ŽELEZNIČKI SAOBRAĆAJ

Industrijska revolucija, je od voza napravila, do 60-ih godina XX veka, prvo prevozno sredstvo kako za putnike, tako i za teret (robu), ali je od tada prevagnuo putni saobraćaj (drumski transport). Prevoz šinama ima dobru stranu, jer njegova infrastruktura zauzima malo javnog prostora (trostruko manje, nego putna infrastruktura), troši malo energije i slabo zagađuje, dok je bezbednost očigledna. Ali je voz manje pogodan od puta – mora da se zaustavlja na stanicama i putnik po izlasku iz voza, mora da koristi put.

Železničke mreže u svetu su takođe, veoma različite (najgušće i najbolje su organizovane u razvijenim državama). U Severnoj Americi, železnička mreža je ređa nego u evropskim državama, zbog veoma velikih rastojanja, koje treba prevaliti (od Atlantika do Pacifika, ima 4.500 km – tako da je prevoz putnika vozom u SAD i Kanadi, izuzetno je slab, oko 0,3% svetskog železničkog saobraćaja). U toku je projekat za VVB u Floridi i na liniji Boston-Newyork-Vashington. U EU, prevoz putnika se postepeno povećava, sa uvođenjem mreže VVB. U pogledu prevoza tereta, borba s putnim saobraćajem, postala je izuzetno neravnopravna, posebno zbog fleksibilnosti koju pruža put (osim u nekim državama u razvoju – Kina) i u Istočnoj Evropi.

Voz bi mogao da ponovo osvoji delove tržišta sa uvođenjem novog sistema, prevoza kamiona na vagonima (kao u Švajcarskoj i Austriji) i stvaranjem višenamenskih koridora za put, železnicu i rečni saobraćaj, duž trase gasovoda, koja povezuje velike luke, s važnim centrima u unutrašnjosti države. U SAD izgradnja železničkog mosta između dve ekonomske zone, atlantske i pacifičke, ukazuje na zainteresovanost za prevoz vozom na dugim rastojanjima. Francuska je među poslednjim država EU (ne računajući države, koje su skoro postale države članice EU), u kojoj je čitava železnica u rukama države (Nacionalno preduzeće za francusku železnicu – NPFŽ, osnovano 1938.godine, kao veliko nacionalno preduzeće u svojini javne službe). Obzirom na direktive EU u materiji liberalizacije transporta, Francuska će biti primorana, da stavi na diskusiju i celishodnost postojanja ovog velikog javnog preduzeća. Osnivanje Francuske železničke mreže (FŽM) 1997.godine, koja iznajmljuje svoju infrastrukturu NPFŽ-u, predstavlja moguću javnu inicijativu, u neophodnom pravcu.

Advertisements

MEĐUNARODNI MONETARNI ODNOSI

Devizni kurs izražava cenu novca u drugoj valuti. Na deviznom tržištu se kupuju i prodaju devize (konvertibilan strani novac). Devizni kurs jedne valute utvrđen je u zavisnosti od ponude i potržnje datih deviza (kad je valuta izuzetno mnogo tražena, povećava se njen kurs i obrnuto – plivajući kurs). Subjekti koji oblikuju ponudu i potražnju deviza (dileri) najčešće rade za račun preduzeća ili banke. Oni obavljaju transakcije u salama velikih međunarodnih finansijskih tržišta (London, Frankfurt, Pariz, Tokio, Njujork…). Ostali presudni akteri deviznog tržišta su centralne banke, koje imaju zadatak da brane kurs svog novca, ako je on napadnut (ako se suviše mnogo prodaje), odkupljujući ga kad procene da je njegov kurs suviše nizak (sistem fiskalne zamene ili nečistog plivanja). Da bi se obavile operacije deviznog otkupa, potrebno je da centralne banke raspolažu devizama (radi mogućnosti prodaje i odbrane nacionalne valute otkupom na finansijskom tržištu). Najčešće je količina deviznih rezervi centralne banke ograničena, dok su finansijski izvori dilera sve veći, zahvaljujući liberalizaciji kretanja kapitala. Devizno tržište omogućava razmenu dobara i usluga u međunarodnim okvirima. Većina preduzeća želi da bude isplaćena ili u nacionalnoj valuti ili u dolarima (zvaničnoj međunarodnoj valuti). Preduzeća koja trguju na međunarodnom tržištu, moraju da menjaju svoju nacionalnu valutu za dolare ili nacionalnu valutu svojih poslovnih partnera. Tako da devizno tržište ne omogućava samo razmenu dobara i usluga na međunarodnom tržištu, već omogućava i pokrivanje rizika zamene. Tržište za zamenu novca, omogućava operacije kupovine i prodaje, s ciljem da se izvuče dobit iz razlika u deviznom kursu iste valute na različitim finansijskim tržištima. Na operacije arbitraže, nadovezuju se operacije špekulacije, koje se sastoje u predviđanju deviznog kursa i u ostvarivanju dobiti na osnovu takvih predviđanja.

Međunarodni monetarni sistem (MMS) podrazumeva skup monetarnih pravila koja omogućavaju dobro funkcionisanje međunarodne trgovine. Potreba za jedinstvenim međunarodnim novcem, ukazala se neposredno posle uspostavljanja ekonomskih celina i razmene roba među njima. Barijera trampe, ne bi mogla da se drugačije prevaziđe ni među pojedincima, ni među zajednicama. Konvertibilnost predstvalja dvostruki aspekt (međunarodni novac je prihvaćen u svim državama i može se menjati). Treba poštovati stabilnost valutnog sistema (novac-reper), kako nebi došlo do poremećaja trgovine u međunarodnim okvirima. Funta sterlinga i dolar, naizmenično su imali ulogu ,,međunarodnog novca,, zahvaljujući zlatnim rezervama Velike Britanije i SAD i dobrom zdravlju njihove ekonomije. Razvojem kreditnog novca, počev od industrijske revolucije, menjaju se pravila međunarodnog monetarnog sistema. Nastanak privatnog MMS-a (sa kreditnim novcem velikih multinacionalnih privatnih banaka – 1971.godine), paralelno s nestankom zvaničnog MMS-a iz Breton Vudza, predstavlja značajan monetarni događaj.

Međunarodno kretanje kapitala rezultat je kupovine dužničkih hartija od vrednosti (obveznica, trezorskih zapisa…) ili akcija koje obavljaju dileri iz druge države u odnosu na državu, u kojoj su emitovane hartije od vrednosti. Takođe, ono obuhvata i direktne strane investicije (multinacionalizacija kompanija), ali je ta komponenta od manjeg značaja u odnosu na čisto finansijske tokove. Finansijski tokovi su postali brži od 80-ih godina XX veka, zahvaljujući ublažavanju propisa za tržišta kapitala i tehničkim inovacijama koje omogučavaju trenutnu dostavu informacija i operacija (kupovinu ili prodaju hartija od vrednosti). Kretanje kapitala je uzelo toliko maha, da su od tada tokovi kapitala nezavisni od realnih tokova (robe i usluga) ili međunarodnog dohotka od kapitala (kamata na pozajmljeni novac, dividende). Tako, bitni elementi, kao devizni kurs jedne valute ili finansijska sposobnost jedne ekonomije, ne zavise više samo od realnih faktora ekonomije, nego i od odluke međunarodnih investitora. Dihotomija realne i finansijske sfere daleko je od potpune, jer se strani investitori pri donošenju odluka, uglavnom oslanjaju na realnu sferu. Ponašanje međunarodnih investitora utiče na zdravlje ekonomije i zato im države posvećuju veliku pažnju. Budžetski deficit i investicioni projekti preduzeća mogu se finansirati stranim kapitalom (nije ograničen i lako nestaje, pa se države i finansijska tržišta nadmeću, kako bi ga privukli). Strani kapital zahteva dobar nivo razvijenosti finansijskog tržišta, koje omogućava brze operacije i dobre informacije, ali isto tako i dobru ekonomsku politiku, koja će oterati sve sumnje stranih investitora. U nedostatku dobre ekonomske politike, kamatne stope (dohodak koji se isplačuje stranom kapitalu) moraju biti visoke, što može usporiti privredni rast. Ekonomsko nacionalno rešenje predstavlja, obuzdavanje inflacije, budžetskog deficita i privlačenje stranog kapitala s malom kamatnom stopom. Izvan ovakve politićke opcije, manevarski prostor vlada država, ostaje veoma ograničen.

Stvaranje prostora za fiksne paritete, predviđeno je Rimskim ugovorom, ali su tek 1972.godine, posle pada bretonvudskog sistema evropske zemlje (Nemačka, Belgija, Danska, Francuska i Holandija) uspostavile monetarnu saradnju i smanjile prostor za fluktuaciju svojih deviznih kurseva, bez obavezne intervencije centralnih banaka. Ovakav prostor ubrzo pokazuje ograničenost i umesto njega 1979.godine, uspostavljen je evropski monetarni sistem (EMS). Odgovor na nedostatke EMS-a predstavlja evropska i monetarna unija (EMU – 80-ih godina XX veka), koja treba da omogući uvođenje jedinstvene valute, osnivanje centralne evropske banke i vođenje jedinstvene monetarne politike na osnovu usaglašene ekonomske politike država članica. Svaka država članica EMU napušta svoj monetarni suverenitet u korist ,,zajedničkog suvereniteta,,. Jedinstvena valuta, nije bez rizika. Jaz među ekonomskim situacijama različitih država članica, predstavljaće ubuduće opasnost po jedinstvenu valutu. Ukidanjem nacionalnog deviznog kursa i ograničenja nametnutih budžetskom politikom EMU, zabraniće zemljama pogođenim ekonomskom krizom da sprovode politiku obnavljanja privrede pomoću izvoza (devalvacija deviznog kursa) ili javnih rashoda. Samo seoba radnika, fleksibilnost plata i cena ili politika budžetskog transfera među državama, mogu omogućiti državi da izađe iz recesije (vrlo slabo razvijeni u Evropi), ali postoji i mala mogućnost da se jedna evropska država nađe u krizi, a da nisu pogođeni njeni partneri, s obzirom da je trgovinska međuzavisnost veoma jaka (što će se pokazati kao realna mogućnost i opasnost za 17 država eurozone, u toku najveće ekonomske krize koja je zahvatila globalnu ekonomiju 2008.godine – koja je stabilizovana u toku 2009.godine – ali 2010.godine idalje traje u globalnim razmerama, sa tendencijom mogućeg novog ekonomskog šoka u 2011-2012.godini).

Evro postaje zajednička valuta EMU od 1.Januara 1999.godine. Uoči nestanka, nacionalne valute privremeno opstaju i vezane su međusobno za evro (definitivnim kursom konverzacije). 1.Januara 2002.godine, banknote i kovan novac u evrima su pušteni u promet, dok su nacionalne valute još bile u opticaju (povučene iz opticaja 17.Februara 2002.godine). Evro zona (sa 17 država od 27 država članica EU), raspolaže BDP-om koji se može uporediti s BDP-om SAD (pri čemu su rezerve i uloga EU u međunarodnoj trgovini veće, tako da bi evro mogao da ugrozi dominaciju dolara na međunarodnom trištu). Evro je prilikom puštanja u opticaj imao paritet prema dolaru 1€ = 1,17$ dok je dve godine kasnije paritet bio 1€ = 0,85$. Pad evra olakšava izvoz ali otežava uvoz, koji postaje skuplji, posebno uvoz nafte čija cena raste jer je plaćena precenjenim američkim dolarom. Razlog za pad evra valja tražiti, u boljem zdravlju američke ekonomije, zabrinutosti investitora zbog proširenja EU, strukturnim slabostima evrozone (budžetski deficit država članica, suviše visoka obavezna plaćanja – dugovi, nedovršeno ublažavanje jedinstvenih propisa…). U iščekivanju dogovora unutar EU, evro predstavlja na početku XXI veka samo 18% rezerve centralne evropske banke (dok su rezerve dolara u centralnoj američkoj banci 63%), uz 48% međunarodne trgovine koja se obavlja u dolarima. 10 godina kasnije (u sred velike ekonomske – hipotekarno-investicione krize, koja je eskalirala u SAD u toku 2008.godine i proširila se na globalnu ekonomiju, zahvativši celokupan međunarodni monetarni sistem), dolar idalje prestižno preti evru (zbog strukturnih slabosti pojedinih članica evrozone: Grčke, Portugala, Španije i Irske – budžetskih deficita, velikih dugovanja, pada nacionalnog BDP-a i velike recesije) i dovodi u veliku opasnost, stabilnost evrozone. Špekulativne prognoze ukazuju na mogućnost ,,valutnog ratovanja,, globalnih sila.

ELEKTROMATERIJAL

Industrija elektromaterijala, povezana je s velikim naučnim otkrićima XIX veka i sa industrijskom revolucijom. Proizvodi su raznovrsni, od uređaja za industriju do opreme za stanove. Proizvode se uređaji za železničku signalizaciju, materijal za osvetljenje, izolovana žica i kablovi za elektriku, liftovi, utovarivači, pokretne stepenice, transformatori, gemeratori… Spisak proizvoda namenjenih za domaćinstvo, mnogo je kraći – akumulatori, baterije, sijalice, elektro oprema za stanove (utikači, prekidači…).

I ovo je veoma dinamičan sektor, koji uglavnom drže industrijski razvijene države, s tendencijom koncentrisanja preduzeća i fuzionisanja, iz kojih je nastalo nekoliko velikih grupa u SAD i EU (Francuska i Nemačka). Takođe, postoji tendencija koncentracije proizvođača u blizini većih svetskih metropola.

BRODOGRADNJA

Brodogradnja je veoma stara industrija, obnovljena sa industrijskom revolucijom u XIX veku i duboko promenjena 70-ih godina XX veka, s razvojem svetske flote (koja se do 1950.godine, upetostručila). Istovremeno su se promenili i brodovi – grade se džinovski tankeri (od 500.000 tona nosivosti) i veliki prevoznici kontejnerskih proizvoda, sa znatno povećanom brzinom plovidbe, zahvaljujući podvodnom delu broda. Izgradnja brodova za posebne namene, postala je pravilo (za prevoz rude, kontejnera, prirodnog gasa, naftu, rasutog tereta, brodovi za krstarenje…). Multimodelni prevoz u svetskom transportu, osigurava uspeh nosača kontejnera.

Brodovi se grade u ogromnim integrisanim brodogradilištima, koja često drže velike finansijske grupe (Mitsubishi Heavy Industries iz Japana, Hyndai i Samsung iz Južne Koreje, Alstom iz Francuske). U ovoj aktivnosti preovlađuju Azijske države, Južna Koreja koja je oduzela prvo mesto Japanu, ispred Kine i Tajvana. Suočena sa ozbiljnim teškoćama, Evropa je na početku XX veka davala 90% svetske proizvodnje brodova, dok na početku XXI veka obezbeđuje samo 20% svetske proizvodnje brodova. Prema narudžbinama koje dobija francuski Alstom (specijalizovan za izgradnju velikih i luksuznih brodova za krstarenje – kruzera), EU jača aktivnosti brodogradnje u svetskim razmerama.

HEMIJSKA INDUSTRIJA

Hemijska industrija je nastala u XIX veku (u vreme industrijske revolucije). Njeni proizvodi obuhvataju, dve velike kategorije – organske proizvode na bazi nafte i priridnog gasa (etilen propilen, metanol i derivati) i neorganske proizvode (industrijski gas, velike kiseline – sumporna, hlorovodonična, azotna, i soli).

Proizvodi organske hemije predstavljaju 70% celokupne proizvodnje hemijske industrije. Proizvodnja hemijske industrije, usmerena je na dve velike porodice proizvoda, lake i teške hemije. Laka hemija, ulazi su sastav farmaceutske industrije, proizvodnje parfema, kozmetike, proizvoda za održavanje, mastila, tuševa, boja, lakova, ali isto tako i u sastav elektronske, optičke i agroprehrambene industrije, proizvodnje specijalnog lepka za avione i kosmičke brodove, kože i tekstila. Teška hemija, obuhvata proizvode širokog asortimana, kao petrohemijske ili karbohemijske, na osnovi kamenog uglja. Najuspešniji sektori teške hemijske industrije u 1998.godini, bili su proizvodi za dezinfekciju i održavanje, namenjeni domaćinstvima ili profesionalnoj upotrebi i sve širi asortiman proizvoda za zaštitu bilja (prodaja fitosanitarnih proizvoda, u porastu oko 8,5-9% godišnje).

Petrohemija je najnovija grana hemijske industrije, pojavila se (neposredno po završetku prvog svetskog rata) u vreme kada kompanija Standard Oil proizvodi izopropanol, (antifriz, rastvarač), Union Carbide, glikol (antifriz), Cities Service usavršava proizvodnju metanola (rastvarača) i od 1928.godine, sinteznog amonijaka, propilena, koji 1938.godine omogućava proizvodnju poliestera i 1939.godine, revolucionalnog najlona na bazi smole poliamida. Petrohemija veoma brzo napreduje 50-ih i 60-ih godina XX veka. Početkom 70-ih godina, u petrohemijskoj proizvodnji preovlađuju tri regiona – SAD, Zapadna Evropa (SR Nemačka, Francuska i posebno Velika Britanija) i Japan.

Hemijska industrija je danas sektor, u kome su naučno istraživanje i razvoj (IR), od izuzetno velikog značaja u odnosu na stalne inovacije. Početkom 1988.godine, u okvirima hemijske industrije, obavlja se preko 10% od ukupnog IR. Hemijska indsutrija je predmet posebnog nadzora, posle katastrofe u Savezu (Italija, 1976.godine – zagađenje dioksinom) i Bipolu (Indija – propuštanje otrovnog gasa, pri čemu je život izgubilo preko 2000 osoba). U proizvodnji hemijske industrije prva je EU sa 32% od ukupne proizvodnje u svetu, ispred SAD (26%), Japana (15%) i Azije bez Japana (12%). Razmena između partnera Trijade (EU, SAD, Japan) je uravnotežena. Polovina petrohemijske proizvodnje, dolazi iz regiona izvan SAD i Zapadne Evrope, nekada najvećih tržišta u svetu.

Hemijske kompanije sa zapada, investirale su u azijske države do 1997.godine. Na Bliskom Istoku, pojavile su se jedinice za proizvodnju u oblasti bazne hemije, čiji se rad zasniva na nalazištima prirodnog gasa, koje su mnogo rentabilnije od jedinica u starim industrijski razvijenim državama, posebno za proizvodnju jedne vrste koji Englezi nazivaju nafta (derivat nafte između benzina i kerozina). Iz tog razloga, bivši veliki proizvođači, odustaju od jednog dela proizvodnje iz oblasti bazne hemije i razvijaju aktivnosti s većom dodatnom vrednošću, u oblasti lake hemije i parahemije. Po ulasku u novi ciklus rasta, krajem 90-ih godina XX veka, hemijsku industriju zahvata talas fuzionisanja, do danas neviđenog obima u tom sektoru.

Švajcarska preduzeća Sandoz i Ciba, 1996.godine ulaze u sastav kompanije Novartis, 1998.godine se spajaju i Francuske firme Sanofi i Synthelabo, čijim stopama idu, 1999.godine Astra (Švedska) i Zeneca (Velika Britanija), stvarajući firmu Astrazeneca. Iz objedinjene aktivnosti kompanija Ron-Pulen (Francuska) i Hoechst (Nemačka), 1999.godine nastaje Aventis, dok Dow Chemical preuzima kontrolu nad firmom Union Carbide (SAD). Britanski GlaxoSmithKline, osnovan je u decembru 2000.godine. Druga novina u strategiji hemijskih kompanija, jeste njihova sve veća specijalizacija. Nemačke firme Bayer i BASF, kao i švajcarska firma Solvay i dalje se bave raznim aktivnostima. Međutim, drugi se bave računanjem, šta im se više isplati – farmaceutska industrija ili agroprehrambena proizvodnja. Mnoga preduzeća zatvaraju pogone za poljoprivredu, da bi se isključivo posvetila naukama života (Novartis, Astrazeneca, Aventis). Nasuprot njima, Syngenta Monsanto i DuPont, postaju ,,velikani,, agrohemije.

GVOŽĐE I ČELIK

Industrija za preradu gvožđa i čelika (crna metalurgija) traži krupne investicije i veliku radnu snagu. Njen razvoj obeležila je industrijska revolucija u XIX veku (s razvojem tekstilne industrije i industrije uglja). Gvožđe se topi (na 1.537 ºC) i postaje masa, iz koje se izdvaja ugljenik (na 1.130 ºC) – postaje čvršći. Od antičkog doba do srednjeg veka, gvožđe ima samo nekoliko namena i to za potrebe vojske i zemljoradnje. Prva visoka peć potiče iz XV veka, ali prva fabrika čelika – Krupova u Esenu, izgrađena je 1815.godine. Pronalaskom Besemerovog konvertora (1855.godine), Simensonove peći (1856.godine) i Martinove peći (1865.godine), liv se mogao pretvoriti u čelik. Postoje razni metodi za obradu liva, pomoću sumpora (Tomas-Gilhristov postupak, 1876.godine), od početka XX veka koristi se i kiseonik, pa i struja (1914.godine).

Svet raspolaže rezervama, koje se ekonomski i tehnički mogu eksploatisati najmanje 250 godina. Na kraju XX veka, svetska proizvodnja iznosi preko 1 milijarde tona (obzirom da je sadržaj gvožđa u rudi manje-više visok, računa se samo izvađena ruda s visokim sadržajem gvožđa). Brazil je tada bio najveći svetski proizvođač (130 Mt), ispred Australije (99 Mt), Kine (73 Mt), Indije (45 Mt), Rusije (40 Mt) i SAD (37 Mt). Najveći tadašnji izvoznici, su države – Brazil (99 Mt), Australija (94 Mt) i Kanada (17 Mt) – svi su izvozili rudu s visokim sadržajem gvožđa. Veliki tadašnji uvoznici su industrijski regioni bez tih rezervi – EU (95 Mt) i Japan (80 Mt). U Evropi se od tada koristi i staro gvožđe, kao sirovina u industriji prerade gvožđa. Mesta za preradu gvožđa, vremenom su se promenila (ova industrija, u početku vezana za prisustvo uglja ili rude, dovela je u XIX veku, do stvaranja velikih industrijskih regiona ,,crnih krajeva,, Evrope – Midlend i Yorkshire u Velikoj Britaniji, sever Francuske), kao i region Pittsburgha u SAD. Od kraja XIX veka, Japanci uvode novinu stvarajući prvu primorsku industriju za obradu gvožđa. Ovakva izgradnja industrijskih objekata danas preovlađuje (u državama bez ove sirovine, koje su primorane da uvoze gvožđe i koks) – primorske luke su postale povlašćena mesta za crnu metalurgiju (kao Denkerk ili Fo-sir-Mer u Francuskoj).

Geografska raspoređenost proizvodnje gvožđa, znatno se promenila od početka XX veka. Iako je 1929.godine bilo 29 država koje su proizvodile čelik, 90% svetskog čelika proizvodio se u Severnoj Americi i Evropi. Šest država gorostasa (SAD, Japan, Francuska, Velika Britanija, Nemačka i SSSR) proizvode 1974.godine – 62,5% svetske proizvodnje čelika, a već 1997.godine (bez Ukrajne) – 52,5% svetske proizvodnje čelika. U XXI veku crna metalurgija postaje mnogo rasprostranjenija industrija (pojavili su se novi proizvođači, koji ponekad prevazilaze i bivše gorostase u sektoru). Kina, kao novi džin crne metalurgije, danas je najveći svetski proizvođač čelika (123 Mt), ispred SAD (97 Mt), i Japana (94 Mt). Brazil, Južna Koreja i Indija, danas zajedno daju 10% svetske proizvodnje čelika. Najveća fabrika nerđajučeg čelika je u Južnoj Africi (130 km od Pretorije). Južnokorejski Posko (27 Mt), postao je prvo preduzeće crne metalurgije u svetu, ispred kompanije Nippon Steel (24 Mt). Najavljenim fuzionisanjem kompanija – Usinor (Francuska), ARBED (Luksemburg) i Aceralia (Španija), EU bi trebala da stvori najveću multinacionalnu kompaniju u svetu. Sve ove kompanije, široko nadmašuju najbolju američku metaluršku multinacionalnu kompaniju US Steel (11 Mt, koja je na 11 mestu u svetu). Broj radnika u crnoj metalurgiji znatno je smanjen pre 40 godina (u Evropi, danas ima oko 312.000 zaposlenih u odnosu na 780.000 zaposlenih – 70-ih.godina XX veka). Nastojanja su u pravcu povećanja produktivnosti postrojenja, novim tehnologijama (kao što je postupak Miosotis – razrađen od strane kompanija Usinor i Tisen).

Potražnja proizvoda crne metalurgije je sve veća posle faze stagnacije. U periodu od 1960.-1970.godine, svetska crna metalurgija bila je u krizi, zbog sve većeg korišćenja zamena za čelik (aluminijuma i plastične mase, jer su glavni kupci bili – automobilska industrija, brodogradnja i građevinsrstvo). Konkurencija među proizvođačima dovela je do restrukturiranja industrije u svim državama (socijalni programi, smanjenje proizvodnje, tehničke inovacije…). Od 1993.godine, godišnja potražnja u svetu za čelikom je u porastu i iznosi oko 3-4%.