REČNI SAOBRAĆAJ

Velike plovne rečne ose, koje se mogu eksploatisati za moderan transport, retke su i nejednako raspoređene u svetu – nama ih u planinskim regionima niti u sušnim zonama. Ove ose s najgušćim saobraćajem, povezuju pomorske luke u industrijski razvijenim državama, s najproduktivnijim privrednim zonama u kontinentalnom delu.

Evropa nema više mrežu, koja bi bila integrisana – ima samo dve vekike ose, Rajnu i Dunav (međusobno povezane, od 1985.godine, preko doline Majne i Regnica, koje formiraju kontinentalnu osu od 3.500 km od Severnog do Crnog mora). Ostale evropske reke, kao Rona, Sena, Mozel i Meza, imaju samo kraće plovne deonice i nedostaju im moderne veze primerene plovidbi, velikog gabarita evropskog tipa. Države bivšeg SSSR-a, nasleđuju integrisanu mrežu sa sistemom Volge od 3.500 km i kanalima za povezivanje. Severna Amerika, ima dva usaglašena sistema, Sent Lorens i Grejt Lejks i sistem Misisipi koji je povezan sa Misurijem i Ohajom, formirajući 6.000 km, plovnog puta. Kina ima dve velike reke, Jangcek-jang i Cijang, ćime povezuje Kanton, Makao i Hong-kong. Rečno brodarstvo modernizuje se u Evropi s baržama i remorkerima, kao i s kanalima za plovidbu konvoja do 5.000 km.

Rečni put, mogao bi ponovo da osvoji delove tržišta i da prevagne nad drugom vrstom prevoza, zahvaljujući multimondijalizaciji (sistem slanja određenog proizvoda, s jednog mesta na drugo, različitim prevoznim sredstvima) i kontejnerizaciji rečnim putem, poput nedavno uspostavljene veze između Lila, Denkerka i Roterdama, evropskom mrežom kanala. Međutim, rečni transport u Evropi predstavlja, samo 16% od načina za prevoz tereta (bez pomorskog).

Advertisements

MEĐUNARODNA TRGOVINA

Međunarodna robna razmena dostiže najveći razvoj u XIX veku. U periodu od 1830.godine do 1913.godine, obim trgovinske razmene u svetskim okvirima, povećao se dvadeset puta. Pronalasci (parna mašina, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i električna energija) omogućavaju da se smanje troškovi prevoza i olakšavaju razmenu. Rast stanovništva u svetu kao i obim proizvodnje, podstiču na međunarodnu trgovinu.

U XX veku, zahvaljujući velikoj ekonomskoj obnovi, ponovo dolazi do oživljavanja međunarodne trgovine, ali prvi svetski rat i kriza iz 30-ih godina, dovode do znatnog smanjenja trgovinske razmene. Sve veći protekcionizam samo pogoršava ekonomsku krizu. Trgovina u svetskim okvirima ponovo počinje da se odvija tek po završetku drugog svetskog rata, neposredno posle toga i privredni rast. Na slobodnu razmenu povoljno deluje osnivanje GATT-a. Ekonomska kriza, izazavana poremećajem međunarodnog monetarnog sistema početkom 70-ih godina XX veka i naftni udar 1973.godine vode ekonomije u stagflaciju (ekonomsku recesiju i inflaciju). Smanjen je obim međunarodne trgovine ali se ona ne ruši kao u vremenu krize iz 30-ih godina. Međutim, zbog krize i izbijanja u prvi plan zemalja s veoma malim troškovima proizvodnje (Japan u sektoru automobila i zemlje Jugoistočne Azije u tekstilnoj industriji), ponovo je uveden protekcionizam u vidu barijera bez tarifa, koji usporava rast međunarodne trgovine. Sredinom 80-ih godina XX veka, vezu trgovine među triom, Severna Amerika – Azija-Pacifik – Zapadna Evropa, zamenjuje vizija međunarodne trgovine odnosa Severa s Jugom, koja preovlađuje. U svakoj od tih zona, vode se pregovori o zaključivanju sporazuma o slobodnoj trgovinskoj razmeni ili o carinskim savezima.

Evropa tokom XIX veka, kao glavni trgovinski akter u svetu, realizujuje 70% od celokupne trgovinske razmene (Velika Britanija 20%, slede je Francuska i Nemačka), pri čemu se do kraja veka smanjuje učešće Velike Britanije i iznosi 14%, ali ona i dalje ostaje najotvorenija nacija za trgovinsku razmenu. Tokom XX veka, znatno se menja profil međunarodne trgovine. SAD izašavši iz rata ekonomski ojačane, dominiraju od 1950.godine svetskom trgovinom (32% od celokupnog izvoza u svetu), ispred Velike Britanije. Njihov udeo se smanjuje već 50-ih i 60-ih godina XX veka, dolaskom SR Nemačke i Japana na svetsko tržište, koji postaju druga i treća trgovinska sila u svetu. Karakteristična pojava za kraj XX veka, predstavlja sve veća uloga istočnoazijskih NIRD-a (Hongkong, Južna Koreja, Singapur i Tajvan), koje karakteriše snažan ritam privrednog rasta, koji se oslanja na praksu agresivne trgovine (glavno tržište su industrijski razvijene države). Tokom 90-ih godina XX veka, NIRD Azije (Tajland, Malezija i Indonezija sa Kinom), dobijaju sve više na značaju u međunarodnoj trgovinskoj razmeni.

Zašto države trguju jedna s drugom? Da li sve države imaju koristi od međunarodne trgovine? Zašto se određena država specijalizuje za izradu određenog proizvoda? Zašto neke države prevashodno razmenjuju identična dobra? Razni teoretičari odavno pokušavaju da nađu odgovore na ova pitanja. Jedna država raspolaže apsolutnom prednošću, kad može efikasnije od druge države, da proizvede određeno dobro. Za dve države je uvek korisno da međusobno trguju, pod uslovom da se svaka od njih specijalizuje za dobro koje ima najveću apsolutnu prednost ili najmanju apsolutnu nepovoljnost. Čak i da država proizvodi sva dobra efikasnije od drugih, ima interesa da proizvodi samo ono dobro u kome je mnogo efikasnija, dok realizaciju ostalih proizvoda prepusti drugim državama. To joj omogućava da proizvodi više i stvori dobit u trgovinskoj razmeni. Obzirom da podela dobiti zavisi od svetske tražnje, država koja se specijalizuje za proizvod koji se slabo traži, ima mali deo dobiti u svetskoj razmeni. Takođe, obzirom da komparativne prednosti zavise od troškova proizvodnje (od raspolaganja faktorima proizvodnje), država s više radne snage je jeftinjija i biće joj lakše da proizvodi robu, koja zahteva mnogo radne snage. Otvaranje međunarodne trgovine na ovaj način, dovodi do povećanja proizvodnje dobara čiji su faktori proizvodnje (mašine ili radna snaga) obilni. Tako da one države koje nemaju dovoljno faktora proizvodnje, postaju gubitnici prilikom otvaranja prema međunarodnoj trgovini.

Ovakve stare teorije su uvek aktualne. Prema teoriji komparativnih prednosti u interesu je jedne države, čak manje produktivne od druge, da se otvori za međunarodnu trgovinu. Postoje i situacije kada je poželjan protekcionizam, npr. kada se omogućava sticanje komparativnih prednosti ili ako je trgovinski deficit suviše veliki. Stvarnost međunarodne trgovine, ne potrvđuje uvek valjanost klasičnih teorija. SAD-u ne nedostaju mašine, ali one su dugo izvozile dobra za koja je radna snaga bila glavni faktor proizvodnje. Ovakvo objašnjenje leži u neofaktorskom pristupu proizvodnji, u kome postoje dva tipa radne snage – nekvalifikovana i kvalifikovana. Kvalifikovana radna snaga traži ulaganje kapitala. Pristup zvani ,,neotehnološki,, bavi se razmatranjem sposobnosti država da razvijaju nove proizvode, koje će samo one moći da proizvode izvesno vreme. Međunarodna trgovina prati životni vek proizvoda – izvoz počinje u fazi rasta proizvoda i zamenjuje se uvozom, kad drugim državama pođe za rukom, da kopiraju novo dobro i da ga efikasnije proizvedu, zahvaljujući npr. jeftinoj radnoj snazi. Zato je bitno za državu sa skupom radnom snagom, da stalno razvija nove proizvode.

Protekcionizam predstavlja politiku zaštite nacionalne proizvodnje od uvoza iz drugih država (može imati više oblika: carina, ograničenje uvoza, u vidu propisa ili administrativnih mera, subvencije…). Višestruko je delovanje protekcionizma na dobrobit države koja ga uvodi (protekcionizam u kraćem periodu je relativno dobar za oporavak ali ne i jači razvoj nacionalne privrede). Uprkos međunarodnim naporima da se protekcionizam smanji, idalje ga pojedine države koriste. Po završetku drugog svetskog rata, vlade (posebno, američka), žele da spreče povratak na situaciju iz 30-ih godina XX veka, kada je protekcionizam naneo veliku štetu privrednom rastu i međunarodnoj trgovini. Da bi se izbegao povratak na protekcionizam, utvrđena su tri cilja: stvaranje zakonom uređenog okvira za obezbeđenje međunarodnih trgovinskih odnosa; prihvatanje pravila za zaštitu od donošenja jednostranih odluka o ograničavanju razmene; postepeno ukidanje trgovačkih barijera (na tim principima osnovan je 1947.godine GATT – generalni sporazum o tarifama i trgovini, na konferenciji u Ženevi). Postepeno od običnog sporazuma, GATT postaje okvir za povremene pregovore o ubrzanju liberalizacije trgovinske razmene (pregovori se odvijaju u rundama i protežu se više godine). STO (svetska trgovinska organizacija) počinje sa radom 1995.godine, od kada rešava trgovinske sporove nastale među državama članicama.

UGROŽENO ,,ZDRAVLJE,, PROIZVODNOG SEKTORA, JEDNA OD POSLEDICA DEINDUSTRIJALIZACIJE

Radnička klasa plaća ceh

Mi možda živimo u postindustrijskoj eri, gde su informacione tehnologije, biotehnologija i usluge postali motori ekonomskog rasta. Ali, države ignorišu „zdravlje“ proizvodnog sektora, na sopstvenu štetu. Usluge na bazi visoke tehnologije zahtevaju specijalne veštine i ne vode ka otvaranju velikog broja radnih mesta, zbog čega će njihov doprinos smanjenju stope nezaposlenosti zasigurno ostati ograničen. S druge strane, proizvodne delatnosti mogu da zaposle veliki broj radnika s prosečnim veštinama. Stoga, za većinu država taj domen ostaje značajan izvor zapošljavanja.

Nesumnjivo, proizvodnja daje šansu pripadnicima srednje klase širom sveta da razviju svoje sposobnosti. Bez dinamične proizvodne baze, društva su sklona deljenju na bogate i siromašne – na ljude koji imaju pristup stabilnim, dobro plaćenim, radnim mestima i one čiji su poslovi nesigurniji i životi manje bezbedni. Dakle, proizvodnja u krajnjoj liniji predstavlja preduslov za održanje demokratskog sistema.

Sjedinjene Države su proteklih decenija doživele proces postepene deindustrijalizacije, što predstavlja rezultat globalne konkurencije i tehnoloških promena. Od 1990. udeo proizvodnje u stopi zaposlenosti smanjen je za gotovo pet procentnih poena. Takav ishod ne bi predstavljao lošu vest da radna produktivnost i zarade nisu umnogome veće u tom segmentu nego u ostalim granama privrede – i to za, čak, 75 odsto. Sektor usluga, u kojem su se zaposlili ljudi koji su nekada radili u proizvodnji, veoma je raznolik. Ilustracije radi, finansije, osiguranje i davanje poslovnih usluga donose slične prihode kao proizvodne delatnosti, ali ne obezbeđuju radna mesta za mnogo ljudi. Trend otpuštanja radnika u proizvodnom sektoru Sjedinjenih Država intenziviran je posle 2000, a konkurencija na globalnom nivou je, verovatno, „krivac“ za to. Kao što je pokazala Megi Mek Milan, zaposlena u Institutu za istraživanje prehrambene industrije, postoji negativna korelacija između promena u proizvodnom sektoru Kine i SAD. Za razliku od Kine kojoj je taj segment predstavljao preduslov za povećanje stope zaposlenosti, Sjedinjene Države su zatvorile mnogo radnih mesta.

Brojke su još mračnije u Velikoj Britaniji, gde se stiče utisak da su pad proizvodnje gotovo s radošću prihvatili konzervativci, počev od Margaret Tačer do Dejvida Kamerona. Od 1990. do 2005. udeo tog sektora u ukupnoj stopi zaposlenosti smanjen je za sedam procentnih poena. Preusmeravanje radnika na radna mesta u manje produktivnim sektorima skupo je koštalo britansku ekonomiju. Proizvodna delatnost podjednako je značajna i za države u razvoju, jer može da obezbedi nekoliko miliona poslova za nekvalifikovane radnike, uglavnom žene, koje su prethodno bile zaposlene na poljoprivrednim posedima.

Industrijalizacija je predstavljala pokretačku snagu za munjevit rast južne Evrope tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, dok je isti proces zabeležen u narednoj deceniji u istočnoj i jugoistočnoj Aziji. Indija je nedavno preokrenula takav trend i počela da se oslanja na druge poslovne delatnosti, kao što je razvoj softvera, zbog čega su neki pomislili da ta država može da krene drugačijom stazom ekonomskog razvoja, odnosno da razvije sektor pružanja usluga. Ali, slabosti proizvodnog sektora koče privredni rast Indije i predstavljaju pretnju za održivost njenog razvoja. Sektor pružanja usluga u Indiji zapošljava radnike koji su na vrhu lestvice obrazovanja, ali je potrebno otvaranje i produktivnih radnih mesta za radnike sa slabijim kvalifikacija, što podrazumeva razvoj proizvodnih delatnosti. Za države u razvoju, unapređenje proizvodnje omogućava ne samo bolju raspodelu resursa već i druge dobiti koje će vremenom biti ostvarene. Dakle, moglo bi se reći da većina proizvodnih grana služi kao „pokretne stepenice“ koje vode ka brzom razvoju tehnologije.

Autor: Deni Rodrik, profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard
Izvor: sajt Danas.rs 24.08.2011.

ROBOTIKA

Industrija visoke tehnologije, robotika, obeležava treću industrijsku revoluciju, koja započinje s kibernetikom (1948.godine) – kao sledbenik čiste i proste mehanizacije iz doba tejlorizma. Roboti, kojima upravljaju kompjuteri, široko se koriste u izradi delova i montaži (npr. automobila). Mašine s numeričkom komandom, omogućavaju optimizaciju procesa proizvodnje, povećanje produktivnosti i poboljšanje kvaliteta gotovih proizvoda. Robotika dovodi do smanjenja radne snage u velikim, industrijski razvijemi državama sveta. Na svetskom tržištu, preovlađiju SAD i Japan, iza kojih je Evropska unija.

VRHUNSKA INDUSTRIJA

Industrija visoke tehnologija (Hight Tech), zvana ,,vrhunaska,, ili ,,pametna,, nalazi se u središtu inovacija i pronalazaka – ona traži intenzivno istraživanje (u koje se ulaže 30-35% dobiti) i na kome radi 40-50% inženjera i tehničara (,,siva materija,, preduzeća). Ovaj sektor omogućava klasifikaciju država, prema nivou razvoja i tehničkom progresu (otuda i dominacija SAD, EU i Japana i nekoliko NIRD – Brazil i Indija). Ovo je industrija s velikim kapitalističkim intenzitetom, visoke produktivnosti, koja ima veliki uticaj na ekonomiju država.

U odnosu na druge sektore kao što su, tekstil ili crna metalurgija, vrhunska industrija je kreator zaposlenosti i veoma dinamična (često se nalazi u blizini velikih gradova, gde su koncentrisane laboratorije za istraživanje i univerzitetski centri, ili u regionima za rekonverziju, gde ima slobodne radne snage). Glavne grane ove industrije, koje je utvrdio OECD jesu – elektronika, informatika, telematika, telekomunikacije, aeronautika, aerokosmička industrija, robotika, domotika i birotika.

ELEKTROMATERIJAL

Industrija elektromaterijala, povezana je s velikim naučnim otkrićima XIX veka i sa industrijskom revolucijom. Proizvodi su raznovrsni, od uređaja za industriju do opreme za stanove. Proizvode se uređaji za železničku signalizaciju, materijal za osvetljenje, izolovana žica i kablovi za elektriku, liftovi, utovarivači, pokretne stepenice, transformatori, gemeratori… Spisak proizvoda namenjenih za domaćinstvo, mnogo je kraći – akumulatori, baterije, sijalice, elektro oprema za stanove (utikači, prekidači…).

I ovo je veoma dinamičan sektor, koji uglavnom drže industrijski razvijene države, s tendencijom koncentrisanja preduzeća i fuzionisanja, iz kojih je nastalo nekoliko velikih grupa u SAD i EU (Francuska i Nemačka). Takođe, postoji tendencija koncentracije proizvođača u blizini većih svetskih metropola.

BRODOGRADNJA

Brodogradnja je veoma stara industrija, obnovljena sa industrijskom revolucijom u XIX veku i duboko promenjena 70-ih godina XX veka, s razvojem svetske flote (koja se do 1950.godine, upetostručila). Istovremeno su se promenili i brodovi – grade se džinovski tankeri (od 500.000 tona nosivosti) i veliki prevoznici kontejnerskih proizvoda, sa znatno povećanom brzinom plovidbe, zahvaljujući podvodnom delu broda. Izgradnja brodova za posebne namene, postala je pravilo (za prevoz rude, kontejnera, prirodnog gasa, naftu, rasutog tereta, brodovi za krstarenje…). Multimodelni prevoz u svetskom transportu, osigurava uspeh nosača kontejnera.

Brodovi se grade u ogromnim integrisanim brodogradilištima, koja često drže velike finansijske grupe (Mitsubishi Heavy Industries iz Japana, Hyndai i Samsung iz Južne Koreje, Alstom iz Francuske). U ovoj aktivnosti preovlađuju Azijske države, Južna Koreja koja je oduzela prvo mesto Japanu, ispred Kine i Tajvana. Suočena sa ozbiljnim teškoćama, Evropa je na početku XX veka davala 90% svetske proizvodnje brodova, dok na početku XXI veka obezbeđuje samo 20% svetske proizvodnje brodova. Prema narudžbinama koje dobija francuski Alstom (specijalizovan za izgradnju velikih i luksuznih brodova za krstarenje – kruzera), EU jača aktivnosti brodogradnje u svetskim razmerama.