GLOBALNA EKONOMIJA 2015 GODINE I RADIKALNE PROMENE NACIONALNIH BDP

Prema procenama MMF-a iz 2010.godine, 2015.godine globalna ekonomija pretrpeće praktično tektonske promene, ako se uporedi sa stanjem pre ekonomske krize – 2008.godine. Posmatrano po tržišnim kursevima, opašće ne snažno, udeo SAD sa 23,4% na 22,3%. S druge strane, EU-27 će zabeležiti dramatičan pad udela sa 30,2% na 23,8% globalnog BDP (ključni pad desio se 2009.godine, kada je evro oslabio prema dolaru, potencijalno jačanje evropske valute moglo bi da bitno utiče na date projekcije u korist EU). Učešće Kine porašće na čak 11,5% (sa 7,1%), a Rusija, čiji će se nominalni BDP duplirati od 2010.-2015.godine (dobrim delom i zahvaljujući očekivanoj apresijaciji rublje), će činiti 3,7% globalne ekonomije (2008.godine, činila je 2,6%) i biće šesta ekonomija sveta.

Prema procenama koje se odnose na BDP izražen po kupovnoj moći, izgled globalne ekonomije biće još radikalnije promenjen u korist država u razvoju. Udeo SAD opašće sa 20,4% na 18,1% globalnog BDP po kupovnoj moći, na koliko će biti smanjeno i učešće EU-27 (sa 21,8% iz 2008.godine). I druge bogate države smanjiće udeo – Japan sa 6,2% na 5%, Nemačka sa 4,2% na 3,3%, Velika Britanija sa 3,1% na 2,7%, Francuska sa 3% na 2,6%. S druge strane, snažno će porasti udeo Kine sa 7,1% na 16,7%, dok će udeo Indije biti povećan sa 4,7% na 6%. Udeo Rusije blago će pasti.

Advertisements

MMF PROGRAM ZA ANTIKRIZNO DELOVANJE

Međunarodni monetarni fond (MMF) planira izradu novog mehanizma za antikrizno kreditiranje, vrednog više milijardi dolara, u okviru kojeg će se novac nuditi državama i ako ga ne zatraže. Očekuje se da se novi mehanizam „iskristališe“ u toku 2011.godine, kako bi ga odobrio upravni odbor MMF-a. Moguće je da će se novi krediti odobravati istovremeno grupi država, koje su se po oceni MMF-a, našle pod udarom krize (ne pojedinačnim državama, kao do sada). Pritom, države neće morati da traže pomoć, jer će MMF sam otvarati kreditnu liniju ukoliko se uveri u opravdanost njihove ekonomske politike.

MMF želi, da ubuduće ima mogućnost da radi sa sistemskim rizicima svetske ekonomije i da dobije ovlašćenja u otkrivanju i upozoravanju potencijalnih opasnosti, koje prete globalnoj ekonomiji. Odobravanje kredita državama koje ga nisu tražile, trebalo bi da umanji „stigmu“ koja se vezuje za kreditiranje od strane MMF-a, dok bi pozajmice grupama država umesto pojedinačnim državama, moglo da spreči širenje krize iz države u državu (i zahvati region).

BRIK NASPRAM G7

Lideri Brazila, Rusije, Indije i Kine (BRIK) se od 2010.godine, zalažu za liberalizaciju svetske trgovine. BRIK traže veći prostor za ulogu država u ekonomiji i novu globalnu valutu (za sada će pojačati međusobno korišćenje sopstvenih). Ove države čine čak 42% globalne populacije stanovništva, 16% svetskog izvoza, 16% globalnog priliva, ali i izbacuju čak trećinu karbon-dioksida i veliki su zagađivači životne sredine. Pomera se i liderstvo u inovacijama, jer transnacionalne kompanije sve više istraživanja obavljaju u državama BRIK-a.

Ove četiri države koriste prednosti procesa ekonomske, kulturne i informacione globalizacije. BRIK nema istorijsku, legalnu i geografsku koherentnost kao što je ima EU, niti se suočava sa zajedničkom bezbednosnom pretnjom kao NATO u početku. Ove države konkurišu međusobno, kao i sa SAD i EU. Ono što Rusija, Brazil i Indija vide kao noćnu moru jeste eventualna alijansa SAD-Kina (G2), čiji se ekonomski odnosi ponekad poistovećuju sa relacijom sijamskih blizanaca. Ipak, zasad položaj SAD je daleko povoljniji, eventualna političko-ekonomska blokada Kine (npr. zbog navodne valutne manipulacije) proizvela bi joj dramatične posledice, dok bi negativni efekti za SAD u vidu rasta kamatnih stopa i slabljenja dolara bili blaži.

Politička, socijalna, ekonomska, kulturološka i religiozna različitost četiri države, je u stvari mikrokosmos, paradigma današnjeg sveta (za razliku od homogenosti G7). BRIK preseca stare dihotomije Istok-Zapad, Sever-Jug – na neki način BRIK je novi most između bogatih i nerazvijenih. Nedavni klimatski samit je dokaz da ovakva neverovatna kombinacija mnogoljudnih brzorastućih država u razvoju može da igra značajnu ulogu na međunarodnoj sceni. BRIK je pre svega, dobar mehanizam za pritiskanje bogatih (G7), da radikalno promene uloge u globalnom upravljanju. Ekonomska kriza je rebalansirala odnose moći u globalnoj ekonomiji, ovoga puta na štetu Zapada. Velike države sa malo moći na globalnom planu, su dugo čekale svoju šansu – BRIK će i delovanjem kroz G20 (grupa 19+1 najvećih ekonomija sveta, koja je postala glavni forum za međunarodnu kooperaciju) pokušati da uzdrmaju postojeći, šest i po decenija star monopolarni monetarni(i politički) poredak. U stvari, priča o BRIK-u je pre svega priča o Kini. Ako se isključi ,,ovaj ekonomsko-demografski džin,, ostale tri države BRIK-a, imaju blagi rast udela u svetskoj ekonomiji u poslednjoj deceniji (pad zbirnog udela SAD i EU u globalnoj proizvodnji u poslednje tri decenije iznosio je 11%, koliki je bio i rast Kine). Već 2027. godine, Kina će prestići SAD (kažu referentne, američke projekcije). Kina je već od 2010.godine druga ekonomija sveta, kao i najveći industrijski proizvođač i prvi izvoznik sveta (i najveći svetski kreditor posle Japana).

PLANIRANJE OSNIVANJA ,,EKONOMSKE VLADE EU,,

Početkom 2010.godine, Nemačka i Francuska su na samitu u Briselu predstavile planove za osnivanje „Ekonomske Vlade EU“ koja bi upravljala finansijskom politikom širom Starog kontinenta. One su poverile Hermanu van Rompeju (Predsedniku EU), specijalni zadatak da ispita „sve raspoložive opcije“ za sprečavanje još jedne krize unutar EU, poput Grčke.

Njegova misija će se sastojati od izrade nacrta detaljnog plana, kako najbolje nadgledati i ispuniti ekonomske ciljeve postavljene u Briselu – posvećenost jakoj koordinaciji ekonomske politike Evropske unije (Evropski savet treba postati ekonomska vlada EU, pri čemu se predlaže povećanje njegove uloge u ekonomskom nadzoru i definisanju strategije za rast EU).

Moguće inicijative odnose se i na uvođenje izmena u Lisabonski ugovor, kako bi se sprečio svaki oblik reprize aktuelne Grčke krize, koja predstavlja pretnju po evrozonu i omogućila brža i efikasnija reakcija EU kada stvari krenu naopako, uključujući i uvođenje sankcija.

OPORAVAK EVROPSKE UNIJE

Međunarodni monetarni fond (MMF) u najnovijim izveštajima o stanju svetske ekonomije (2010-2011.godine) konstatuje, da će privredni rast evrozone biti niži od očekivanog privrednog rasta SAD i u Aziji, pri čemu je privredni oporavak EU pod znakom pitanja. Stručnjaci MMF upozoravaju da bi dužnička kriza u Grčkoj (problemi u bankarskom sektoru i loša finansijska situacija u kojoj su se našle kompanije i domaćinstva) mogla da uspori oporavak regiona – „Neizvesnost u vezi sa prognozama za EU povećava se u odnosu na svaki prethodni izveštaj“. MMF, ocenjuje da veliki fiskalni i deficiti tekućeg plaćanja, ograničavaju oporavak nekoliko zemalja evrozone, sa mogućim negativnim efektima prelivanja na ostatak Evropske unije. Grčka, opterećena dugovima od oko 300 milijardi evra, moraće u godinama koje slede da podigne kredite (i dodatno se zaduži, kako bi vratila dugove) u vrednosti od 45 milijardi evra. MMF očekuje da će Grčka zabeležiti negativan privredni rast, kao i da će njen javni dug sve do kraja 2011. godine, iznositi više od 120% BDP.

Prezaduženost Grčke „podgrejala“ je strahovanja da bi situacija mogla da se prelije na ostatak regiona, što bi zaustavilo oporavak od najteže finansijske krize zabeležene još od vremena velike depresije iz 30-ih godina prošlog veka. MMF procenjuje da će oporavak ekonomski najrazvijenih država evrozone, Nemačke i Francuske, biti umeren usled ograničenog rasta izvoza i slabijeg priliva kapitala, kao i da će rast biti još sporiji u manjim državama poput Grčke, Irske, Portugala i Španije, koje su opterećene velikim javnim dugovima. Očekuje se da će najveća privreda u okviru evrozone, Nemačka ostvarivati sve veći rast i jačati EU. Istovremeno, MMF prognozira da će privrede Francuske i Velike Britanije ostvarivati manji rast.

SEOBE STANOVNIŠTVA

Pod pojmom ,,seoba,, podrazumeva se svako kolektivno kretanje stanovništva. U zavisnosti trajanja i udaljenosti putovanja, postoje dnevne (seobe pograničnih radnika), privremene i definitivne seobe. Termin ,,seobe,, obično je u upotrebi prilikom označavanja dve poslednje kategorije. Privremene ili definitivne seobe, mogu biti u nacionalnom okviru (interne seobe) ili izvan njega (međunarodne seobe). Otkriće Amerike dovelo je do velikih seoba iz Evrope u Severnu i Južnu Ameriku, koje su trajale nekoliko vekova, dok se u isto vreme obavljalo ,,prinudno,, preseljavanje robova iz Afrike. Od XVI do XVII veka, španci, portugalci, francuzi, britanci, nemci, holanđani, šveđani prelazili su na drugu stranu Atlantika. Seobe su se još više povećavale u drugoj polovini XIX veka, sve do izbijanja krize 30-ih godina XX veka. Tokom tog perioda, nemce i britance zamenili su stanovnici mediteranskih država, rusi i predstavnici svih nacionalnosti Austrougarskog carstva. Pored ostalog, u toku prve polovine XX veka, ruska revolucija, prvi i drugi svetski rat, doveli su u Evropi i na Dalekom istoku, do velikih dobrovoljnih ili prinudnih seoba stanovništva.

Dnevne seobe zbog posla, odnose se na veliki deo stanovništva industrijski razvijenih država s visokim stepenom urbanizacije. Razlog za privremene seobe, nekada izvor sezonske radne snage u poljoprivredi, sada su velika gradilišta (brane) ili odmarališta (letnji odmori ili zimski sportovi u Evropi). Transnacionalne i transkontinentalne seobe, umesto privremenih, postaju trajne, bez obzira na prvobitni plan iseljenika. Motivi za odlazak iz svoje države su različiti, ali se najčešće odnose na mogućnost za rad i bolji životni standard u zemlji prijema, političke ili verske razloge, koji više ne omogućavaju stanovništvu da živi u svojoj državi. Početkom 90-ih godina XX veka, uvode se kvote i izvestan broj industrijski razvijenih država, čak odbija da primi iseljenike ili izbeglice, posle manje više dugog perioda otvorenosti granica (SAD i Evropa, jer je imigricija postala velika od 50-ih godina XX veka). Od tada se ulazak u zemlje izbora vrši ilegalno i to u velikom broju (seobe iz Meksika u SAD).

MEĐUNARODNI MONETARNI ODNOSI

Devizni kurs izražava cenu novca u drugoj valuti. Na deviznom tržištu se kupuju i prodaju devize (konvertibilan strani novac). Devizni kurs jedne valute utvrđen je u zavisnosti od ponude i potržnje datih deviza (kad je valuta izuzetno mnogo tražena, povećava se njen kurs i obrnuto – plivajući kurs). Subjekti koji oblikuju ponudu i potražnju deviza (dileri) najčešće rade za račun preduzeća ili banke. Oni obavljaju transakcije u salama velikih međunarodnih finansijskih tržišta (London, Frankfurt, Pariz, Tokio, Njujork…). Ostali presudni akteri deviznog tržišta su centralne banke, koje imaju zadatak da brane kurs svog novca, ako je on napadnut (ako se suviše mnogo prodaje), odkupljujući ga kad procene da je njegov kurs suviše nizak (sistem fiskalne zamene ili nečistog plivanja). Da bi se obavile operacije deviznog otkupa, potrebno je da centralne banke raspolažu devizama (radi mogućnosti prodaje i odbrane nacionalne valute otkupom na finansijskom tržištu). Najčešće je količina deviznih rezervi centralne banke ograničena, dok su finansijski izvori dilera sve veći, zahvaljujući liberalizaciji kretanja kapitala. Devizno tržište omogućava razmenu dobara i usluga u međunarodnim okvirima. Većina preduzeća želi da bude isplaćena ili u nacionalnoj valuti ili u dolarima (zvaničnoj međunarodnoj valuti). Preduzeća koja trguju na međunarodnom tržištu, moraju da menjaju svoju nacionalnu valutu za dolare ili nacionalnu valutu svojih poslovnih partnera. Tako da devizno tržište ne omogućava samo razmenu dobara i usluga na međunarodnom tržištu, već omogućava i pokrivanje rizika zamene. Tržište za zamenu novca, omogućava operacije kupovine i prodaje, s ciljem da se izvuče dobit iz razlika u deviznom kursu iste valute na različitim finansijskim tržištima. Na operacije arbitraže, nadovezuju se operacije špekulacije, koje se sastoje u predviđanju deviznog kursa i u ostvarivanju dobiti na osnovu takvih predviđanja.

Međunarodni monetarni sistem (MMS) podrazumeva skup monetarnih pravila koja omogućavaju dobro funkcionisanje međunarodne trgovine. Potreba za jedinstvenim međunarodnim novcem, ukazala se neposredno posle uspostavljanja ekonomskih celina i razmene roba među njima. Barijera trampe, ne bi mogla da se drugačije prevaziđe ni među pojedincima, ni među zajednicama. Konvertibilnost predstvalja dvostruki aspekt (međunarodni novac je prihvaćen u svim državama i može se menjati). Treba poštovati stabilnost valutnog sistema (novac-reper), kako nebi došlo do poremećaja trgovine u međunarodnim okvirima. Funta sterlinga i dolar, naizmenično su imali ulogu ,,međunarodnog novca,, zahvaljujući zlatnim rezervama Velike Britanije i SAD i dobrom zdravlju njihove ekonomije. Razvojem kreditnog novca, počev od industrijske revolucije, menjaju se pravila međunarodnog monetarnog sistema. Nastanak privatnog MMS-a (sa kreditnim novcem velikih multinacionalnih privatnih banaka – 1971.godine), paralelno s nestankom zvaničnog MMS-a iz Breton Vudza, predstavlja značajan monetarni događaj.

Međunarodno kretanje kapitala rezultat je kupovine dužničkih hartija od vrednosti (obveznica, trezorskih zapisa…) ili akcija koje obavljaju dileri iz druge države u odnosu na državu, u kojoj su emitovane hartije od vrednosti. Takođe, ono obuhvata i direktne strane investicije (multinacionalizacija kompanija), ali je ta komponenta od manjeg značaja u odnosu na čisto finansijske tokove. Finansijski tokovi su postali brži od 80-ih godina XX veka, zahvaljujući ublažavanju propisa za tržišta kapitala i tehničkim inovacijama koje omogučavaju trenutnu dostavu informacija i operacija (kupovinu ili prodaju hartija od vrednosti). Kretanje kapitala je uzelo toliko maha, da su od tada tokovi kapitala nezavisni od realnih tokova (robe i usluga) ili međunarodnog dohotka od kapitala (kamata na pozajmljeni novac, dividende). Tako, bitni elementi, kao devizni kurs jedne valute ili finansijska sposobnost jedne ekonomije, ne zavise više samo od realnih faktora ekonomije, nego i od odluke međunarodnih investitora. Dihotomija realne i finansijske sfere daleko je od potpune, jer se strani investitori pri donošenju odluka, uglavnom oslanjaju na realnu sferu. Ponašanje međunarodnih investitora utiče na zdravlje ekonomije i zato im države posvećuju veliku pažnju. Budžetski deficit i investicioni projekti preduzeća mogu se finansirati stranim kapitalom (nije ograničen i lako nestaje, pa se države i finansijska tržišta nadmeću, kako bi ga privukli). Strani kapital zahteva dobar nivo razvijenosti finansijskog tržišta, koje omogućava brze operacije i dobre informacije, ali isto tako i dobru ekonomsku politiku, koja će oterati sve sumnje stranih investitora. U nedostatku dobre ekonomske politike, kamatne stope (dohodak koji se isplačuje stranom kapitalu) moraju biti visoke, što može usporiti privredni rast. Ekonomsko nacionalno rešenje predstavlja, obuzdavanje inflacije, budžetskog deficita i privlačenje stranog kapitala s malom kamatnom stopom. Izvan ovakve politićke opcije, manevarski prostor vlada država, ostaje veoma ograničen.

Stvaranje prostora za fiksne paritete, predviđeno je Rimskim ugovorom, ali su tek 1972.godine, posle pada bretonvudskog sistema evropske zemlje (Nemačka, Belgija, Danska, Francuska i Holandija) uspostavile monetarnu saradnju i smanjile prostor za fluktuaciju svojih deviznih kurseva, bez obavezne intervencije centralnih banaka. Ovakav prostor ubrzo pokazuje ograničenost i umesto njega 1979.godine, uspostavljen je evropski monetarni sistem (EMS). Odgovor na nedostatke EMS-a predstavlja evropska i monetarna unija (EMU – 80-ih godina XX veka), koja treba da omogući uvođenje jedinstvene valute, osnivanje centralne evropske banke i vođenje jedinstvene monetarne politike na osnovu usaglašene ekonomske politike država članica. Svaka država članica EMU napušta svoj monetarni suverenitet u korist ,,zajedničkog suvereniteta,,. Jedinstvena valuta, nije bez rizika. Jaz među ekonomskim situacijama različitih država članica, predstavljaće ubuduće opasnost po jedinstvenu valutu. Ukidanjem nacionalnog deviznog kursa i ograničenja nametnutih budžetskom politikom EMU, zabraniće zemljama pogođenim ekonomskom krizom da sprovode politiku obnavljanja privrede pomoću izvoza (devalvacija deviznog kursa) ili javnih rashoda. Samo seoba radnika, fleksibilnost plata i cena ili politika budžetskog transfera među državama, mogu omogućiti državi da izađe iz recesije (vrlo slabo razvijeni u Evropi), ali postoji i mala mogućnost da se jedna evropska država nađe u krizi, a da nisu pogođeni njeni partneri, s obzirom da je trgovinska međuzavisnost veoma jaka (što će se pokazati kao realna mogućnost i opasnost za 17 država eurozone, u toku najveće ekonomske krize koja je zahvatila globalnu ekonomiju 2008.godine – koja je stabilizovana u toku 2009.godine – ali 2010.godine idalje traje u globalnim razmerama, sa tendencijom mogućeg novog ekonomskog šoka u 2011-2012.godini).

Evro postaje zajednička valuta EMU od 1.Januara 1999.godine. Uoči nestanka, nacionalne valute privremeno opstaju i vezane su međusobno za evro (definitivnim kursom konverzacije). 1.Januara 2002.godine, banknote i kovan novac u evrima su pušteni u promet, dok su nacionalne valute još bile u opticaju (povučene iz opticaja 17.Februara 2002.godine). Evro zona (sa 17 država od 27 država članica EU), raspolaže BDP-om koji se može uporediti s BDP-om SAD (pri čemu su rezerve i uloga EU u međunarodnoj trgovini veće, tako da bi evro mogao da ugrozi dominaciju dolara na međunarodnom trištu). Evro je prilikom puštanja u opticaj imao paritet prema dolaru 1€ = 1,17$ dok je dve godine kasnije paritet bio 1€ = 0,85$. Pad evra olakšava izvoz ali otežava uvoz, koji postaje skuplji, posebno uvoz nafte čija cena raste jer je plaćena precenjenim američkim dolarom. Razlog za pad evra valja tražiti, u boljem zdravlju američke ekonomije, zabrinutosti investitora zbog proširenja EU, strukturnim slabostima evrozone (budžetski deficit država članica, suviše visoka obavezna plaćanja – dugovi, nedovršeno ublažavanje jedinstvenih propisa…). U iščekivanju dogovora unutar EU, evro predstavlja na početku XXI veka samo 18% rezerve centralne evropske banke (dok su rezerve dolara u centralnoj američkoj banci 63%), uz 48% međunarodne trgovine koja se obavlja u dolarima. 10 godina kasnije (u sred velike ekonomske – hipotekarno-investicione krize, koja je eskalirala u SAD u toku 2008.godine i proširila se na globalnu ekonomiju, zahvativši celokupan međunarodni monetarni sistem), dolar idalje prestižno preti evru (zbog strukturnih slabosti pojedinih članica evrozone: Grčke, Portugala, Španije i Irske – budžetskih deficita, velikih dugovanja, pada nacionalnog BDP-a i velike recesije) i dovodi u veliku opasnost, stabilnost evrozone. Špekulativne prognoze ukazuju na mogućnost ,,valutnog ratovanja,, globalnih sila.