DUVAN

Izgleda da je indijansko stanovništvo u Severnoj i Južnoj Americi, prvo počelo da gaji duvan, smatrajući da je dobar za organizam i da je lekovit (zbog toga je duvan donet u Evropu sredinom XVI veka). U svetu se godišnje proizvede 6 Mt sirovog duvana u listovima. Kina je daleko najveći proizvođač sa 35% godišnje svetske berbe duvana, ispred Indije (10%), SAD (9%), Brazila (8%) i EU (4,3% – na čelu sa Italijom i Grčkom).

Do pred kraj XX veka, u Evropi su se smanjile zasejane površine duvanom (za više od 25%), a time i proizvodnja duvana – ova evolucija, prati uvođenje kvota za proizvodnju i razmenu pojedinih vrsta duvana u EU. Godišnja svetska razmena iznosi 3 Mt proizvedenog sirovog duvana, od čega je van EU 1,8 Mt. Ukrkos velikoj proizvodnji, Kina izvozi malo (samo 4% godišnjeg svetskog izvoza duvana). Brazil je najveći svetski izvoznik duvana (sa 16% godišnjeg svetskog izvoza), ispred SAD (12%), Zimbabvea (10,5%) i Turske (6,5%). U oblasti trgovine unutar i izvan EU, četiri države učestvuju sa po 4% godišnje proizvodnje duvana u međunarodnoj trgovini – izvoze duvan u SAD, Rusiju i Alžir. EU je veliki uvoznik sirovog duvana (20% godišnjeg svetskog uvoza) – posebno Nemačka (najveći svetski uvoznik duvana).

ZAČINI, MIROĐIJE I AROMATI

Začini, biljni ili biljnih izdanaka, celi ili u prahu, upotreblajvaju se za davanje mirisa i poboljšanje ukusa namirnica. Mirođije se prave od povrča, začina i aromata, troše se uz druge namirnice radi podizanja ukusa. Aromati su biljke karakterističnog prijatnog mirisa i nisu gorki i ljuti. Začini i aromati, ostavljaju prijatan ukus prilikom konzumiranja i imaju baktericidno dejstvo, koje olakšava čuvanje pripremljenog jela. Neki začini imaju i druga terapeutska, karminativna, antispazmatska, hepatitska i čak afrodizjačka svostva.

Začini se komercijalizuju u prirodnom stanju, ili u prahu (posle obične stabilizacione obrade – sušenja, fermentacije, beljenja…). Sastojci ovih proizvoda, koriste se i u prehrambenoj industriji – esencijelno ulje (izvučeno zagrevanjem na vodenoj pari) i oleosmole (dobijene ekstrakcijom pomoću organskih rastvarača). Glavni začini koji se koriste u ishrani su – cimet, kardamon, kari, karanfilić, kurkuma, đumbir, muskatni orah, ljuta paprika, biber….

Mirođije koje se koriste u ishrani su – kapra i kapućino (cvetni izdanci se potapaju u sirće ili salamuru), kornišoni (sitni krastavci potopljeni u sirće, mešaju se sa drugim povrćem u proizvodnji turšije) i zauljeni senf (dobija se na osnovi drobljenih zrna gorušice, crne ili bele slačice – mešavinom i rastvara se u soku od zelenog grožđa, belom i crnom vinu, širi od grožđa ili sirćetu – prema tradicionalnoj recepturi). Za poboljšanje konzervacije, bolje i ukusa, dodaju se razni aditivi (vinska ili limunska kiselina), boje (hlorofil) i drugi začini. Ako se ostave po strani vanila, anis i anđelika (koji se dodaju slatkim jelima), aromatske biljke daju jelima prijatan ukus.

Aromati koji se koriste u ishrani su – beli i crni luk, kopar, bosiljak, krosuljica, vlasac, korijandor, kim, kozalac, lovorov list, nana, peršun, ruzmarin, šafran, žalfija, majčina dušica… Sirće potiče od sirćetne fermentacije vina (koja se odvija na običnoj temperaturi i na slobodnom vazduhu, pod uticajem bakterije koja stvara tanku skramu na površini vina – cvet ili sirćetna matica), nekad se pravilo po kućama i zanatskim radionicama, dok se danas pravi i industrijski od alkohola – prokislog vina, veštačkog alkohola ili alkohola od jabuke.

OTKAČENA EKONOMIJA – SKRIVENA STRANA STVARNOSTI – STIVEN LEVIT I STIVEN DABNER

Dobro je i korisno teorijski razmatrati neku temu i izvoditi zaključke o njoj, što ljudi obično i čine, ali kada moralne predpostavke ustupe mesto objektivnoj proceni podataka, rezultati su često novi i iznenađujući. Moral je, može se reći, načelo po kojem bi ljudi želeli da svet funkcioniše – dok ekonomija pokazuje, kako on zaista funkcioniše. Ekonomija je pre svega nauka o merenju. Ona poseduje izuzetno moćan i fleksibilan skup sredstava, pomoću kojih se masa informacija može precizno obraditi, da bi se na osnovu toga, procenio uticaj bilo kojeg pojedinačnog faktora, ili čak zajedničko delovanje svih faktora. Na kraju krajeva, to i jeste ekonomija – masa informacija o poslovima, nekretninama, bankarstvu i investicijama. Ali ekonomske metode, mogu se isto tako lako primeniti na teme koje su – jednostavno zanimljivije.

Specifično stanovište ekonomije, zasnovano je na nekoliko osnovnih ideja:

* Motivi su osnova savršenog života – njihovo razumevanje – ili često njihovo otkrivanje – predstavlja ključ rešenja svake zagonetke, od zločina do nameštanja rezultata u sportu i pronalaženja partnera preko interneta.

* Konvencionalne pretpostavke su često pogrešne – zločin nije prestao da cveta, izbori se ne mogu dobiti samo sa novcem, i – iznenađenje – nikada nije dokazano. Opšteprihvaćena mišljenja su često nepouzdana, a đavolski ih je teško opovrgnuti, ali je ipak moguće.

* Sami događaji često imaju dalekosežne, drastične posledice – odgovor na postavljenu zagoteku, često nije na dohvat ruke.

* ,,Stručnjaci,, od kriminologa do agenta za prodaju nekretnina, koriste svoje znanje u sopstvenom interesu – međutim, možemo ih pobediti vlastitim oružjem. A pod uticajem interneta, njihova prednost u smislu količine informacija, je svakoga dana sve manja – što se, između ostalog, ogleda i u opadanju cena kovčega i premija životnog osiguranja.

* Svet izgleda znatno manje komplikovan, ako imamo svest o tome, šta i kako trebamo da izmerimo – ako podatke sagledamo na pravi način, možemo razjasniti zagonetke, koje inače deluju nerešive. Zbrku i smutnju je najlakše razjasniti, uz pomoć jednostavnih cifara.

Namera otkačene ekonomije je, da otkrije skrivenu stranu… stvarnosti. Taj zadatak je ponekad veoma naporan. Ponekad nam se čini da posmatramo svet kroz tanku slamku, ili da ga vidimo u iskrivljenom ogledalu u kući smeha – ali cilj nam je da razmotrimo, što više različitih scenarija i proučimo ih onako, kako do sada nisu bili proučavani. U izvesnom smislu, veoma neobična tematika. Ali ovakav pristup, često podrazumeva primenu najefikasnijih analitičkih oruđa, koje ekonomija može da ponudi, ali nam takođe omogućuje i da analiziramo sve moguće zanimljivosti, koje bi nam tom prilikom pale u oči. Otkačena ekonomija, obično nije tema zvaničnih ekonomskih izveštaja, ali bi se i to moglo promeniti. Pošto ekonomska nauka pre svega predstavlja skup metoda, a ne samu temu, nijedna tema, ma koliko čudna, ne mora ostati izvan njenog domašaja.

Treba se prisetiti da je Adam Smit, osnivač klasične ekonomije, bio pre svega filozof – želeo je da bude moralista, ali je postao ekonomista. Kada je moderni kapitalizam bio u punom zamahu, Smita su očarale neverovatne promene, koje je izazivala ta nova sila, ali nisu ga zanimali samo brojevi. Interesovao ga je i ljudski faktor – činjenica da dejstvo ekonomskih sila, umnogome utiče, na način razmišljanja i ponašanja ljudi u određenoj situaciji. Šta bi jednog čoveka moglo da navesti da krade i obmanjuje, dok drugi to ne čini? Kako bi nečija, naizgled beznačajna odluka, dobra ili loša, mogla posredno uticati, na mnoge druge ljude? U Smitovo doba, dinamika odnosa uzroka i posledica, počela je naglo da se ubrzava – motivi su se desetostruko pojačavali. Te promene su za ljude onoga doba, bile isto tako sveobuhvatne i potresne, kao što šokantni događaji u savremenom društvu, danas izgledaju nama. Tema kojom se Smit zapravo bavio, bio je jaz između težnji pojedinaca i društvenih normi. Smit je bio u stanju da odvoji čovekove postupke, postupke bića vođenog sopstvenim interesima, od više moralne sfere u kojoj čovek deluje – i smatrao je da se odgovor krije, u našoj sposobnosti da se stavimo u položaj nekog trećeg nepristrasnog posmatrača i na taj način donesemo objektivan sud… procenimo situaciju samu po sebi. Dakle, možemo smatrati, kada se nalazimo u prisustvu treće osobe – ili ako hoćemo, dve treće osobe, koje žele objektivno da prosude neke zanimljive situacije, istraživanje obično započinje, postavljanjem jednostavnih ali neobičnih pitanja – npr. Šta je zajedničko profesorima i sumo rvačima?

Možda mi nismo sasvim sigurni, ni sami u sebe, ali smo u nečemu sigurni – profesori, kriminalci i agenti za prodaju nekretnina, mogu da lažu, mogu da lažu čak i političari i analitičari CIA – ali brojevi ne lažu.

ČEMU VAS NE UČE U HARDVARDSKOJ ŠKOLI BIZNISA – M.H. McCORMACK

Pozicioniranje u biznisu ima brojna značenja. Kompanija se pozicionira za budućnost, proizvod se pozicionira na tržištu, Vi pozicionirate sebe, da biste unapredili prodaju. Ova reč ima toliko poslovnih značenja, da često postaje beznačajna.

U odnosu na proizvod i uslugu, uska definicija pozicioniranja predstavlja pitanje utvrđivanja – šta ljudi stvarno kupuju kad se opredeljuju za Vaš proizvod ili uslugu i – kako preneti utiske i motivaciju na kupce. To zahteva, pretvaranje ljudskih emocija u karakteristike proizvoda – ,,postajete pobednik, ako plasirate pobednika,,.

Inteligencija, zdrav razum i predhodno razmišljanje, na najvišem nivou, postaje umetnost koja ima vidljive rezultate – Vaš proizvod ili usluga se prodaju unapred!

TAJNA USPEŠNOG POČETKA – GAY KAWASAKI

Od prikupljanja kapitala do zapošljavanja pravih ljudi, od definisanja stava s kojim ćete izaći pred svet do stvaranja zaštićene marke, od noviteta o kojem se priča do prestizanja konkurencije, od predsedavanja odborom direktora do stvaranja zajednice… novi proizvod, nova usluga, nova kompanija, nova filijala, nova organizacija, novo vreme – bilo šta novo, sve se može, kad se hoće!

U početku postoji san koji ne prolazi, bljesak nadahnuća, kakav sine samo jednom u životu, opsesija, ideja koja će promeniti svet, neka sprava koja još nije viđena, nešto što će izazvati veliki preokret. Svi koji žele da poprave svet, najpre postanu opsednuti nekom veličanstvenom idejom. Ali, šta je potrebno da bi se ta ideja sprovela u delo?

Postoji mnogo načina da se opišu plima i oseka, jin i jang, rastuće i opadajuće faze poslovnih ciklusa. Evo još jednog – mikroskopi i teleskopi. U fazi mikroskopa, ogromna je potreba za staloženim razmišljanjem i vraćanjem nekim suštinskim pitanjima. Stručnjaci stavljaju pod lupu svaku pojedinost, stavku i trošak i potom zahtevaju detaljne prognoze, dugotrajno istraživanje tržišta i sveobuhvatnu konkurentnu analizu. U fazi teleskopa, preduzetnici i menadžeri izbliza, zaviruju u budućnost. Sanjaju o ,,sledećem velikom poduhvatu,, menjaju svet i puštaju one s kasnim paljenjem, da guraju njihovu prašinu. Mnogo novca se potroši uludo, ali neke sumanute ideje, ipak opstaju i svet napreduje. Kad su teleskopi u pogonu, svi su astronomi i svet je pun zvezda. Kad nisu, svi žurno isuču svoje mikroskope i svet je pun mana. Činjenica je, da su Vam za postizanje uspeha potrebni, i mikroskopi i teleskopi.

Problem je u tome, što to podrazumeva, prikupljanje informacija, koje su razbacane po stitinama knjiga, časopisa, diskusija i sajtova. Takođe, podrazumeva i razgovore s desetinama stručnjaka i profesionalaca – pod uslovom da uspete da dođete do njih i da možete da ih platite. Mogli biste da provedete sve vreme u učenju, umesto delanju. A suština preduzetništva je u tome da radite (delate), a ne da učite kako da radite (delate). Jer je Vaš cilj da promenite svet, a ne da ga proučavate! Ključ uspeha leži u preživljavanju mikroskopskih zadataka i istovremenom približavanju budućnosti. Najuzbudljivija rečenica, koju možete čuti u nauci – ona koja najavljuje nova otkrića, nije – ,,Eureka,, (Pronašao sam!), već – ,,Baš čudno,,?

PLASTIČNA MASA

Prve plastične materije, pojavile su se u Evropi i SAD, u drugoj polovini XIX veka, s celuloidom i galalitom (koji zamenjuje prirodne materije), za koje se smatralo da su slabe otpornosti i osrednjeg kvaliteta. Početkom XX veka, dolazi do napretka sa fenolatima, aminoplastima i alkidima (ovi materijali služe za izradu bilijarskih kugli i igračaka). 70-ih godina XX veka, SAD preovladava svetskom proizvodnjom plastične mase (40%) i neograničenim kapacitetom za novine. Već početkom XXI veka, Evropa i Azija postaju njihovi konkurenti.

Kvalitetnu plastiku za potrebe industrije visoke tehnologije i automobilske industrije, proizvode industrijski razvijene države. Automobilska industrija, jedan je od najvećih potošača, jer plastika sve više zamenjuje metalne delove na karoseriji i u samom automobilu. Mnoge nove industrijski razvijene države, kao Kina ili Indija, proizvode plastiku srednjeg kvaliteta za potrebe industrije.

VEŠTAČKA I SINTETIČKA VLAKNA

Tekstil je industrijski sektor sa širokim asortimanom proizvoda. On koristi materijal koji se javlja u obliku vlakna, različitog hemijskog sastava i fizičkih svojstava, koji se može odvajati i upredati. Do velikih promena u tekstilnoj industriji u XIX veku, dolazi s pojavom vlakna zvanog ,,veštačko,, u Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji i u XX veku, s pojavom vlakna zvanog ,,sintetičko,, (i jedno i drugo vlakno, proizvodi su hemijske industrije). Veštačko vlakno, potiče od preuređenja molekula, koji postoje u prirodnom stanju i osnovna sirovina im je celuloza – ,,celulozno vlakno,, (veštačka svila ili cel-vlakno).

Sintetičko vlakno, sastavljeno je od molekula, koje je u potpunosti stvorio čovek, polimerizacijom prostih struktura. Veštačka vlakna daju dobru elastičnost i apsorbuju vlagu, a sintetička su kombinacija dobre elastičnosti i još bolje otpornosti od prirodnog vlakna (otporna su na habanje i na mikroorganizme i brzo se suše). Poliamidi, akriloni, poliestri, predstavljaju glavna sintetička vlakna. Proizvodnja sintetičkog vlakna (22 Mt) u toku zadnje decenije XX veka prevazilazi proizvodnju celuloznog vlakna (2,3 Mt – ova proizvodnja stagnira i jednaka je proizvodnji prorodnog vlakna – vuna, pamuk…). Proizvodnjom ovog industrijskog materijala, dominiraju industrijski razvijene države – SAD (20% godišnje svetske proizvodnje), ispred EU (Nemačka, države Beneluksa i Italija – svi po 5%) i Japan (5%).

Specijalizovane multinacionalne kompanije za sintetičko vlakno, izmeštaju svoju proizvodnju u države s jeftinjijom radnom snagom. Tako se razvila proizvodnja u Brazilu i državama Jugoistočne Azije. Južna Koreja, već proizvodi dva puta više nego Japan, a Kina mnogo više od Koreje. Proizvodnjom veštačkog vlakna, ovladale su države sa dosta skromnim nivoom tehnološkog razvoja (Afrika, Srednji Istok, Južna Azija). Naprotiv, sintetičko vlakno mogu da proizvode, samo industrijski razvijene države sa dosta razvijenom industrijom, jer njegova proizvodnja traži izuzetno visoko tehničko znanje. Od ovog pravila, Kina je izuzetak, što se objašnjava izmeštanjem pogona za proizvodnju iz NIRD-a.

ĐUBRIVO

Đubrivo je sastavni deo poljoprivrede – doprinelo je jačanju agroindustrijske integracije. Đubrivo zvano ,,azotno,, može biti mineralnog (dobijeno na osnovi sinteze amonijaka) i organskog porekla (dobijeno na osnovi životinjskih ili biljnih proizvoda). Kina je 1999.godine proizvela najviše azota u svetu (21,3 Mt), ispred Indije (8,5 Mt), bivših država SSSR (7,3 Mt), Kanade (3,8 Mt), Francuske (1,5 Mt). Đubrivo zvano ,,fosfatno,, potiče od prirodnih fosfata i koristi se direktno posle drobljenja ili rastvaranja kiselinom. Tržištem fosforne kiseline 1999.godine, dominirale su SAD (10 Mt), ispred Kine (5,4 Mt), Indije (2,5 Mt) i Brazila (1,3 Mt). Tžištem prirodnih fosfata dominirale su SAD (47 Mt), Kina (27 Mt) i Maroko (20,2 Mt – koji je i najveći svetski izvoznik). Đubrivo zvano ,,kalijumovo,, potiče od prirodnih minerala (sulvinit, kainit ili kamalit). Najveći proizvođač je Kanada (8,1 Mt), bivše države SSSR (5,3 Mt), Nemačka (3,3 Mt), Izrael (1,5 Mt), Jordan (1,05 Mt), SAD (0,83 Mt).

Hemijska đubriva, dopunjavaju ili zamenjuju tradicionalno đubrenje zemljišta (krečom ili laporcem), dajući biljkama koje se gaje, potreban kalijum i azot za njihov rast. Korišćenje đubriva zvanog ,,prirodno,, još je široko rasprostranjeno u državama Trećeg sveta. U industrijski razvijenim državama, za njim postoji izvestan interes u okviru biloške poljoprivrede, mada je njegova upotreba idalje veoma skromna, jer najveći deo đubriva daje hemijska industrija. Industrijalci iz ovog sektora, isporučuju dve vrste đubriva – prosto (azotno, fosfatno, kalijumovo) i složeno (sadrži više elemenata za đubrenje – azot, anhidrid fosforne kiseline, kalijum). Tržištem ovog đubriva, dominiraju industrijski razvijene države. Azotne komponente potiču, prevashodno od fosfata (osnova azotnog đubriva), čija proizvodnja u svetu u 1999.godini iznosi 135 Mt.

Bogate države, najveći su uvoznici sirovog fosfata. Proizvodnja azotnog đubriva je u stalnom porastu, fosfatnih đubriva u blagom padu i kalijumovog đubriva u blagom porastu. Novi pogoni za proizvodnju derivata amonijaka i karbamida (važni sastavni elementi hemijskog đubriva), grade se ubrzano u svim državama sveta – najveća izgrađena fabrika puštena je u rad 2000.godine (Trinidad i Tabago), međutim u regionu Persijskog zaliva od 1998.godine, rade veoma moderne fabrike (Abu Dabi 400.000 t/godišnje, Katar 300.000 t/godišnje i Oman). Države Persijskog zaliva, koriste svoj prirodni gas za proizvodnju đubriva (dobar deo proizvodnje prodaju u Aziji – 1999.godine, Azija je otkupila trećinu svetske proizvodnje). Takođe i Alžir proizvodi amonijak i karbamid (zajedno sa jednom španskom firmom za hemiju). Potrošnja hemijskog đubriva, omogućava da se maksimalno poboljša poljoprivredna proizvodnja po hektaru u Zapadnoj Evropi i Japanu (gde je poljoprivreda postala, veoma intenzivna). U SAD, ova potrošnja je umerenija, kao i u Istočnoj Evropi i Rusiji.

U državama Trećeg sveta, pre 15 godina potrošnja je bila veoma slaba, ali se lagano povećava u azijskim državama (Indijska zelena revolucija, zasnivala se na masovnom korišćenju sorti žitarica s visokim prinosom). U ovim državama, jedinice za proizvodnju su često povezane sa američkim ili evropskim multinacionalnim kompanijama. Razvoj genetski izmenjenih kultura u SAD i Evropi, mogao bi da dovede do smanjene tražnje đubriva, jer novi postupci gajenja traže manje fitosanitarnih preparata (procenjuje se da 30% od proizvedene soje u SAD, ima genetski izmenjenu sačmu).

KAUČUK

Kaučuk (na jednom od indijanskih jezika u Peruu, ima naziv ,,drvo koje plače,,) elastomer, dobijen je na bazi lateksa, koji zasecanjem izlazi iz kore drveta. Za ovakav kaučuk, kaže se da je prirodan, u odnosu na ,,veštački,, ili ,,sintetički,, koji proizvodi hemijska industrija. S razvojem automobilske industrije, interesovanje za sintetički kaučuk, sve je veće. Prvi sitnetički kaučuk, napravili su nemci (tokom prvog svetskog rata), ali amerikanci (tokom drugog svetskog rata, kada su ostali bez sirovina iz Azije) usavršavaju proizvodnju veštačkog kaučuka, na osnovi naftnih derivata. Početkom 1955.godine, SAD proizvode oko 1 Mt sintetičkog kaučuka i vladaju tržištem. Sintetički kaučuk, ima široku primenu (pneumatici, tehnički provodnici, oblaganje). Od potrošenih 17 Mt kaučuka, tokom 2000.godine – 7 Mt je prirodni i 10 Mt je sintetički kaučuk.

Sintetički kaučuk, proizvode industrijski razvijene države, u kojima su potrebe automobilske industrije za ovim proizvodima velike – SAD (2,5 Mt), Japan (1,5 Mt) i države EU (Nemačka i Francuska po 0,6 Mt). Posle bolnih planova restrukturiranja, Michelin (svetski broj 1) sređuje svoju finansijsku situaciju i učestvuje u trkama Formule 1. Priordni kaučuk, proizvode države u međutropskoj zoni Jugoistočne Azije, u kojima su plantaže kaučukovog drveta (hevea) podignute u XIX veku. Od proizvedenih 7 Mt, trečina se proizvodi na Tajlandu (23%) u Indoneziji (14%) i Maleziji. Međunarodna organizacija za prirodni kaučuk (INRO), čija je uloga bila da reguliše cene, prestala je s radom 1999.godine, zbog ozbiljnih sukoba među proizvođačima. Zanimljivo je, da su cene prirodnog kaučuka, porasle posle loše godine, ali isto tako i zbog stabilnog tržišta automobila i povećanja cena nafte, što je imalo uticaja i na porast cene sintetičkog kaučuka.

HEMIJSKA INDUSTRIJA

Hemijska industrija je nastala u XIX veku (u vreme industrijske revolucije). Njeni proizvodi obuhvataju, dve velike kategorije – organske proizvode na bazi nafte i priridnog gasa (etilen propilen, metanol i derivati) i neorganske proizvode (industrijski gas, velike kiseline – sumporna, hlorovodonična, azotna, i soli).

Proizvodi organske hemije predstavljaju 70% celokupne proizvodnje hemijske industrije. Proizvodnja hemijske industrije, usmerena je na dve velike porodice proizvoda, lake i teške hemije. Laka hemija, ulazi su sastav farmaceutske industrije, proizvodnje parfema, kozmetike, proizvoda za održavanje, mastila, tuševa, boja, lakova, ali isto tako i u sastav elektronske, optičke i agroprehrambene industrije, proizvodnje specijalnog lepka za avione i kosmičke brodove, kože i tekstila. Teška hemija, obuhvata proizvode širokog asortimana, kao petrohemijske ili karbohemijske, na osnovi kamenog uglja. Najuspešniji sektori teške hemijske industrije u 1998.godini, bili su proizvodi za dezinfekciju i održavanje, namenjeni domaćinstvima ili profesionalnoj upotrebi i sve širi asortiman proizvoda za zaštitu bilja (prodaja fitosanitarnih proizvoda, u porastu oko 8,5-9% godišnje).

Petrohemija je najnovija grana hemijske industrije, pojavila se (neposredno po završetku prvog svetskog rata) u vreme kada kompanija Standard Oil proizvodi izopropanol, (antifriz, rastvarač), Union Carbide, glikol (antifriz), Cities Service usavršava proizvodnju metanola (rastvarača) i od 1928.godine, sinteznog amonijaka, propilena, koji 1938.godine omogućava proizvodnju poliestera i 1939.godine, revolucionalnog najlona na bazi smole poliamida. Petrohemija veoma brzo napreduje 50-ih i 60-ih godina XX veka. Početkom 70-ih godina, u petrohemijskoj proizvodnji preovlađuju tri regiona – SAD, Zapadna Evropa (SR Nemačka, Francuska i posebno Velika Britanija) i Japan.

Hemijska industrija je danas sektor, u kome su naučno istraživanje i razvoj (IR), od izuzetno velikog značaja u odnosu na stalne inovacije. Početkom 1988.godine, u okvirima hemijske industrije, obavlja se preko 10% od ukupnog IR. Hemijska indsutrija je predmet posebnog nadzora, posle katastrofe u Savezu (Italija, 1976.godine – zagađenje dioksinom) i Bipolu (Indija – propuštanje otrovnog gasa, pri čemu je život izgubilo preko 2000 osoba). U proizvodnji hemijske industrije prva je EU sa 32% od ukupne proizvodnje u svetu, ispred SAD (26%), Japana (15%) i Azije bez Japana (12%). Razmena između partnera Trijade (EU, SAD, Japan) je uravnotežena. Polovina petrohemijske proizvodnje, dolazi iz regiona izvan SAD i Zapadne Evrope, nekada najvećih tržišta u svetu.

Hemijske kompanije sa zapada, investirale su u azijske države do 1997.godine. Na Bliskom Istoku, pojavile su se jedinice za proizvodnju u oblasti bazne hemije, čiji se rad zasniva na nalazištima prirodnog gasa, koje su mnogo rentabilnije od jedinica u starim industrijski razvijenim državama, posebno za proizvodnju jedne vrste koji Englezi nazivaju nafta (derivat nafte između benzina i kerozina). Iz tog razloga, bivši veliki proizvođači, odustaju od jednog dela proizvodnje iz oblasti bazne hemije i razvijaju aktivnosti s većom dodatnom vrednošću, u oblasti lake hemije i parahemije. Po ulasku u novi ciklus rasta, krajem 90-ih godina XX veka, hemijsku industriju zahvata talas fuzionisanja, do danas neviđenog obima u tom sektoru.

Švajcarska preduzeća Sandoz i Ciba, 1996.godine ulaze u sastav kompanije Novartis, 1998.godine se spajaju i Francuske firme Sanofi i Synthelabo, čijim stopama idu, 1999.godine Astra (Švedska) i Zeneca (Velika Britanija), stvarajući firmu Astrazeneca. Iz objedinjene aktivnosti kompanija Ron-Pulen (Francuska) i Hoechst (Nemačka), 1999.godine nastaje Aventis, dok Dow Chemical preuzima kontrolu nad firmom Union Carbide (SAD). Britanski GlaxoSmithKline, osnovan je u decembru 2000.godine. Druga novina u strategiji hemijskih kompanija, jeste njihova sve veća specijalizacija. Nemačke firme Bayer i BASF, kao i švajcarska firma Solvay i dalje se bave raznim aktivnostima. Međutim, drugi se bave računanjem, šta im se više isplati – farmaceutska industrija ili agroprehrambena proizvodnja. Mnoga preduzeća zatvaraju pogone za poljoprivredu, da bi se isključivo posvetila naukama života (Novartis, Astrazeneca, Aventis). Nasuprot njima, Syngenta Monsanto i DuPont, postaju ,,velikani,, agrohemije.