DRŽAVE TREĆEG SVETA

70-ih godina XX veka, uspostavljena je hijerarhija među NIRD, državama proizvođačima nafte i najnerazvijenijim državama. Od tada su NIRD, države Jugoistočne Azije, Brazil, Indija, Meksiko, Argentina i Turska, čiji je razvoj sporiji i sa više prepreka od razvoja azijskih NIRD. Ovim državama mogu se dodati sve države u kojima je industrijalizacija u toku i čiji se dohodak po glavi stanovnika povećava (ove države realizuju veliki deo produkcije gotovih proizvoda i izvoz iz država Trećeg sveta tzv. ,,nova tržišta,,).

Nivo razvoja država Srednjeg Istoka (proizvođači nafte: Saudijska Arabija, Kuvajt, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati, Libija, Alžir i Venecuela), zavisi od evolucije cena sirove nafte i od načina na koji koriste rentu od nafte. Najmanje razvijene države (NRD) su najsiromašnije i one su na dnu svetske hijerarhijske lestvice dohotka po glavi stanovnika (300 $/godišnje i manje), najčešće su bez izlaza na more i izložene su dezertifikaciji (pretvaranju regiona u pustinju, pod dejstvom klimatskih ili ljudskih faktora), kao i prirodnim katastrofama – 49 država 2001.godine (od toga tri četvrtine u Africi).

Povećanje broja industrijski razvijenih država, među državama Trećeg sveta, značajna je karakteristika nove podele, koja je u suprotnosti sa osiromašenjem najnerazvijenijih država. Povećanje jaza između grupe država nije obavezno vezano za ekonomsku evoluciju. Problem postaje svetski, jer suprotnost najbogatijih i najsiromašnijih, pritisnutih bedom i glađu, dovodi do eksplozivnih situacija. Treći svet nejednako pogađa pad životnog standarda 80-ih godina XX veka u Subsaharskoj Africi, Srednjoj Aziji i Latinskoj Americi. Visoku stopu privrednog rasta (i životnog standarda) imaju samo države Istočne i Južne Azije.

Ekonomisti razvoja ukazivali su na začarane krugove nerazvijenosti i siromaštva. Prvi začarani krug je demografski. Demografski rast traži znatno povećanje strukturnih investicija (stan, obrazovanje, zdravstvo…), makar to bilo samo za održavanje životnog standarda. Ovakvim troškovima smanjuje se raspoloživi novac za proizvodne investicije u industriju (privredni rast je slab i siromaštvo opstaje i doprinosi visokom natalitetu, kako zbog nedostatka seksualnog obrazovanja, tako i zbog potrebe za radnom snagom u poljoprivredi). Drugi začarani krug je povezan sa ograničenošću tržišta (nizak dohodak dovodi do slabog nivoa potrošnje i smanjenog tržišta za preduzeća, koja ne žele da investiraju – pad produktivnosti ne omogućava povećanje plata). Treći začarani krug povezan je sa sistemom štednja – investicije. Zbog malog dohotka, subjekti ne mogu da štede i unutrašnji resursi nisu dovoljni za investicije – nema privrednog rasta bez investicija, niti povećanja dohotka bez privrednog rasta).

Bilo da se za pristup pitanju razvoja koriste pojmovi ,,dostizanje,, ili ,,začarani krugovi,, neosporno je da su društveni i politički faktori usporavali ,,dostizanje,, i da jačaju neminovan karakter ,,začaranih krugova,,. Države Trećeg sveta su dugo živele prema izvesnim društvenim normama i vrednostima (religija, obrazovni sistem…), slabo naklonjenim preduzetništvu, investiranju i privrednom rastu. Pogubni faktori su i politički, jer je neophodna uloga države, kako za strukturno uređenje (zdravstvo, obrazovanje…), tako i za finansiranje ulaganja u proizvodnju (industrijalizacija države). Takvi ciljevi se često realizuju preko javnog sektora, u kome ima korupcije i klijentelizma. Mogućnost da se dobra i usluge fakturišu javnim preduzećima iznad normalne cene, pogubna je za ulaganja u proizvodnju. Snažna carinska zaštita omogućava da se smanji konkurencija i da se poveća mogućnost nezakonitog bogaćenja. Tako, politička svera raspolaže sredstvom za pritisak, na svoje političke protivnike – dajući im mogućnost da koriste privilegije, vlast smanjuje privlačnu moć opozicije (kad ona nije zabranjena). Traganje za profitom putem korupcije, često znači povećan broj upravnih postupaka – malo-pomalo guši se svaka inicijativa. Postupajući na ovaj način, država gubi poštovanje koje uživa među svojim građanima, koji rade u privatnom sektoru ili su bez posla. Što je nezadovoljstvo veće, država pokušava sve više da nametne autoritet svog aparata, gušeći opoziciju i inicijative građana (povećavaju se rashodi koji opterećuju javni budžet i ograničava se sloboda izražavanja građana).

Posle drugog svetskog rata, veliki broj vlada najnerazvijenijih država, sprovodile su strategiju industrijalizacije kao ,,zamenu za uvoz,,. Izrađivali su se proizvodi u sopstvenoj državi, s ciljem da se podstakne domaća industrija robe široke potrošnje. S ekonomskog gledišta, zamena uvoza je skupa, jer je domaća industrija manje sposobna od industrije razvijenih država. Međutim, povećanje obima proizvodnje i širenje znanja u svim sektorima industrije (ista tehnologija i stručnost, koja se može koristiti u raznim sektorima), dovodi do poboljšanja performansi domaće industrije. Tada države uvode protekcionizam (povećanje carinskih tarifa, ograničenje uvoza… – kažnjavajući uvoz koji nije neophodan), odobravaju kredite sa malom kamatom i subvencije za industrijska preduzeća. U prvo vreme, ovakva strategija pokazuje se veoma efikasnom, jer omogućava brz rast industrije u državama Trećeg sveta. Međutim, zbog protekcionizma, domaće firme postaju sve manje konkurentne. Da bi se nastavilo s podsticanjem nove proizvodnje, dok je inflacija sve veća, uvoz postaje sve neophodniji i napušta se politika zatvaranja.

Strategija otvaranja, podstiče na industrijski izvoz putem državne intervencije (omogućava veću efikasnost u domaćoj proizvodnji i izlaganje međunarodnoj konkurenciji dobara). Odsustvo i slab nivo protekcionizma ne omogućava izvesnim preduzećima da stvaraju rentu, nego ih podstiče da dobit ostvaruju od produktivnosti. Kako su države Trećeg sveta imale brojnu radnu snagu, njihova industrija je imala komaprativnu (konkurentnu) prednost u radnoj snazi i slaboj dodatnoj vrednosti. Zahvaljujući izvozu, povećanju unutrašnjeg dohotka i postepenom ovladavanju stranom tehnologijom, ekonomije u razvoju su mogle da naprave ,,korak napred,, i da specijalizuju sektore sa većom dodatnom vrednošću. Efikasnost takve politike zahtevala je, da lokalno stanovništvo prihvati uslove rada (ponekad veoma teške) i da održi relativno visoku stopu štednje, kako bi se olakšalo ulaganje u preduzeća. Ali slaba rentabilnost pokrenutih projekata, povećanje troškova duga i sve ređe odobravanje kredita, dovode do problema prezaduženosti država.

MMF uspostavlja strategiju spasa i preduzima mere da teret duga bude podnošljiviji (odlaže se vraćanje dugova – reprogramiranjem), uz strukturno podešavanje (postizanje ravnoteže javnih finansija i spoljnih finansijskih obaveza). MMF se zalaže za smanjenje unutrašnje potražnje, povećanje kamatnih stopa, smanjenje javnih rashoda i sticanje potrebne konkurentnosti za izvoz. Iako olakšani, dugovi su idalje predstavljali teško breme za najsiromašnije države. Za njih nije bio dramatičan ukupan iznos duga, već odsustvo resursa za izvoz, koja ih lišavaju mogućnosti da vrate dugove. Zato se, povremeno, čuju predlozi i vode kampanje za delimično ili potpuno otpisivanje dugova najsiromašnijim državama (koji su 2000.godine iznosili, preko 2.500 milijardi dolara).

Advertisements

PRIVATNI I JAVNI SEKTOR

U svim industrijski razvijenim državama, neka preduzeća su u svojini društvene zajednice (države, grada ili opštine). Ipak, učešće javnog sektora ima tendenciju smanjivanja, u globalnoj ekonomiji.

Nedostatak tržišne ekonomije, nadoknađuje se pomoću državne intervencije (nacionalizacija, protekcionizam…). U slučaju prirodnih monopola, gde je efikasnije da na tržištu bude samo jedna firma, državna svojina nad preduzećem omogućava maksimizaciju kapaciteta produktivnosti, uključujući u isto vreme i pružanje usluga ili tarifikaciju želje potrošača. U ovim slučajevima, društvena zajednica je u situaciji da se ponaša kao bolji upravljač od privatnog sektora, jer njena uloga nije samo da stvara profit, već da se bori za ekonomske, društvene i političke interese svojih građana (javni interes).

Na kraju XX veka, vlade industrijski razvijenih država podstiču politiku privatizacije preduzeća. Ekonomisti sve više objašnjavaju, da država ne raspolaže sredstvima za nadmetanje (s konkurencijom), koja su nužna da bi mogao da se održi izvestan nivo efikasnosti ili sprovela razvojna strategija preduzeća. Tehnološka evolucija utiče na smanjenje prirodnih monopola i budući da države imaju opštu želju smanjivanja javnog deficita radi ohrabrivanja stranih investitora, privatizacijom javnih preduzeća omogućavaju smanjenje javnih troškova, povećavajući istovremeno prihod zajednice. Svojina društvene zajednice nad javnim preduzećima, ne uklapa se u tendenciju mondijalizacije ekonomije (jer su firme dovedene u situaciju da stupaju u strateški savez sa inostranim partnerima radi konkurentnosti na međunarodnom tržištu) i u otvaranje mnogih javnih monopola konkurenciji (energetika: struja, gas, nafta; transinternacionalni saobraćaj: avio, vodeni – prekookeanski i rečni, putni, komunikacioni: brzi internet, telefonija – fiksna i mobilna, brza pošta…).

EKONOMSKI RAZVOJ I INTEGRACIJA LOKALNE ZAJEDNICE

Organizovane inicijative ekonomskog razvoja i integracije u lokalnoj zajednici imaju osnovne ciljeve, da stvore radna mesta za nezaposlene, smanje siromaštvo, šire tržište za određene proizvode i usluge i poboljšaju resurse i promociju biznisa. Dve najvažnije komponente koje moraju kompaktno delovati, radi uspešnog stvaranja održivog bogatstva lokalne zajednice i postavljanja opšteg pravca i temelja prepoznatljive razvojne integracije, predstavljaju – javna politika i investicije, i inicijative privatnog sektora.

Javna politika i investicije obuhvataju, izgrađenu lokalnu infrastrukturu (javne komunikacije i transportne sisteme – drumske, železničke, internet, sisteme vodovoda i kanalizacije, elektronergetski sistem, putni transport, urbanizovane javne, poslovne i stambene objekte…) i ostale sisteme (monetarnu i fiskalnu politiku, pravila bankarstva i osiguranja, propise o zaštiti opšteg dobra, strukture privatnih poslovnih poduhvata: korporacijska prava, pravila investiranja, poreski propisi…). Inicijative privatnog sektora obuhvataju, inicijative preduzetnika i privrednih društva, koji razvijaju proizvode i donose ih na tržište, zapošljavaju radnike i vode biznis na profitabilan, održiv i društveno odgovoran način. Njima je neophodan, razvojni ambijent zajednice koji podrazumeva – pristup resursima, stručnu i kvalifikovanu radnu snagu, kapital radi stvaranja proizvodnih kapaciteta, institucionalni i pravni okvir, koji je predvidiv i obezbeđuje im podršku, inovacije i kreativnost, finansijski sistem podrške i podršku za zdravstvo, obrazovanje i socijalnu zaštitu.

Stvarne potrebe stanovništva pokreču tržišnu privredu, stvaraju potražnju za proizvodima i uslugama koju ispunjavaju, privatne inicijative, javni servisi i neprofitne organizacije. Ovakvi mikro javni i privatni napori, mogući su jedino u saradnji sa lokalnim javnim sektorom – bez lokalne makro ekonomske podrške ne postoji kontekst za privatnu aktivnost. Proces ekonomskog razvoja i integracije lokalne zajednice, predstavlja strateški proces u kome ljudi iz svih sektora lokalne zajednice rade zajedno, kako bi stimulisali lokalne komercionalne aktivnosti, koje dovode do održive ekonomije i njene integracije (privatne produktivne biznise, kojima je cilj ostvarivanje profita). Razvojni strateški proces predstavlja instrument stvaranja pristojnih radnih mesta i poboljšanja kvaliteta života svih građana, uključujući i siromašne i marginalizovane grupe. Podstiče javni, privatni i građanski sektor radi uspostavljanja partnerstva i saradnje u rešavanju lokalnih problema i planiranja zajednički izvesnije budućnosti. Omogućava partnerima da efektivno koriste preduzeća, radnu snagu, kapital i ostale lokalne resurse, radi zadovoljenja svojih interesnih prioriteta (npr. promovisanje kvalitetnih radnih mesta, smanjenje siromaštva, stabilnost lokalne ekonomije, ubiranje komunalnih olakšica i razvojnih povlastica…). Definiše prosperitet, uzima u obzir i vaga lokalne vrednosti, kvalitet života i životne sredine zajedno sa ekonomskim pitanjima, traga za stvarnim razvojem u smislu poboljšanja a ne samo proširenja, zagovara dugoročno upravljanje i brigu o lokalnim resursima, koje će obezbediti da sadašnje aktivnosti ne ugroze osnovu za budućnost, traga za pouzdanošću i demokratskim pristupom odlučivanja, koje će zastupati šire interese lokalne zajednice, a ne samo elitne manjine i naglašava raznolikost, otpornost i ubeđenje, da više manjih napora imaju bolji efekat, od jednog rešenja pogodnog za sve prilike. Elementi ovakvog procesa su: pristup odozdo-naviše (korak po korak), izgradnja konsenzusa – pristup lokalnom partnerstvu, izgradnja potencijala i kapaciteta – menadžment i institucije, izgradnja javne zainteresovanosti, katalizirajući efekat i globalizacija delatnosti na lokalnom nivou.

Lokalne zajednice (seoska i gradska naselja) ekonomski funkcionišu, tako što ljudi u njima proizvode robu, pružaju usluge i konzumiraju robu i usluge, koje su im ponuđene. Izvoz robe i usluga, donosi novac u zajednicu, dok novac izlazi iz zajednice, kad ljudi kupuju robu na drugim mestima, ili kada profit od lokalne prodaje, odlazi na drugo mesto. Moglo bi se reći da je ekonomija zajednice kao kofa, koju zajednica želi da zadrži punu, prodajom robe i usluga. Ipak, u svim ,,ekonomskim kofama,, postoje rupe. Svaki put, kada neko kupi nešto van zajednice ili kada lokalni prihodi odu van zajednice, novac iscuri. Novac dolazi u zajednicu i kada ljudi iz drugih zajednica, kupuju lokalne proizvode ili iz zajednice izvoze, sirovine, useve ili proizvode. Mnoge zajednice ostvaruju prihod od turizma i edukativnih institucija, koje privlače ljude iz drugih zajednica, neprofitnih organizacija koje donose novac lokalnoj privredi i ostalih ,,trgovinskih,, inicijativa. Kako god to radile, zajednice moraju da zarade najmanje onoliko novca, koliko se potroši van zajednice, ili će početi da se ,,gase i umiru,, baš kao i domaćinstva, koja troše više nego što zarade. Lokalne radnje će se zatvoriti i svi ,,zaštićeni,, biznisi, koji zavise od prihoda koji dolazi iz drugih izvora, propašće. Ljudi će biti nezaposleni i biće neophodno stvoriti nova radna mesta.

Kada prihodi postaju manji od izdataka, zajednice obično reaguju tako što pokušavaju da dovedu spoljašnje biznise (riskantna i skupa strategija – riskantna strategija, zato što postoje mnogi kontrolni faktori, od kojih zavisi gde će se neki biznis premestiti; skupa strategija, zbog sredstava, koja će biti potrošena na izviđanje i privlačenje biznisa van zajednice – na oslobađanje od poreza, razvoj infrastrukture, poslovna putovanja i sve što će biti uzalud, ako se odluče za neko drugo mesto). Čak i ako dođe neka firma sa strane, lokalna ekonomija koja se uglavnom oslanja na jednu ili dve vrste industrije, može biti osetljiva na promene u javnoj ili privatnoj ekonomiji. Većina zajednica shvata, da razvijanje što više raznolikih biznisa, utiče  na izvesniju i alternativnu budućnost lokalne ekonomije i da je za to neophodno i privlačenje biznise sa strane. Privlačenje spoljnih biznisa predstavlja pokušaj, da se pronađu novi načini za povećanje priliva novca u zajednicu. Iako može biti vrlo korisna u mnogim slučajevima, ova strategija počiva na neispitanoj predpostavci, da vanjski biznisi nude najbolje ili jedino rešenje za probleme u lokalnoj ekonomiji.

Ekonomska obnova (revitalizacija) fokusira se na lakša, jeftinija i manje riskantna sredstva, sa istim ciljem. Ovom principu možda nedostaju fanfare i sečenje vrpce, kao deo kampanje za privlačenje biznisa, ali ovaj pristup sigurno podstiče duh zajedništva i oslanjanje na vlastite resurse i mogućnosti – što proizilazi iz rešavanja problema na lokalnom nivou, umesto čekanja da spas dođe sa strane. Staza ekonomske obnove koja vodi do održivog razvoja, zasniva se na četiri principa, koji su međusobno povezani i često se preklapaju: sprečavanje odliva sredstava, podržavanje postojećih biznisa, podržavanje novih lokalnih biznisa, i privlačenje kompatibilnih biznisa. Mnoge stvari koje se urade u zajednici da bi se ostvario prvi princip, od pomoći su prilikom sprovođenja drugog principa. Strateški razvojna zajednica će objediniti sva četiri principa, ali će ih sprovoditi redom (korak po korak), jer ranije strategije po pravilu, daju veći značaj isplativosti nego novije. Igrajući na sigurnije opcije, zajednica će dostići puni zamah i doći u stabilniju poziciju, što će joj omogućiti da uživa u plodovima strategije.

Četiri navedena principa (koraka) u kombinaciji, šalju važnu poruku svake zajednice, investitorima… Važno je, iskoristiti raspoložive resurse na najbolji način, umesto da se čekaju ,,spasioci,, koji dolaze sa strane, kao što su eksterne kompanije i vladini programi. Slična situacija, identična je, ponudi saveta najboljem prijatelju, koji ima problema na poslu ili u kući – ,,Ne očekuj da se okolnosti promene, bolje radi na sebi,,. Ukoliko zajednica želi ekonomski da jača, putem obraćanja vladi i velikim korporacijama, predhodno mora biti svesna svojih slabosti, raditi na njihovom odstranjivanju i dalje jačati svoje mogućnosti. Koji god pravac zajednica izabere, pridavanje adekvatne važnosti resursima, koji već postoje u zajednici, daće dovoljno snage lokalnoj privredi, da uveća dobit od svake dodatne ekonomske aktivnosti i razvoja.