NAROD NA KRAJU PLATI SVE

Klima u našem društvu je takva da je tekuća potrošnja uvek ispred svega. Tome su doprinosile i političke elite, koje nisu liderski i vizionarski usmeravale javnost u pravcu koji bi ukazivao ne samo na kratkoročne efekte podizanja plata već i na brigu o dugoročnom razvoju zemlje. Zbog toga danas i nema vizije razvoja Srbije, zbog toga smo izloženi demografskoj katastrofi, zbog toga smo evropsko slepo crevo… Srbija, jednostavno, nema sopstvene izvore za finansiranje razvoja – kaže u razgovoru za „Novosti“ prof. dr Nebojša Savić, sa beogradskog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju.

Šta je moguće kratkoročno uraditi da država više uštedi?

Preveliki deo kolača je usmeren u zadovoljavanje tekućih potreba, bez ozbiljnije brige o budućnosti, o razvoju i dugoročnom opstanku. Budžet redovno ulazi u deficit, i to se dešava i u kriznim i u nekriznim godinama. Mudre države u periodima prosperiteta ostvaruju suficite i stvaraju zalihe za loša vremena. Trajni deficiti naše države doveli su do porasta zaduženosti, pa je danas javni dug na granici dozvoljenog.

Ali je zato rad u državnoj službi svima ideal…

Prenaglašeni potrošački pristup doveo je do znatnog višeg rasta plata u javnom sektoru i državnim službama nego u privatnom sektoru. Netransformisane javne službe, zapošljavanje partijskih činovnika, sa zaradama koje stalno rastu, stvorile su neprirodnu situaciju da je neuporedivo bolje raditi u državnoj službi nego u privredi.

Kako doći, u kratkom roku, do ozbiljnijeg privrednog rasta?

Od ogromnog značaja je da upravo iz države i javnog sektora krene proces smanjivanja potrošnje i stvaranja novog razvojno, a ne potrošački orijentisanog društva. Pored toga, poseban problem predstavlja korupcija, koja je dobila sistemski karakter i koja guta ogromne resurse.

Kada kažete da nemamo sopstvene izvore za finansiranje razvoja, znači li to da ćemo i mi, kao mnogobrojne zemlje Evrope, ući u krizu otplate javnog duga?

Tekuća potrošnja je kod nas decenijama iznad onoga što stvaramo, što proizvodimo. Nekada je ona bila pokrivena bespovratnom inostranom pomoći, onda je nastupila era zaduživanja iz inostranstva, a u novije vreme je bila finansirana iz privatizacionih prihoda, donacija i slično. To je značilo da smo zapravo kapitalne proizvodne fondove pretvarali u plate i penzije. S druge strane, tako stvorena tražnja na domaćem tržištu destimulisala je izvoznu proizvodnju.
Država, osim deklarativno, ne pokazuje volju da reformiše javna preduzeća, čak im daje garancije za nove kredite i saglasnost za nove i sve više cene…

Reforma javnog sektora je goruće pitanje srpskog društva. Ta preduzeća su najveći gubitaši, nosioci minusa u bilansima. Učešće privatnog sektora je na niskom nivou za zemlju našeg profila. A velika javna preduzeća su troma i neefikasna i ključni generator gubitaka. Ona bi trebalo da funkcionišu kao svako preduzeće koje posluje na tržištu. Zadatak njihovog menadžmenta treba da bude maksimizacija profita, stvaranje vrednosti i zadovoljavanje potreba potrošača. Nažalost, naša javna preduzeća ne obavljaju tu funkciju.

Nego kakvu?

S jedne strane, vode socijalnu politiku uvek kada se javne usluge vrednuju po cenama ispod tržišnih, pa se to javno preduzeće gura u gubitak. Taj minus se na kraju mora pokriti, što se čini na račun svih građana umesto onih koji jeftino koriste te usluge. S druge strane, često su na čelu takvih preduzeća partijski poslušnici, a ne meritorni menadžeri. Posledica je ta da te firme neefikasno posluju i da imaju previše zaposlenih.

I, kao gubitaši, predstavljaju teret za sve…

U ovoj zbrkanosti ekonomske i socijalne politike svi su gubitnici. To je i najskuplje rešenje. Utvrđivanje cena ispod tržišne znači subvencionisanje i onih koji bi te proizvode mogli bez problema da plate. A neophodno je voditi socijalnu politiku koja će pomoći zaista ugroženim delovima društva, siromašnima, a cene treba formirati na tržištu. Sadašnja situacija, s druge strane, predstavlja alibi i rukovodstvima javnih preduzeća da sve slabosti pripisiju državnom regulisanju cena, a da malo rade na prestrukturiranju preduzeća i na stvaranju profita.

Na svim rang-listama Srbija je nazadovala kada je u pitanju mogućnost poslovanja. Zašto je tako teško napraviti bar pristojan poslovni ambijent?

Po pokazateljima konkurentnosti i atraktivnosti poslovanja Srbija ima nizak rejting. Koreni su duboki i delom se tiču slabosti celog regiona. Ali, to što su i drugi u sličnom položaju ne rešava naše probleme. Iz ugla atraktivnosti srpskog poslovnog ambijenta ključni problemi su u slabo razvijenoj infrastrukturi i nedovoljno razvijenim elementima tržišta. Svaki investitor očekuje da na lokaciji na kojoj treba da ulaže ima razvijenu infrastrukturu, a ona je kod nas zapanjujuće loša. Razvijenost putne i železničke infrastrukture nas je dovela na svetsko dno. Došli smo u tragičnu situaciju da ni danas nemamo završen autoput, koji svako malo neko otvara. Još tragičnije je sa našim železnicama, na kojima je brzina danas kao pre nekoliko decenija.

Vidite li neku svetlu tačku?

Jedino je u oblasti telekomunikacione infrastrukture situacija povoljnija, ali i tu gubimo tempo i treba sve učiniti da i tu ne počnemo da zaostajemo.

Ekonomski ranjivi dočekujemo novi talas prelivanja svetskih problema. Mislite li da će ovaj imati snažniji uticaj od onog pre tri godine?

Uticaj svetske krize na srpsku privredu je veoma jak i, nažalost, njegovi efekti su negativni. To je bio slučaj u dosadašnjem toku krize, od 2008. godine, a, kako stvari stoje, biće još izraženiji u sledećoj godini. Kako je centar ekonomske krize, koja je sada aktuelna, u suštini krizu zaduženosti preselio u evropske države, tako se i naša izloženost pogoršava. Region jugioistočne Evrope je pod najvećim uticajem nepovoljnih efekata i Srbija taj udar ne može izbeći.

Firmama će biti teže 2012.

Kraj ove godine mnogobrojne privatne firme dočekuju sa velikim problemom nelikvidnosti i nedostatka novih izvora finansiranja. Situacija u srpskoj privredi je veoma teška. Zbog krize, komercijalne banke su ispoljile veću sklonost plasiranju novih kredita državi nego privredi. To je dovelo do onoga što se u ekonomiji zove istiskivanje privatnog sektora. Ali stvar će se u 2012. još pogoršati zbog produbljavanja krize u Evropi i obaveze evropskih banaka koje posluju u Srbiji da rešavaju svoje probleme. Sasvim je izvesno da će u 2012. godini doći do smanjivanja raspoloživih finansijskih potencijala. Srbija mora potražiti dodatne izvore finansiranja iz domaće štednje.

Auror: Gordana Bulatović
Izvor: Novosti online 05.11.2011.

Advertisements