NE SAMO FONDOVI

Koristi od Evrope ovde se zamišljaju kao mogućnost korišćenja fondova koji služe za unapređenje privrede, nauke, kulture, organizacije uprave… Mada su takve koristi nesumnjive, svođenjem računice jedino na finansijsku i materijalnu dobit, potiskuju se iz vidokruga druge, mnogobrojne prednosti.

Možda je najveća od njih uvođenje pravila i reda koji zemljama u takozvanom prelaznom periodu žalosno nedostaju. Za države koje se kandiduju za članstvo, takva obaveza je sadržana u upitniku od više hiljada pitanja koja se i doslovno tiču svih oblasti života: pravosuđa, građanskih i sindikalnih prava, finansiranja partija, zdravstvene zaštite, životne sredine, osiguranja, zaštite na radu, položaja manjina… Kao i na svakom ispitu da bi položila država na sve njih mora da odgovori na zadovoljavajući način.

Mada se šuma propisa ponekad čini previše gusta i čak birokratski sitničava, ne sme se smetnuti s uma da neumoljivo strogi uslovi imaju za cilj uvođenje transparentnosti u javne finansije, onemogućavanje zloupotreba i obezbeđenje veće pravne i društvene sigurnosti građana. Motivi za pridruženje Evropi ne mogu se, prema tome, pojednostavljeno tumačiti samo kao mogućnost lakšeg pristupa fondovima koji, opet, obezbeđuju veće materijalno blagostanje. Gotovo podjednako važno je i uvođenje reda i sigurnosti, kao protivteže haosu koji vlada u državama osione samovolje, proizvoljnosti i bezakonja.

Izvor: sajt Blic online 06.07.2011.
Autor: Dušan Miklja

Advertisements

FILOZOFIJA NVO PALANKE

Mnogi prvaci Druge Srbije već dugo žive na lovorikama stare slave. Oni su ti koji su ustali protiv rata, nacionalizma, koji su organizovali veličanstvene seanse u Domu omladine, mitinge za mir, pomagali žrtvama ratnih zločina i izbeglicama, jednom rečju – poneli se časno u nečasnim vremenima. Da li im na tome treba odati počast? Svakako. Da li će ih zbog velikih dela generacije pamtiti kao najčasniji deo srpske elite? Bez ikakve sumnje. Da li nas njihova dela iz prošlosti obavezuju na kolektivno ćutanje kad god naprave neku budalaštinu u sadašnjosti? E tu smo već na novom terenu.

Iskustvo nam je palanačko. Radomir Konstantinović, Filozofija palanke

Izgleda da je nepisano pravilo u civilnom sektoru (ljudskopravaškom pre svega – sa drugim delovima nisam dovoljno upoznat) da se o „našim belim medvedima“ ne govori ružno u javnosti. Ima to svoje opravdanje – lideri ljudskopravaških organizacija i drugi istaknuti drugosrbijanci često su na meti desničarskih grupa, bili su izloženi hajkama, čak i fizičkim napadima (o verbalnim ne treba ni trošiti reči). Kako sad čovek da ih kritikuje kad su pod neprestanom baražnom vatrom svega najgoreg u Srbiji – od neonacista do NSPM-a. I onda kad vidimo da nešto nije u redu, kada vuku pogrešne ili nesumnjivo štetne poteze za ideje za koje se borimo, kada u žaru borbe prekorače granice dobrog ukusa, pa čak i zakona – mi oćutimo. Pravimo se da ništa nismo videli, da nismo čuli ili pročitali, ne javljamo se na telefon kad nas zovu novinari, kolege, prijatelji? I dokle tako?

Uz iskreno poštovanje i priznanje ranama iz prošlosti i hrabrosti kakvu je malo ko pokazao, verujem da je došlo vreme da razbijemo zavet ćutanja. Trpeli smo i više nego što je trebalo. Nema sumnje da i mi, mlađi borci za ljudska prava, snosimo ogroman deo odgovornosti. Prihvatili smo pravila igre bez otpora i nismo uspeli mnogo toga da promenimo. Uz punu svest o sopstvenoj odgovornosti za ovakvo stanje u ljudskopravaškom delu civilnog sektora, pozivam na prestanak ćutanja. Pa neka košta koliko mora. I koliko treba.

Danas su na sceni moćni klanovi koji kontrolišu pojedine oblasti ljudskih prava. Uspostavljeni su monopoli, stavljene šape na donatore, svuda se pronalaze teorije zavera i nekakvi „tabori“. Postoje projekti koji su nedodirljivi, o kojima mediji bliski sektoru nikada neće kritički pisati iz najboljih namera. To ne bi bio problem da je u pitanju samo ignorisanje budalaština i neargumentovanih optužbi za krađu novca.

Ne pišemo o navodnim finansijskim malverzacijama (da ne bismo bili Kurir ili Press), ali ne otvaramo ni raspravu o pravim problemima projekta REKOM i potencijalnoj opasnosti da Koalicija svojim amaterizmom, autoritarnošću i isključivošću uništi svaku buduću mogućnost za osnivanje bilo kakvog regionalnog mehanizma tranzicione pravde. Jer to je Nataša Kandić, koja svakako jeste nepokolebljivi borac za prava žrtava i žena čiju hrabrost niko ne može dovesti u pitanje. A u kuloarima ćemo o mobingu, diktatorskom ponašanju, vređanju ljudi, neprofesionalnom ponašanju, crnim listama „neprijateljskih“ organizacija koje se dostavljaju donatorima? Ne pomaže tu otvaranje pitanja unutar sektora ili „tabora“ – nakon svakog ukazivanje na goruće probleme sledi unutrašnja inkvizicija koja će vas saseći bez milosti i ugušiti svaku konstruktivnu kritiku.

I isto tako ćemo svi da ćutimo dok E-novine vređaju Miljenka Deretu, njegovu porodicu i kolege na svom sajtu. Kao što smo ćutali kada su vređali ljude na osnovu fizičkog izgleda, kada Ljiljanu Smajlović zovu Ugrica, kada se iživljavaju nad Sonjom Liht, Nadeždom Gaće, Veranom Matićem ili bilo kim drugim. I iščuđivaćemo se što Kusturica misli da je kleveta kad ga optuže da je veza između DB-a i plaćenog ubice. Jer to je Pera, on je valjda naš, on je branio opkoljeno Sarajevo i pisao Ćoravu kutiju. A u kuloarima ćemo svi jedni drugima priznati da su E-novine obično smeće koje čitamo samo zbog sjajnih tekstova iz regiona.

Hajde da otvorimo raspravu pošteno i bez rukavica. Da razgovaramo o principima po kojima delujemo, o odnosu prema zaposlenima, saradnicima, partnerima i drugim organizacijama, o poturanju lažnih informacija o konkurentima i pritisku na „prijateljske“ donatore da se zaustave projekti svih koji nisu uz nas, o tome ko koliko dobija iz raznih državnih i lokalnih budžeta, šta se radi sa tim novcem, ko finansira političke stranke i njihove kampanje iz civilnog sektora, kako stranke „izvlače“ pare poreskih obveznika preko NVO-a (koji im potom vraćaju na privatne račune ili plaćaju direktno troškove funkcionera i stranaka), o govoru mržnje, ideološkoj isključivosti, zloupotrebi žrtava, „našim“ ratnim zločincima iz 1945. godine?

To nisu teme o kojima se sme ćutati. Zdušno, s punim pravom, osuđujemo guranje pod tepih „neprijatnih“ stvari iz prošlosti države i društva. Ali kada je u pitanju sopstvena prljavština, majstori smo guranja pod tepih. Svoje dvorište ne čistimo i ne vetrimo memljive salonske prostorije u kojima se skupljamo da slučajno neko spolja ne bi primetio da nešto ne valja. Umesto da budemo prvi koji će izneti sve na videlo, koji će biti spremni da argumentovano i principijelno vode diskusije i sukobljavaju mišljenja, da nudimo alternativne koncepte i o tome razgovaramo. Sme li neko da ukaže na greške drugosrbijanaca i posledice tih grešaka? Smemo li da razgovaramo o isključivosti i elitizmu, o samodovoljnosti manifestovanoj kroz potpuno odsustvo svesti o važnosti uticaja na neke ljude koji ne dele naše svetonazore? Zašto sam odmah izdajnik ako postavim ova pitanja? I kako, za ime boga, pravimo razliku između palanke koja u svakom odsustvu sabornosti vidi neprijateljski akt i ove naše, male NVO palanke koja to isto radi, samo u ime drugačijih vrednosti?

Vreme je da se jasno kaže – to nije ta Druga Srbija. Ne prihvatam mafijaški kodeks ćutanja. Ne prihvatam da zarad stare slave prelazim preko budalaština i štete koje danas prave nekadašnji lideri i liderke Druge Srbije. Pokojni premijer svojevremeno je prvoborcima poručio: za zasluge – ordenje. Dajte da im svima podelimo to ordenje, pa da krenemo sa ravnopravnih pozicija i otvoreno i bez straha progovorimo o učinku svakog od nas. To bi bar trebalo da smo do sada u ovom sektoru naučili – neophodni su novi rezultati.

Izvor: sajt Danas.rs 06.07.2011.
Autor: Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku i aktivista za ljudska prava

SRBIJA OD MONAKA

Kako nam se ponos dizao na Noleta

Mene tenis ne interesuje. Razumem bavljenje sportom, zdravo je i zabavno, a može da bude i super unosno, kao za Noletovu devojku na primer, ali nikako ne razumem gledanje sporta na televiziji, pa ni uživo. Meni to izgleda kao takvo bacanje vremena, gledati nekog drugog kako trčka i zabavlja se, dok se vaša guzica osaljuje u fotelji ili krevetu. Ići na stadion, ajde đene-đene, može da bude zabavno, ali gledanje televizora? To nikako nije „bavljenje“, „interesovanje“ ili „učestvovanje“ u sportu. To je samo gubljenje vremena i dragocenih trenutaka sopstvenog života.

Pa ipak, o ukusima ne vredi raspravljati, ljudima se sviđaju najrazličitije stvari, neko voli životinje, neko ne, neko voli mango, neko avokado. Te tako ne vredi govoriti ljudima da nema svrhe gledati sport na televiziji, kad već gledaju farmu il’ dvor, ko kako voli. Al’ kad se to gubljenje vremena počne predstavljati kao kreativni čin i najvažnije što jedna nacija radi, e tu onda valja zapitati o čem’ se radi? A to je dakle jedno od problema pomame za Novakon Đokovićem. Dok se on dečko igra, zabavlja i zarađuje novac, cela Srbija sedi ispred malog ekrana i premire, smatrajući to gubljenje vremena svojim i zajedničkim najvećim dostignućem, najvišim „stratosferskim“ visinama na koje su se vinuli. Pa onda, jer su vreme izgubili sedeći pred televizorom, nemaju u svome životu ništa čime bi se mogli pohvaliti, te se hvale uspesima drugih, ko spomenutim Novakom Đokovićem. Koji je državljanin Monaka. Il’ tako nešto. Jel u Monaku isto smatraju Noleta za stub spoljne politike?

Problem je mnogo dublji nego što na prvi pogled izgleda. Na taj prvi pogled moglo bi se reći da se radi o jednoj zemlji unesrećenih i opljačkanih individua, koje se nikako ne snalaze u modernom svetu, te izlaz nalaze u fantazijama o uspesima drugih. Prosto da se čovek sažali. Al’ nije baš tako. Ima ova pojava svoje dublje i mnogo opasnije korene od proste sanje i obmane. Radi se o opasnom gubitku individualnosti u pokušaju bekstva od stvarnosti i usvajanju jednog kolektivnog identiteta, jer je taj kolektivni identitet oblik psihološkog odbrambenog mehanizma, u kom nije bitno što sam „ja“ lično neuspešan, ukoliko smo „mi“ uspešni. A onda kad je i to „mi“ katastrofalno neuspešno, kao što se pokazalo u zadnjih 20 godina, traži se bilo šta da se taj identitet spase, pa makar to bi i pojedinac. Tako se obično dođe do diktature, do „najvećeg sina nacije“, do voljenog oca i sličnih gluposti. To je uvek posledica nazadnosti i kolektivnih iluzija. Srbija u ovom momentu ne može da doživi svoju kolektivnu katarzu i klimaks uz pomoć diktatora jer su političari devalvirani u najvećoj mogućoj meri. Moglo bi se reći, „ne diže“ nam se više na njih. Tol’ko su nas strašno upropastili u bliskoj prošlosti da nas podilazi jeza na samu pomisao o novom „kasapinu“ diktatoru, i proći će još najmanje 15 godina pre nego što zaboravimo kol’ko boli diktatura. Šta nam preostaje? Koji su to drugi eksponenti naše nemoći? Naučnici? Hahahahaha, ne. Pevači i glumci? Hmmm, to sve nekako mlitavo i umetničko. Sportisti? E to se traži! Mužjačni, preplanuli, lepuškasti, zdravi, jaki, perspektivni, uspešni, sve što „mi“ nismo, na njih nam se „diže“. Novak Đoković je samo jedan dečko što ih pušta da mu balave nad slikom i ližu patike.

Nije mi samo kolektivna histerija nad Novakom privukla pažnju nad ovu pojavu. Prošle nedelje je za predsednika Gradskog odbora DS-a Beograd izabran Aleksandar Šapić, bivši vaterpolista. Na istom talasu nagle popularnosti sportista, te ideje da je sem njih sve ostalo trulo i potrošeno. Šapić je na tom mestu smenio Đilasa. Ne znam dal’ spomenuti ima nameru da se posle kandiduje i za gradonačelnika, jer zvuči prilično izgubljeno u svemu što ga je iznenad snašlo, al možda će i on naučiti da surfuje na talasu sportskog obožavanja. Tako se počinje. Dok je Nole svetac, ostali mogu da budu diktatori.

Izvor: blog Milena u zemlji Mexico 04.07.2011.
Autor: Milena Marković

ZAJEDNIČKI ŽIVOT

Da li mi je sopstveni ego, pomogao da nešto naučim – Da li napredujem?

Dosadašnje učenje na greškama ,,omogućuje mi, potpuno vladanje u sopstvenim situacijama,,. Primetio sam to i prema različitim pogledima, kojima me ,,moja životna zajednica gleda – Više me se plaši, nego što me voli,,! To je OK. U stvari – ,,bolje je da me se zajednica kloni, nego da me voli,,. Ipak, teže mi je – Kad me vole!

Uvek sam spreman, kao i do sada, da afirmacijom nove ideje unapredim postojeći ego, iako mi okruženje nije baš ,,adekvatno razvojno,, – daleko od statusnog simbola, ali sasvim dovoljno za moje potrebe. Ključ usklađivanja radnih i životnih okolnosti sa sopstvenim ciljevima, održavam harmonijom između te dve stvari – ,,mešavinom drevnih umetničkih i kulturnih veština dalekog istoka i balkanskog tradicionalizma,,. Ovakvo stvaranje idealnog okruženja ,,pomaže mi da stabilno odišem mirnoćom i da šaljem dobre vibracije,, – iako mi nedostaju sitnice ,,poput ventilacija, grejanja i drugih savremenih instalacija,,.

Prosečan građanin misli, da nam se zajednica ,,previše spartanski razvija,, i da ,,nema dovoljno, ovog, onog… u njoj,, Ironično je to, što baš ,,ta praznina,, prestavlja izvor ,,velike duhovne snage,,. Oblikovanjem okruženja ,,koje nije natrpano, bespotrebnim stvarima,, svakodnevno osvajam sve više prostora ,,za stvaralačku energiju,,. Zahvaljujući ,,totalnoj otsutnosti, uspešnost mi je polovično sigurna,, jer stvaram ,,zdravu atmosferu, sa maksimalnom stvaralačkom energijom,,. Osim skromnog razvojnog prostora, trudim se da ,,drugu polovinu uspešnosti, održavam svakodnevnim treningom primenjujući stečene veštine,, i znalački unapredim sopstevni ego.

Goran Stojanović

KO JE ODGOVORAN KAD POSLOVANJE KRENE NIZBRDO

Što je preduzeće veće i važnije, što je jača njegova finansijska snaga i promet, utoliko više članovi upravnih i nadzornih odbora jednog koncerna traže zaštitu kod specijalnih osiguranja za menadžere.

Pogrešne odluke mogu skupo da koštaju. I menadžeri su ljudi. Zato i oni donose pogrešne odluke. A one mogu koštati preduzeća milione ili čak milijarde. Mnogo je primera koji su izazvali veliku pažnju javnosti – korupcijski skandali ili bankrotstvo trgovinskih i turističkih koncerna.

Takvi veliki koncerni, ali i srednja preduzeća, osigurani su od drastičnih grešaka njihovih menadžera – po pravilu s osiguranjem direktora i članova upravnih odbora, skraćeno D&O (Directors-und Officers-Versicherung). Često je reč o klasičnim propustima – “Menadžer mora da organizuje preduzeće tako da funkcioniše kao celina. Mora da uspostavi menadžment rizika i sistem zakona i pravila koji služe pridržavanju pravnih pravila ponašanja.”

Samo 20% svih menadžerskih grešaka, proističe iz pogrešnih proračuna ili poslovnih ugovora. U 80% slučajeva, ljudi na vodećim pozicijama su jednostavno nešto prevideli, pravila ili sporazume (“Npr. bavite se poslovima zaštite kursa valute. Interno pravilo kuće glasi da možete kao šef upravnog odbora sami da odlučujete o poslovima do 2,5 MIL EUR , preko tog iznosa, samo udvoje. Ali situacija se razvija tako da zaštita valute zbog određenih oscilacija iznenada preko noći postane vredna 5 MIL EUR, što je više od 2,5 MIL EUR. Menadžer ne razmišlja da sme sam da odlučuje samo do 2,5 MIL EUR i uprkos tome dela. Time se oglušio o sopstvene obaveze. I to znajući za njih. Čovek će mu prebaciti da je za pravila znao, jer ona postoje. I to su te sitnice, koje menadžeri previde.”)

Troškovi za jednu polisu D&O, počinju od 600 evra pa idu do više miliona, kod vodećih svetskih firmi, koje posreduju u osiguranju. Na visinu osiguranja, utiču veličina preduzeća i rizika poslovanja. Beleži se snažan porast štete, nanete neodgovornošću menadžera. 2007 godine, bilo je 134 slučajeva širom sveta, dok je 2010 godine bilo čak 445. U Nemačkoj su političari tokom finansijske krize, pozvali na oštriju odgovornost menadžera, što se u svetu biznisa smatra čistim populizmom, jer su nemačke zakonske odredbe dovoljno oštre – “Svaka nepažljiva greška menadžera, koja može dovesti do štete, može uticati na pozivanje na odgovornost menadžera. Pravila o odgovornosti važe za sve menadžere – šefove upravnih odbora u koncernima, ali i za šefove manjih preduzeća. I ta pravila su možda i najoštrija u svetu.”

KORPORATIVNO DRUŠTVENA ODGOVORNOST

Kada se govori o projektima korporativne odgovornosti, najčeće se prvo pomisli na davanje novca, međutim, ponekad je to i mnogo više. Korporativno društvena odgovornost kompanija, podrazumeva sprovođenje njihovih aktivnosti i svih poslovnih procesa, iznad i preko zakonom propisanih normi, što npr. uključuje poseban tretman zaposlenih, ulaganje u programe obuke koje za cilj imaju zaštitu na radu i profesionalnu bezbednost ili podizanje svesti zaposlenih na polju prevencija najrasprostranjenijih bolesti, obavljanje svih procesa u skladu sa poslovnom etikom, zaštitu životne sredine i investicije u razvojne prioritete lokalne zajednice, transparentnost i dostupnost informacija…

U situaciji kada tržište ne ostavlja prostor za dalji rast i razvoj kompanija samo na osnovu cena i kvaliteta, do izražaja dolazi odgovorno ponašanje kompanija prema zaposlenima, klijentima, široj zajednici, dobavljačima ili životnoj okolini. Ulažući u edukaciju, kulturu i prosperitet lokalne zajednice, kompanije ulažu ne samo u svoj dobar imidž, one jačaju poverenje i osećaj pripadnosti svojih zaposlenih, koji ih identifikuju kao poslodavce ali i kao dobre susede, dok istovremeno stvaraju stabilnije i konkurentnije tržište – lokalne zajednice dobijaju svoje pokrovitelje (privilegovane partnere) i oslonce u mnogim aktivnostima.

Odgovorne kompanije dobijaju i zadržavaju najbolje kadrove, potrošači su im lojalniji, imaju lakši pristup kreditima i finansijama i na taj način postaju konkurentnije. Dolazeći na naše tržište, velike strane kompanije sa sobom donose svoju poslovnu politiku i trude se da uspostave određenu kulturu poslovanja, a to podrazumeva i primenu globalnog koncepta korporativno društvene odgovornosti. Postoje dobri primeri uspešnih domaćih preduzeća, koji su svojevrsni lideri u ovoj oblasti.

Velike kompanije na neki način diktiraju globalni trend i uspostavljaju standarde na tržištu, ali je ovaj trend sve prisutniji i u poslovanju malih i srednjih preduzeća, koja su uglavnom fokusirana na svoje neposredne interesne grupe (zaposlene, tržišta, kupce i saradnike). Kako kompanije prolaze kroz veoma težak period smanjivanja troškova, postavlja se i pitanje daljeg poslovnog razvoja. Međutim, svest o korporativno društvenoj odgovornosti treba postati konstanta, od koje se neće odustati. U poslednje vreme se uočavaju određeni napori, da se i država uključi u promovisanje ovakvog globalnog koncepta, ili bar njegovo priznavanje. Korporativni sektor je trenutno uključen u dijalog sa državom pod okriljem globalnog dogovora UNDP-a.

Poslovni uspesi kompanija na tržištu ne moraju i nisu suprostavljeni njihovoj odgovornosti i etičnosti u poslovanju. Jasno je da kompanije nisu i ne mogu biti izolovane od društva u kojima posluju, tako da razvoj određenih zajednica, kvalitet obrazovanja, infrastrukture, razvijenost lokalnog biznisa, kvalitet rada javnog sektora, predstavljaju faktore koji u mnogome utiču na poslovanje kompanija. Kompanije koje uspešno posluju u Srbiji, pokazuju volju i ulažu napore da uspostave partnerski odnos sa sredinom koja im je omogućila uspešno poslovanje – ulažući u lokalne zajednice, kompanije postaju njeni “korporativni gradjani”.

U Srbiji je regulativni okvir veoma restriktivan, uz to administrativna opterećenja su prilična, predstavljaju prepreku i povećavaju troškove. U većini zemalja EU poreske olakšice se predviđaju u formi poreskog odbitka (u manjem broju zemalja, primenjuje se sistem poreskog kredita – Francuska, Letonija). U Americi se primenjuje sistem poreskog kredita na nivou država (npr. za korporacije koje investiraju u izgradnju objekata za osobe sa invaliditetom ili kako bi se stimulisala upotreba obnovljivih izvora energije).

Ovakva globalna iskustva veoma su dragocena, jer kod nas predstoji diskusija na ovu temu u okviru radne grupe za izradu nacionalne strategije za društveno odgovorno poslovanje. Iako je trend pozitivan, Srbija je na samom početku, a jedan od ciljeva jeste, da se ovakav model poslovanja nameće kao važan koncept funkcionisanja kompanija u poslovnim trkama ka uspesima. Na ovaj način javnim privatnim partnerstvom, moguće je prevazilaženje trenutnih situacija – dok se javnim strateškim dijalogom, takvo partnerstvo može učvrstiti.

STRATEGIJA POZICIONIRANJA

Početkom 80-ih godina XX veka, kada nastupa svojevrsna trgovinska revolucija, osećaju se prvi ozbiljni pokušaji razvoja strategije pozicioniranja. Praktično, čine se pokušaji sintetizovanja strategije diferenciranja bazirane na konkurenciji (cilj je imati uspešniju i profitabilniju ponudu od konkurentske) i strategije segmentiranja bazirane na potrošačima (cilj je stvoriti jedinstveni paket ponude za željeni, targetirani segment potrošača). Slobodno možemo reći, da je danas strategija pozicioniranja prisutnija mnogo više nego što se to može primetiti pukim posmatranjem. Danas, ona je prisutna u trgovinskim lancima (maloprodajnim i velikoprodajnim), ali se pritom mora napomenuti, da se teorija pozicioniranja primenjuje i u nacionalnim i lokalnim razvojnim strategijama zajednica, kao i svim profitabilnim sektorima industrije. Bez jasne i konkretne, realne i primenljive strategije, u našoj zajednici ili preduzeću – postajemo brod bez kormila, pri čemu nas i najmanji vetrić, može odvesti daleko od cilja. Dok marketing strategije tretiraju ciljne grupe, konkurenciju i nastup na tržištima, strategija pozicioniranja objedinjuje najveći broj strateških koraka i najpotpunije definiše, ulogu potrošača (klijenta, građana…) i njihovo mesto u njoj.

Najvažnija lekcija koja se može naučiti od uspešnih u biznisu, je da se marketing uopšte ne bavi zadovoljavanjem potrošača po svaku cenu, već se bavi pitanjem – Kako zadovoljiti potrošače na tržištu, uz ostvarivanje dobiti poslovne organizacije? U tome strategija koja predstavlja ,,umeće generala,, postaje ,,važno sredstvo u organizaciji poslovanja – nikako cilj,,. Najznačajniji strateški aspekti su – dugoročan karakter, ne menja se svakog meseca, nije taktika i ne treba ih mešati, nije vojna tajna, nije samo pravilo za odnose sa javnošću, zasniva se na analizi, i neophodna je za preživljavanje.

Marketinška strategija odslikava, ono što se smatra da je najpametnije učiniti, kako bi kompanija na najisplativiji način upotrebila svoja znanja i mogućnosti na tržištu. Ona je uvek obimna. Prema planovima, koji se na toj osnovi donose i koji sadrže detalje, koje svako odeljenje treba da predloži, pokreće se akcija i određuje se rok. Marketing mix, sredstvo kojim će se postići cilj, uglavnom se odnosi na četiri strateška elementa – proizvod ili uslugu, cenu, distribuciju i promociju. Jedan od najtežih zadataka u celokupnom strateškom procesu, je kako sročiti strategije. One određuju gde je granica uspeha. S njima moraju da budu upoznati rukovodioci na svim nivoima. Jasno formulisane, one ukazuju na to, koje dobre strane treba unaprediti, koje slabosti treba otkloniti i na koji način to činiti. One predstavljaju bazu za operativne odluke, kojima se organizaciji određuje odgovarajuće mesto na tržištu na kojem će prema predhodno urađenoj analizi, imati najviše izgleda za uspeh.

Koncept marketinške strategije može da se svede na dva bitna elementa – na odlučivanje o ulaganju u tržišnu proizvodnju (obuhvata proizvodno tržišnu poslovnu strategiju i intenzitet ulaganja obuhvaćen njom) i raspodelu resursa u složenom poslovnom sistemu. Ovakav ključni kocept, postizanja održive komparativne prednosti u tržišnom nadmetanju podrazumeva, jasno određena znanja i sposobnosti, sredstva i mogućnosti, odgovarajuće ciljeve, poslovnu politiku u određenoj oblasti i stvaranje uslova za sinergiju. Ono što definitivno treba uzeti u obzir, kada se analizira pojam marketing strategije, jeste njena realna primena u praksi, jer samo tako ona potvrđuje svoje pozicije. Marketing strategija je proces, kojim jedna organizacija pretvara svoje poslovne ciljeve i poslovnu strategiju u marketinško delanje i profit.

Razvojem tržišta, globalizacijom i informacionom revolucijom, trgovinska preduzeća su sve više rasla, jačala i internacionalizovala svoju poziciju. Tradicionalne marketinške strategije, dobijaju na značaju ali modifikovane i prilagođene lokalnim tržištima. Deviza ,,misli globalno, radi lokalno,, dobija na značaju upravo u razvoju jedne od njih, jedinstvene po svojoj strukturi – strategije pozicioniranja. Pozicioniranje polazi simultano od analize potrošača i analize konkurencije. Cilj je da se ispitivanjem potrošača, utvrde karakteristike ponude, kojima se sopstveno preduzeće može na najpovoljniji način pozicionirati u odnosu na svoje konkurente. Pozicioniranje kao koncept, nastalo je prirodnom evolucijom i u sebi sadrži predhodna znanja, ali i novu ideju za njihovu primenu. ,,Pozicioniranje predstavlja mesto, koje proizvod zauzima na datom tržištu, kako to percipira relevantna grupa potrošača, odnosno ciljni segment tržišta,,.