NIRD U AZIJI

NIRD (nove industrijski razvijene države) u Aziji, imaju više sličnosti. U početnom stadijumu razvoja, njihova komparativna prednost zasnivala se na malim troškovima radne snage (većina su male države – njihov BDP nije veliki). Unutrašnje tržište pružalo je malo mogućnosti za prodaju proizvoda i preduzeća se se orijentisala na izvoz. Osvajanje novih tržišta bilo je od suštinskog značaja, ne samo za nabavku deviza, nego i za povećanje konkurentnosti preduzeća, koja se suočavaju s međunarodnom konkurencijom.

Danas je proces rada organizovan na relativno sličan način za sve NIRD. Privredni rast zasniva se na velikom povećanju industrijske radne snage (koja dolazi iz sektora poljoprivrede) i kapitala (zahvaljujući podršci koju država daje politici zaduživanja preduzeća), na štednim ulozima domaćinstva i na otvaranju prema stranom kapitalu (reč je o rastućoj mobilizaciji resursa – kapital, rad, koji su dugo ostali neiskorišćeni). U prvo vreme, poboljšanje proizvodnje i novi proizvodi, relativno su retki. Kako se odvijao proces industrijalizacije i osvajanja spoljnjih tržišta, velika potražnja radne snage dovodila je do povećanja plata (radnici su bili u stanju da biraju preduzeće, što je imalo više pozitivnih efekata). Usporava se razvoj nejednakosti i podstiće stanovništvo na opismenjavanje, školovanje i sticanje kvalifikacija. Pojavljuje se unutrašnja potražnja, kojom se povećava tržište za domaću proizvodnju, iako prioritet štednje zbog ogranićenja potrošačkih kredita koje je uvela država ili zbog opreznosti azijskih domaćinstva, ostaje značajan. Podstiču se preduzeća na traganje za većom efikasnošću troškova, putem ostvarivanja dobiti od produktivnosti, poboljšanjem tehnologije i izmeštanjem aktivnosti koje zahtevaju brojnu radnu snagu.

Država je ponekad na veoma autoritaran način, odigrala izuzetno značajnu ulogu u razvoju ekonomije u NIRD Azije (organizovala je obrazovanje stanovništva, sprovela reforme neophodne za lakši prelazak sa poljoprivrede na industriju, radi usmeravanja preduzeća na izvoz i za organizovanje diversifikacije azijske produkcije, koja je postala intenzivna u kvalifikovanom radu i kapitalu).

Azijske NIRD, mogu se podeliti u dve grupe. Prva se stvara početkom 60-ih godina XX veka (Hongkong, Singapur, Južna Koreja i Tajvan). Jeftina radna snaga predstavlja komparativnu prednost za izvoz, a sektori tekstila, elektronike ze široku namenu i metalnih artikala, dobijaju delove tržišta za izvoz. Ubrzo, privredni rast navodi preduzeća na zapošljavanje, radna snaga postaje ređa i plate se povećavaju. Komparativna prednost se postepeno smanjuje i pod pritiskom tržišta i države, preduzeća započinju dvostruku transformaciju. Opredeljuju se za proizvode koji su poslednja reč tehnike, koristeći stranu tehnologiju (pre svega japansku i američku), uvezenu preko ugovora o licenci ili direktnim investicijama (komparativni sektori – informatika, elektronika za široku namenu i hemija). Aktivnosti koje zahtevaju brojnu radnu snagu, bivaju izmeštene u države gde su troškovi radne snage ostali mali zbog odsustva industrijalizacije (Malezija, Filipini, Tajland i Indonezija, države su prijema ovih investicija, na koje će se nadovezati investicije iz Japana i SAD).

Direktno investiranje (multinacionalizacija kompanija) pomoglo je, industrijalizaciji i privrednom rastu preostalih poljoprivrednih država, koje su malo-pomalo postajale NIRD. Pred kraj XX veka, ekonomije azijskih država ulaze u finansijsku krizu, koja ih dovodi do devalvacije nacionalnih valuta i velikog smanjenja stope privrednog rasta. Azijski novac postaje idealna meta za međunarodne špekulacije, koje ga zdušno prodaju, centralne banke iscrpljuju devizne rezerve i uspostavljaju plivajući devizni kurs. Devalvacija se odražava negativno na dugove preduzećima i bankama. MMF nameće šok terapiju (povećanje kamatne stope, budžetski balans…), što dovodi do smanjenog poverenja, povećanja likvidacije preduzeća, povećanja nezaposlenosti i do pada potražnje. Od nedavno, azijske NIRD koriste devalvaciju svog novca i obnovu ekonomije na Zapadu – ponovo počinju da izvoze, dok privredni rast dostiže nivo iz vremena pre krize (7-8%, zavisno od države). Međutim, preduzeća su zadužena. Bankarski sektori su u slabašni (održavaju krizu), dok vlade država primoravaju velika preduzeća na restrukturiranje i preusmeravanje na manji broj aktivnosti.

Advertisements

NEJEDNAKOST

Mondijalizacija razmene dobara i kapitala, nije dovela do smanjenja nejednakosti među bogatim i siromašnim državama. Slab ili nikakav privredni rast, karakterističan je za 140 država u razvoju. Vrednost imovine trojice najbogatijih ljudi na svetu, veća je od ukupne vrednosti bruto domaćeg proizvoda (BDP) 45 najsiromašnijih država. Ukupan dogodak 20 najrazvijenijih država, veći je 35 puta od prosečnog dohotka 20 najsiromašnijih država. Za dvadeset godina, ovaj jaz se udvostručio. U svetu, 1,3 milijarde ljudi troši manje od jednog dolara dnevno i 3 milijarde ljudi manje od dva dolara dnevno.

Opstajanje ove nejednakosti, uprkos međunarodnoj liberalizaciji kapitala, u suprotnosti je s predviđanjima neoliberalnih modela. Prema tim modelima, marginalna produktivnost kapitala, veća je u državama u razvoju (jer je nastala sa malom dotacijom kapitala i svaka investirana jedinica kapitala dovodi do dodatne, dosta velike dobiti). Trebalo bi da se kapital industrijski razvijenih država, investira u države u razvoju, čime bi industrijalizacija u tim državama dovela do povećanja dohotka. Neoliberalni model predviđa više prepreka takvom htenju da se postigne zajednički cilj. Tržišta kapitala su nesavršena – banke i investitori daju novac na zajam samo pod uslovom da im se on vrati. Investiranje u države u razvoju, postalo je rizično zbog političkih događaja, klimatskih katastrofa ili zbog nedostatka iskustva u upravljanju investicionim projektima u tim državama. Investitori iz bogatih država investiraju, samo u neke države u razvoju i to u one koje raspolažu velikim ,,ljudskim kapacitetima,, (školovana i pismena radna snaga).

Proces industrijalizacije, posebno ako se odvija pod pokroviteljstvom strukturnih programa Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), može dovesti čak i do povećanja nejednakosti u pojedinim državama – industrijalizacija se sprovodi otvaranjem prema međunarodnoj razmeni, privatizacijom javnih preduzeća i smanjivanjem javnih rashoda, koji će dovesti do socijalnih nejednakosti u državama. Treba istaći i da je proces postizanja cilja spor, jer se krediti moraju vraćati s kamatom. Trebalo bi najmanje dva veka, da siromašne države dostignu bogate.

Plata je u svim industrijskim razvijenim državama, glavni izvor prihoda domaćinstva. Domaćinstva imaju i druge prihode osim plate – socijalna primanja, dohodak od samostalne delatnosti, prihod od imovine. Nejednakost u dohotku veća je od nejednakosti u platama – tako nezaposlenost dovodi najsiromašnije porodice u izuzetno tešku situaciju. Isto tako i prihod od imovine je nejednako raspoređen. Najsiromašnija domaćinstva imaju samo jednog člana, dok domaćinstva s visokim prihodom imaju više ukućana (prema tome, više plata – više dece). Ako se takav dohodak meri prema njegovoj veličini, indeks nejednakosti dohotka se smanjuje. I porez na dohodak dovodi do njegovog smanjenja (prihod najbogatijih domaćinstva, oporezovan je više od prihoda domaćinstva sa slabim dohotkom). Na svetskom nivou, procenjuje se da je dohodak ljudi na Zapadu, deset puta veći od dohotka jednog Kineza ili Indusa.

Da bi sprečila povećanje nejednakosti, država čini preraspodelu bogatstva. Ona prvo treba da spreči, da nejednakost u platama postane suviše velika i u tom cilju sprovodi politiku ,,čiste,, preraspodele. Jedan deo bogatstva najbogatijih domaćinstva, prenosi na najsiromašnija, preko poreza na dohodak ili poreza na dodatnu vrednost, koji omogućavaju da se finansiraju dečiji dodaci i druga socijalna davanja i naknade države za nezaposlene. U većini industrijski razvijenih država vrši se preraspodela prihoda domaćinstva koja imaju posao, na domaćinstva bez posla (osobe koje su ostale bez posla, penzioneri…). Paradoksalno je, da su zaposlene osobe koje najviše doprinose finansiranju ove preraspodele najbogatije, dok siromašne osobe plaćaju mali porez i društvo na njima štedi velika sredstva i kad su zaposlene (jer više ne mora da im isplaćuje nadoknadu za nezaposlenost). Država se treba starati da socijalna nejednakost osoba različitog pola i starosnog doba, bude što manja (i omogući društvenu mobilnost svih svojih građana). Ovakva preraspodela naziva se ,,efikasnom,, jer bi politika obrazovanja i sticanja stručnog znanja, trebala da omogući osobama iz siromašnih domaćinstava da steknu potrebna znanja neophodna za dobijanje većih plata. Ovako raznovrsna politika u nekim državama nije dovela do željenih rezultata, jer subvencije koje se daju školama u siromašnijim delovima grada, nisu značajnije doprinele razvoju sposobnosti njihovih đaka (jeftinjije rešenje, mešanje dece iz siromašnih kvartova s decom iz bolje stojećih delova grada, dalo je bolje rezultate).