogu se podeliti u dve grupe. Prva se stvara početkom 60-ih godina XX veka (Hongkong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan). Jeftina radna snaga predstavlja komparativnu prednost za izvoz, a sektori tekstila, elektronike ze široku namenu i metalnih artikala, dobijaju delove tržišta za izvoz. Ubrzo, privredni rast navodi preduzeća na zapošljavanje, radna snaga postaje ređa i plate se povećavaju. Komparativna prednost se postepeno smanjuje i pod pritiskom tržišta i države, preduzeća započinju dvostruku transformaciju. Opredeljuju se za proizvode koji su poslednja reč tehnike, koristeći stranu tehnologiju (pre svega japansku i američku), uvezenu preko ugovora o licenci ili direktnim investicijama (komparativni sektori – informatika, elektronika za široku namenu i hemija). Aktivnosti koje zahtevaju brojnu radnu snagu, bivaju izmeštene u države gde su troškovi radne snage ostali mali zbog odsustva industrijalizacije (Malezija, Filipini, Tajland i Indonezija, države su prijema ovih investicija, na koje će se nadovezati investicije iz Japana i SAD).

Direktno investiranje (multinacionalizacija kompanija) pomoglo je, industrijalizaciji i privrednom rastu preostalih poljoprivrednih država, koje su malo-pomalo postajale NIRD. Pred kraj XX veka, ekonomije azijskih država ulaze u finansijsku krizu, koja ih dovodi do devalvacije nacionalnih valuta i velikog smanjenja stope privrednog rasta. Azijski novac postaje idealna meta za međunarodne špekulacije, koje ga zdušno prodaju, centralne banke iscrpljuju devizne rezerve i uspostavljaju plivajući devizni kurs. Devalvacija se odražava negativno na dugove preduzećima i bankama. MMF nameće šok terapiju (povećanje kamatne stope, budžetski balans…), što dovodi do smanjenog poverenja, povećanja likvidacije preduzeća, povećanja nezaposlenosti i do pada potražnje. Od nedavno, azijske NIRD koriste devalvaciju svog novca i obnovu ekonomije na Zapadu – ponovo počinju da izvoze, dok privredni rast dostiže nivo iz vremena pre krize (7-8%, zavisno od države). Međutim, preduzeća su zadužena. Bankarski sektori su u slabašni (održavaju krizu), dok vlade država primoravaju velika preduzeća na restrukturiranje i preusmeravanje na manji broj aktivnosti.