OPASNO JE KAD SE SPOJE PAD EKONOMIJE I JAK NACIZAM

Države Zapadnog Balkana su ostvarile veliki napredak u demokratskim reformama, ali se i dalje suočavaju s velikim izazovima na tom putu kao što su korupcija i slabašne institucije, rekao je za Radio Slobodna Evropa Lenard Kouen, profesor istorije i političke sociologije na Univerzitetu Sajmon Frejzer, u Vankuveru u Kanadi. Novooblikovani region je nastavio da se bori za izgradnju demokratije, ali se suočava s internim teškoćama kao i s potrebom ispunjavanja standarda EU. U kojoj meri je ta borba uspešna, da li je ishod još neizvestan? Da li je proces demokratizacije nepovratan ili, kako kažu Alfred Stepan i Huan Linc, demokratija još nije jedina igra u gradu?

Proučavajući demokratije širom sveta – i nove i stare – nikad ne možete s potpunom sigurnošću reći da su demokratski procesi nepovratni, odnosno da ih ništa ne može dovesti u pitanje. Demokratija podrazumeva stalno dograđivanje, reč je o neprekidnim radovima, procesima. Međutim, kriterijumi koje smo koristili za ocenjivanje demokratske konsolidacije odnosili su se na pitanje da li je demokratija suštinski nepovratna, u kojoj meri je u zemljama Zapadnog Balkana održiva, koliko je ukorenjena u smislu podrške i građana i elita. Analizirali smo period nakon donošenja Dejtonskih sporazuma i zaključak je da je ostvaren veliki napredak u gradnji demokratskog društva, ali su ostali ozbiljni problemi. Ključne teškoće su u razvoju javne administracije, u reformi pravosuđa, zatim korupcija, položaj medija. Generalno govoreći, nikada demokratija u formalnom smislu nije bila toliko rasprostranjena u svetu a, istovremeno, sve je veće razočaranje građana u samu demokratiju. Demokratske institucije deluju ispražnjeno, bez suštine. Na Balkanu korupcija je ne samo rasprostranjena već je to i način funkcionisanja sistema. Formalne institucije demokratije su krhke, dok ključnu moć imaju neizabrane grupacije koje vuku konce iza scene. Mediji su formalno slobodni, ali su izloženi veoma snažnom i sofisticiranom pritisku politike i tajkuna. Sve su veće socijalne razlike, pa obični ljudi na Balkanu sve više gube veru u sam pojam demokratije. Mada se u raznim stranim izveštajima navodi da su zemlje poput Hrvatske, Srbije ili Crne Gore ostvarile značajne rezultate u reformama, kada se ta demokratska građevina pogleda malo bolje iznutra, u njoj ima prilično pukotina. Nema sumnje da uvek postoji napredak u pojedinim oblastima izgradnje demokratije i nazadovanja u drugim. Svedoci smo velikog demokratskog talasa na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, i, istovremeno, problema s kojima se suočavaju neke stare demokratije. Kada je reč o korupciji, ona, na žalost, nije problem samo na Balkanu. Ona svakako jača u vremenima krize. Večito je pitanje prljavog novca u politici. Na Balkanu je problem procepa između usvojenih zakona i njihove primene. U kojoj meri perspektiva članstva u EU – i u međuvremenu sprovođenje reformi koje su uslov za ulazak u evropski klub – može da podstakne dalju demokratizaciju Srbije? S druge strane, sve dok ne normalizuje odnose s Kosovom, put Srbije ka EU biće usporen. Koliko to u međuvremenu može da podrije demokratske i ohrabri nacionalističke snage?

Veoma je važno da je EU signalizirala da će početi pregovori o statusu Srbije kao kandidata, jer je ona ispunila uslove o saradnji s Haškim tribunalom izručivanjem optuženih za ratne zločine. Takođe, otpočela je dijalog s kosovskim vlastima. Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak. Veliki problem predstavljaju tenzije na severu Kosova, tačnije, pitanje pozicije srpske manjine, barikade, razmeštanje kosovskih carinskih službi. To je veoma osetljivo pitanje i mora biti rešeno u odnosima Beograda i Prištine da bi Srbija ostvarila napredak ka dobijanju statusa kandidata za EU. U tom smislu se slažem s ocenom predsednika Tadića da na Kosovu postoje dve realnosti – ona kosovskih Albanaca i ona manjinskih kosovskih Srba. To treba na neki način rešiti, kako bi popustile tenzije i poboljšali se odnosi između Albanaca i Srba. Možda je najbolji način da se to učini obezbeđivanje veće autonomije za severno Kosovo, kao i zaštita srpske manjine južno od Ibra. Pitanje Kosova već dugo opterećuje Srbiju i mora na neki način biti zatvoreno kako bi ona mogla da krene napred. Vidimo na primeru Hrvatske da proces evropskih integracija traje dugo. Stoga Srbija, koja je zaglavljena u prošlosti, sada mora da nadoknadi izgubljeno vreme. Smatram da je to moguće kada je reč o internim reformama, ali je potrebno dosta napora za transformaciju administracije i pravosuđa, za borbu protiv korupcije i poboljšanje pozicije medija.

Govorite na isti način kao i predstavnici EU – oni ne insistiraju da Srbija prizna Kosovo, već na rešavanju spornih tehničkih pitanja i normalizaciji njihovih odnosa. Međutim, činjenica je i da iz Brisela upozoravaju da ne žele novi Kipar u svom sastavu. Zato su sve učestalija mišljenja da će makar jedna članica, u trenutku kada Srbija bude na vratima Unije – u fazi u kojoj je sada manje-više Hrvatska – blokirati njen ulaz. Pitanje je da li će i u tom trenutku Beograd biti spreman da prizna Kosovo kao uslov i onda se ulazi u novi začarani krug s opasnošću da u Srbiji ojačaju neke druge snage i okrene se i nekim drugim opcijama. Ta opasnost uvek postoji, da jedna zemlja blokira proces i da Srbija ostane izvan EU. Srbija mora prevaliti značajan put da bi prevladala tu rezervisanost koja joj sve vreme visi nad glavom. Ipak, postoji nada da će za nekoliko godina, kako Srbija bude napredovala u pregovorima s Briselom i u dijalogu s Prištinom, biti uspostavljena veća autonomija za Srbe na Kosovu i da se neće postavljati pitanje priznavanja Kosova od strane Srbije. Međutim, u ovoj fazi Srbija nije spremna da prihvati to rešenje, odnosno i dalje insistira da je Kosovo njen deo. To je proces i pitanje promene vrednosnih stavova elite i lidera. Sviđa mi se način na koji predsednik Tadić i neke njegove kolege u regionu nastoje da igraju kompromisnu ulogu u odnosima sa susedima. No, to zahteva vreme. Stoga, ne očekujem da će se zemlje Zapadnog Balkana naći u EU pre 2020, bilo kao punopravne članice ili pred vratima EU.

Mislite da će Srbija čak i tada biti spremna da prizna, makar prećutno, realnost da je Kosovo nezavisno i da se ne može vratiti pod njeno okrilje?

Stvari se menjaju. Ne bih želeo da govorim o brojevima, odnosno o datumima. BiH je u velikoj meri podeljena po etničkoj osnovi. U blokadi je, jer i godinu dana nakon izbora nema državne vlasti. Građani su sve očajniji i nezadovoljniji, jer se u međuvremenu pogoršava ekonomska situacija, ne samo zbog globalne krize, već i izostanka reformi, zaostajanja u evropskim integracijama. S nacionalnim pitanjem kao ključnim na političkoj sceni, postoji li opasnost od jačanja nedemokratskih opcija? Mislim da je velika opasnost kada se spoje ekonomski pad i još snažne nacionalističke snage, što situaciju u Bosni i Hercegovini i dalje čini zapaljivom, kao što je i ona na Kosovu. Međunarodna zajednica je veoma uključena u oba slučaja, ali nisu ostvareni očekivani ciljevi. U BiH je, možda kao nigde drugde, važna promena stavova elita u odnosu na izgradnju demokratije. No, ti procesi će potrajati, možda duže nego u drugim zemljama, imajući u vidu i da je pažnja Evropske unije usmerena na njene vlastite probleme. Odlaganje reformi može otvoriti dodatni prostor za populističke, ksenofobične i nacionalističke snage. To je velika opasnost i izazov za koheziju obe države, mislim na BiH i Kosovo, u ovako teškim okolnostima. Kad je reč o BiH, na kojim osnovama je moguć i poželjan konsenzus: institucionalnim promenama ili principima, kao što su demokratske reforme i približavanje EU, mada se ova dva pristupa na neki način prepliću? To mora biti višestruki pristup, uključujući institucionalne promene, promene u stavovima lidera i ekonomski oporavak. Neophodno je ispuniti sva tri ova uslova da bi se ostvario napredak. O institucionalnim promenama se već dugo razgovara i to mora stalno biti na dnevnom redu međunarodne zajednice, ali na suptilan i vešt način jer isključivo pritisak na domaće političare da prihvate neko rešenje po ugledu na strane institucije neće dati željeni rezultat. Do tog dogovora moraju da dođu sami političari u BiH. Dakle, nužne su ekonomske i institucionalne reforme kojima bi se uspostavio odgovarajući balans između centra i entiteta i došlo do promene u sastavu lidera. Do ovog poslednjeg će neizbežno doći kako iz bioloških razloga, tako i zbog rivalstva, kao i zbog zahteva sa strane. U tom slučaju, BiH može brzo napredovati i ući u Evropsku uniju.

Postoji nekoliko otežavajućih okolnosti za razvoj demokratije na Balkanu. Jedan je, u istorijskom smislu, nedostatak demokratske političke kulture. Drugi je opterećenje nedavnih ratova, podele po nacionalnoj osnovi. Etnička pitanja i dalje u velikoj meri dominiraju političkom scenom. Može li to – u kombinaciji s globalnom ekonomskom krizom, problemima s kojima se suočava Evropska unija – da proširi vakuum koji mogu da iskoriste nedemokratske snage? Nema sumnje da je ekonomska kriza se kojom se suočava EU prepreka i za napredak zemalja Zapadnog Balkana koje pretenduju na članstvo u Uniji. Naravno, razna istorijska nasleđa, uključujući i iz nedavnih ratova, takođe su teret. No, najveća prepreka je globalna ekonomska kriza. U knjizi navodimo važnost srednje klase za demokratske procese. Srednja klasa je čak ojačala pri kraju komunističkog perioda, a onda je prilično uzdrmana tokom sukoba 1990-ih. Počela je da se oporavlja početkom ovog veka, pre krize 2008. Sada se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama. Ako se obistine prognoze o novoj globalnoj recesiji, to će se loše odraziti na oporavak srednje klase koja ima pozitivan stav o demokratiji.

Da li će Srbija u bilo kojoj fazi prihvatiti novu realnost na Kosovu?

Smatram da postoje različiti načini da se prihvati realnost. Jedan od načina je trgovina. Međutim, teško je očekivati da će Srbija formalno, de jure, priznati Kosovo, u najmanju ruku u narednih 5-10 godina. Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima s Prištinom; drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova. Takav pristup Srbije bio bi nagrađen, pa bi se izbegao veto na njen prijem.

Autor: Dragan Štavljanin
Izvor: sajt danas.rs 24.10.2011.

Advertisements

KOSOVO, ŠIFRA ZA ANTIEVROPSKU POLITIKU

„Pregovori Beograda i Prištine nisu mogli daleko da stignu, jer Beograd od samog početka nije želeo da shvati njihovu važnost. Na lovorikama konačnog izručenja Karadžića i Mladića Hagu, vlast u Beogradu je te pregovore više videla kao „demonstraciju dobre volje“ i „kooperativnosti u regionu“, nego kao stvarnu potrebu Beograda. Sve je izgledalo rešeno – ne samo da je status kandidata za članstvo u EU izgledao praktično obezbeđen, već je lobirano i za datum početka pregovora. Priština se tretirala sa uobičajenim prezirom, kao nesposobna da vuče samostalne političke poteze i ophrvana unutrašnjim problemima korupcije i ponovnih sudskih procesa Haradinaju i Limaju“, kaže za e – Novine Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije.

Arogancija se skupo osvetila. Jednom munjevitom policijskom akcijom na granici sa Srbijom, vlast u Prištini je promenila status kvo, tako drag Beogradu. Jer fantomska politika „i EU i Kosovo“, čiji je pravi tvorac Vojislav Koštunica, više u praksi ne postoji. Beograd je veoma direktno suočen sa velikim opasnostima nedefinisanog statusa severa Kosova, gde vlast velikim delom drže radikalne političke grupe Srba, šverceri sa obe strane granice i grupa tajkuna iz Srbije koja fiktivnim i stvarnim carinskim transakcijama, zarađuje ogromne novce.

San o kontroli dela Kosova, tako drag grupi takozvanih nacionalnih intelektualaca u Srbiji, od kojih je najpoznatiji Dobrica Ćosić, samo je druga reč za pokušaj podele Kosova. Pored Republike Srpske, sever Kosova je po njima drugi deo procesa „stvaranja nove srpske države“. Ovi kartografi krvavih ruku ne odustaju. Treba po njima nadoknaditi „izgubljene teritorije“ u BiH i Crnu Goru. Sada misle na novi način – „pametno“, odnosno puzećim promenama na tom prostoru. Izgleda da Ćosić koji sve više publikuje svoje političke testamente, sebe još uvek vidi kao srpskog Simona Bolivara, „oslobodioca“ svog naroda od „kolonijalnog jarma“!

Sve se tu pomešalo i mržnja prema modernom dobu i nerazumevanje prirode evropskih društava i mesijanske ideje o „spasavanju posrnulog društva“. Našeg „srpskog Simona Bolivara“, bi trebalo samo uporediti sa jednim istinskim balkanskim reformatorom, kao što je bio Kemal Paša Ataturk, koji je često i nasilno, pokušavao da jedno zaostalo društvo modernizuje i prilagodi novim vremenima. Za razliku od naših akademika, ovaj vojnik i reformator, odlično je znao da država opstaje samo ako se uspešno prilagođava istorijskom toku. On je gledao unapred a naši akademici u lažnu, kičerajsku sliku prošlosti, kojoj se treba vratiti po svaku cenu. Oni žude za onom Srbijom koju su izvanredno ismejali još davno jedan Radoje Domanović i Milivoj Glišić. Bedni su oni naslednici ovih književnih gorostasa. Dodajmo uzgred, jedno tragikomično poređenje – šta bi naše društvo „piši ćirilicom“ reklo da zna, da je Kamal Paša Ataturk naterao Turke da pišu latinicom! Dodikova grubost i bezobzirnost u javnim izjavama, njegov smisao za lični „biznis“ i njegovo destruktivno ponašanje došli su do tačke kada se mora postaviti pitanje zašto se Beograd direktno ne ogradi od njegove politike? Posle će biti kasno, Beograd je već saučesnik jedne bahatosti lišene smisla, koja neće imati dobar kraj.

Dilema „Kosovo ili Evropska Unija“, ne postoji u stvarnosti. To je samo maskirano odbacivanje evropskih integracija. Ta tradicija je u Srbiji postoji veoma dugo, stvorena je davno pre ideje ujedinjene Evrope. Treba samo čitati tekstove vladike Nikolaja Velimirovića koji govori o „kurvi Evropi“, obuzetoj materijalnim vrednostima, umesto duhovnim, kao svet pravoslavlja. Nikolaj Velimirović čak smatra da je naš duhovni život u suštini inkopatibilan sa evropskim. Da su to antagonistički pogledi na život koje ne treba mešati. I to govori čovek koji je jedno vreme živeo u toj Evropi, koju odbacuje! Kosovo se ovde maksimalno zloupotrebljava, radi zaustavljanja „pogubnog kursa Srbije“. Ono je, paradoksalno, samo prazna floskula za srpske nacionaliste. Evropa njima smeta, njena sekularnost i racionalizam, njena industrijska revolucija i postepena transformacija ideje nacionalne države. Njihov ideal je pastoralna Srbija, „domaćinska“, zamrznuta na početku svoje nacionalne revolucije, negde na početku devetnaestog veka. Oni slično Dimitriju Ljotiću, veruju u „organsko jedinstvo srpskog naroda“, ideju odbačenu još Francuskom revolucijom i izgradnjom građanskog društva. Zato se Kosovo tako bezobzirno koristi u političkim bitkama u Srbiji, ono je šifrovana reč za antevropsku politiku u Srbiji.

Nova „balvan revolucija“ na severu Kosova, opasno je podsetila na događaje u Hrvatskoj, s početka devedesetih godina prošlog veka. Nije samo ikonografija bila slična, bila je slična i suština. Pre svega odbacivanja države na čijoj se teritoriji sve to zbiva i ideja, da će Beograd imati moći da zaštiti „pobunjenike“. Ako su protekli događaji na severu Kosova nešto pokazali, to su slabost Beograda i njegova skoro potpuna nemoć da utiče na događaje. Naravno, zvaničnog Beograda. Ostalo je prilično nejasno kakve veze vođe nove „balvan revolucije“ imaju sa nacionalistima i tajkunima u Beogradu, ali, jedna stvar je jasna, Tadić je surovo opomenut da je vreme puzećih reformi, uz zamrznut status severa Kosova, završeno.

Medeni mesec je prošao, ostala je surova realnost, da je Srbija izgubila političku inicijativu, da je bez ikakvih novih ideja o tom konfliktu i da je od sada, na milosti unilateralnih inicijativa Prištine. Sada je rešenje carinskog pečata najmanji problem, mnogo veći je to što Beograd više neće moći da izbegava pitanje svojih ukupnih odnosa sa Prištinom.

Moje duboko ubeđenje je da će se i „puzeća“ politička kriza u BiH u odnosima Sarajeva i Banje Luke, takođe, u skoroj budućnosti, otvoriti na mnogo direktniji način. Teško je reći kako, ali je sigurno da primer severa Kosova pokazuje da svi nerešeni problemi imaju tendenciju da se produbljuju. Svakodnevno cinično nipodaštavanje BiH kao države osvetiće se Miloradu Dodiku. Njegovo prazno junačenje je dostojno operete Franca Lehara. Da nije njegove potpune neosetljivosti prema bošnjačkim žrtvama, posebno u Srebrenici, možda bi bilo i zabavno. Ovako je gotovo jedinstveno u celokupnoj posleratnoj istoriji Evrope. Još se nije dogodilo da neko ismeva žrtve zločina koji je međunarodni sud označio kao genocid. Možda je najbolje svedočanstvo vremena u kojem živimo, da tog čoveka još primaju u goste strani državnici, a Tadić učestvuje u njegovoj predizbornoj kampanji. Njegova grubost i bezobzirnost u javnim izjavama, njegov smisao za lični „biznis“ i njegovo destruktivno ponašanje došli su do tačke kada se mora postaviti pitanje zašto se Beograd direktno ne ogradi od njegove politike? Posle će biti kasno, Beograd je već saučesnik jedne bahatosti lišene smisla, koja neće imati dobar kraj. Ritualno zaklinjanje u celovitost BiH kao države, neće pomoći. Dodik je direktni naslednik politike koja želi čerečenje BiH i koja se u tom smislu zaista oslanja na ratna zbivanja.

Ekonomsko stanje u Srbiji je teško, ali je mnogo teže saznanje da ekonomsku poliku vode potpuno nekompetentni ljudi. Možda je premijer Cvetković izgledao u početku kao „Uroš nejaki“, ali njegov izbor sada već liči na plan da privilegovani društveni slojevi, dovrše pljačku potpuno osiromašene Srbije. To je počelo prvom Koštuničinom vladom, kada su stvorene veoma opasne veze nekoliko srpskih tajkuna i najbližeg Kostuničinog okruženja, pre svega njegovog kabineta. Tada su sve glavne finansijske afere i kreirane, od privatizacija trgovačke mreže do prodaje „Večernjih novosti“. Mi sada živimo u senci te faze potpunog bezakonja, od Luke Beograd do „Puteva Srbije“, ili nabavki u Železnicama.

Vreme Vojislava Koštunice neće biti zapamćeno samo po paljenju ambasada i opstruisanju suđenja ubicama Zorana Đinđića, već i po nezapamćenom bogaćenju nekoliko ljudi u Srbiji. Vlada Mirka Cvetkovića nije imala snage ni da pokrene istrage tih nezakonitosti. I sama je ušla u mutne poslove sa tim ljudima i time urušila i ono malo kredibiliteta koji je imala.

S druge strane, ne postoje ekonomski prioriteti zemlje. Zapravo, menjaju se svaka tri meseca. I rezultat je potpuna pauperizacija građana. U Srbiji se polako širi strah od bede i neki delovi Srbije su potpuno ekonomski devastirani. To vešto koristi kralj srpskih demagoga Mlađan Dinkić, koji veruje da će ga obećanja o regionalnom razvoju ponovo dovesti na vlast. Čovek koji je u politiku ušao knjigom „Ekonomija destrukcije“, koja je kritikovala Milosevićevu pljačku građana, sada koristi ekonomsku destrukciju za koju je i sam odgovoran, za političku promociju. Treba zaista biti posebna ličnost, pa na takav način doći na vlast.

Izborna kampanja će imati malo tema; status Kosova, ekonomsku situaciju i evropske integracije. Taj koktel će sve veće stranke mućkati po svojim potrebama. Dakle biće neorginalna, kombinacija socijalne i nacionalne demagogije. Neće biti novih ličnosti, što će je činiti neinspirativnom. Glavni, u suštini i jedini problem, svakako će biti izlaznost birača. Tako će Srbija, posle izbora, iz faze rezignacije stići do faze očaja. Srbiji predstoji nekoliko vrlo teških godina. Ne radujem se tome.

„Proevropski lider“ Ivica Dačić započeo je izbornu kampanju. Lice koje pokazuje je sve poznatije. Posle „dogovorne ekonomije“ njegovog bivšeg gazde Slobodana Miloševića, sada nam on nudi „dogovornu policiju“. Takva policija ne bi radila ono što joj zakon nalaže, već ono što se političari „dogovore“. Dakle, kakva ljudska prava, kao na primer pravo na javno okupljanje i javno izražavanje političkog stava. Problem okupljanja će, izgleda, da reši homofob, gradonačelnik Jagodine, Dragan Markovic Palma, Arkanov general koji je postao čuven posle izjave da u Jagodini „nema ni jednog homoseksualca“. Čak i ako ostavimo po strani zanimljiva psihoanaliticka tumačenja ovakvih ispada homofobije, to je politički partner Ivice Dačića.

Dakle, u Srbiji su trenutno homofobne izjave najsigurniji put do popularnosti. Takmičenje je upravo otvoreno i sigurno će mu se mnogi priključiti. Umesto da civilizuju javnost, naši političari podilaze najneobrazovanijem i najkonzervativnijem delu građana. A to je slika naše političke elite i njenog ponašanja u celini. Kako će reći išta suvislo o Kosovu, ako to „nije popularno“? Popularnost je sve, društvena odgovornost – ništa. I onda se može postaviti opravdano pitanje, šta u Srbiji uopšte znači biti politička ili društvena elita? Ako elita govori jezikom ulice, ko će govoriti jezikom prosvećenosti?

Izvanredni teniski uspesi Novaka Đokovića odavno su politički zloupotrebljeni u našem društvu. Do toga dolazi i drugde, ali ne ovako masovno. Ja ne očekujem da jedan dvadesetčetvorogodišnji mladić tome može da se suprotstavi. Ali, čovek u neverici gleda količinu manipulacije čisto individualnim uspehom. U ljudskoj prirodi je da se identifikuje sa uspešnima, ali ne i da se to prikazuje kao „nacionalna osveta“. Neki komentatori su otišli toliko daleko, da su to shvatli kao nacionalnu borbu i pitanje vrednosti jednog naroda. Zamislite onda, kako će taj ključ za tumačenje njegovog uspeha da izgleda, kada on, kao i svaki sportista, dođe u situaciju da gubi mečeve. Šta će onda biti? Nacionalna izdaja? Sunovrat naroda?

Sport i politika su, nažalost, često isprepleteni, ali zreli narodi se bar trude da to drže razdvojeno. Priče o tome da su uspesi Novaka Đokovića „novo lice Srbije“, imaju tačno toliko smisla koliko je tenis kao sport slika Srbije. U Srbiji su trenutno homofobne izjave najsigurniji put do popularnosti. Takmičenje je upravo otvoreno i sigurno će mu se mnogi priključiti. Umesto da civilizuju javnost, naši političari podilaze najneobrazovanijem i najkonzervativnijem delu građana

Odnos prema neposrednoj prošlosti je jedno od najkrupnijih pitanja savremene Srbije. Umesto odgovorne i javne debate, mi prisusvujemo gotovo hajdučkom pokušaju revizije istorije. Jedna grupa istoričara i intelektualaca, okupljena pre svega oko Zavoda za izdavanje udžbenika, pokušava, gotovo podvalom, da nas stavi pred svršen čin. Već je bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, Dejan Medaković, uvrstio Milana Nedića u ediciju sto najznačajnijih ličnosti srpske istorije! Taj kulturni skandal je prošao gotovo bez reakcija javnosti. Ali to je bilo tek opipavanje terena. Svi kasniji pokušaji revizije, oslanjali su se na tu tehniku. Bez prethodne rasprave i stvarne recenzije, samo se štampaju udžbenik ili dopunska literatura za školu, u kojima se kolaboracija tokom Drugog svetskog rata, prikaže kao „spasavanje naroda“. Tako su vremenom kvislinška vlada Milana Nedića i četnicki pokret Draže Mihailovića, postali legitimni borci za slobodu svog naroda i nepravedno proganjane ličnosti!?

Potpuno se izostavlja suodgovornost Nedićeve vlasti za genocid nad Jevrejima u okupiranoj Srbiji ili masovna streljanja srpskih antfašista i rodoljuba. To se sve maskira antikomunizmom, pa je tako predlog prvog zakona o restituciji koji je sačinila Koštuničina vlada, za datum od koga treba početi restituciju, uzela početak nacionalizacije i konfiskacije posle rata, iako je Jevrejima imovina oduzeta još 1941 godine, odlukama upravo Nedićeve vlade. Tako su srpski Jevreji, ponovo svrstani u građane drugog reda, samo da bi se prikrile zločinačke odluke Nedićevih vlasti.

Pa i fantomsko traganje za „grobom Draže Mihailovića” na Adi Ciganliji u Beogradu, deo je pokušaja da se od njega napravi mučenik i „nevina žrtva“. Tragično je to što o ovome nemamo ni jednu izjavu predsednika države ili vodećih političara. Kao da se radi o privatnoj inicijativi koja nema veze sa državom. Uostalom, Demokratska stranka je u Skupštini Srbije glasala za rezoluciju kojom su izjednačena prava antifašista i ravnogoraca tokom Drugog svetskog rata. Uzgred, to nikad nije pretočeno u validna podzakonska akta. To je bila samo politička odluka.

Slično je i sa događanjima od 1991. do 1995. godine, sa tom razlikom što tu ima još manje javne rasprave. Zapravo, o tome se rasprava vodi samo slučajno, ili povodom nekog političkog incidenta. Kao da Srbija nema snagu za to suočavanje. Možda su one jagode kojima je Ratko Mladić počašćen posle hapšenja, prava slika odnosa prema tom vremenu – nedostatak pune svesti o težini zločina koji su učinjeni i o odgovornosti tvoraca i naročito, egzekutora te politike.

Često se kaže da Srbija tek čeka svog Vilija Branta. Lično mislim da će prvo morati da sačeka svog Simona Vizentala, čoveka koji je ceo svoj život posvetio borbi da zločinci ne ostanu nekažnjeni. I objavio dve knjige pod veoma karakterističnim naslovima: „Ubice su među nama“ i „Pravda, ne osveta”.

Izvod iz intervjua Žarka Koraća
Razgovarao: Bojan Tončić
Izvor: sajt E novine.com 20.08.2011.

OSNOVNA ĆELIJA DRUŠTVA

Uvek neko nekog maltretita, i uvek neko zbog nekog trpi

Ona ,,osnovna ćelija društva,, izgleda da nam je bolesna na smrt. Metastazirala je i bolest se širi. Malo ko se pita, kako je do toga došlo i ima li spasa? I kakvo je to društvo, kada su mu ćelije bolesne?

Svi se slažemo da su nam institucije u krizi, ali treba da priznamo i da nam je porodica u krizi, ma koliko to bilo bolno. Konzervativci tvrde da je to zato što se više ne zna ,,ko je gazda u kući,, odnosno da je zato što je došlo do promenjenih odnosa uloga u porodici, hoće reći – do emancipacije žena. Istina je drugačija, emancipacija žena dovela je do toga da ,,prljav veš,, iz porodica, zlostavljanje i nasilje, postane javna stvar. U velikoj većini slučajeva, razni oblici nasilničkog ponašanja, dolaze od muških članova porodice. U velikoj većini slučajeva, ako se ne trpi neki vid nasilja od oca, onda se trpi od partnera, brata, muža ili sina. Žena gotovo da ne može izbeći nasilje, jedan nasilnik za života, gotovo da joj je zagarantovan.

Ako smo devedesetih imali epidemiju samoubistava starih osoba, sada imamo epidemiju ubistava unutar porodica, delom zbog nasilništva, delom zbog duševnih bolesti. Više nema srodnika koji nije u stanju da ubije drugog srodnika, najrođenijeg. Kada je sestra ubila brata, pa majka sina, i sin majku, i otac celu porodicu, i otac sina, i majka sa sprata bacila decu… šta se još može očekivati? Nije li vreme za alarm?

Porodica je oduvek bila čuvar svakakvih porodičnih odnosa, ali i tabua, i predrasuda u vezi sa bolestima unutar porodice. Skrivanje mentalno ili duševno bolesnih članova porodice, ne dešava se samo u našim zabitima, nego i u gradskoj sredini. Iako smo postali apaurin-društvo, odlazak kod psihijatra je još uvek krajnje nepoželjan, i sramotan. I pored toga što šarena štampa propagira srceparajuće srećnu porodicu, za porodicu se sve više vezuju patološki odnosi, i patološko ponašanje unutar nje: nasilje, zlostavljanje svih vrsta, bolesti zavisnosti, samoubistva, pokušaji ubistva, ubistva… Paralelne veze i preljube jesu gotovo nešto što se podrazumeva u partnerskim odnosima, i preko čega se prelazi žmureći. Razvodi, ma kakvi bili, još uvek su civilizacijski pomak, u odnosu na sve drugo. Između članova porodice komunikacija je ili površna (zbog zauzetosti, zaokupljenosti preživljavanjem ili sticanjem) ili otežana (najčešće samo zbog jednog člana poremećenog člana). Uvek neko nekog maltretira, i uvek neko zbog nekog trpi. Otuđenost, nerazumevanje tuđih potreba, netolerancija, sukobi, poniženja, ekonomska zavisnost i ekonomska nesigurnost, zaokupljenost preživljavanjem, neispunjena očekivanja, nezadovoljstvo… u korenu su porodičnih problema.

Prećutno svi znamo da dobar deo krivice za ovakvo stanje porodica snosi društvena situacija (rat, tranzicija…) i zabrinjavajući socijalni status stanovništva. Ako društvo nije sređeno, ako se institucije klimaju, ako se ne znaju pravila, ako zakoni ne funkcionišu za sve jednako, ako je skoro četvrtina stanovništva nezaposlena, korupcija nezapamćena, kriminal takođe… Može li takvo društvo da usreći pojedinca, porodicu?

Kako danas živi prosečna porodica u Srbiji – da li se iko pita? Koja vrsta pomoći joj je potrebna? Šta je sa onom idejom o porodičnom lekaru? Postoji li ministarstvo za brigu o porodici, ako postoji, čime se bavi, osim ,,trećim detetom,,? To troje i onih dvoje, kako žive, kakvi su im odnosi, koju vrstu problema imaju, šta mogu da reše sami, a za šta im je potreba pomoć drugog, stručnjaka. Znaju li gde da se obrate ako imaju problem. Jer retko ko može breme da nosi sam.

Sve češće porodične tragedije među najrođenijima ne mogu se posmatrati samo kao izolovani slučajevi, iako su porodice sve zatvorenije, izolovanije. Kao tvrđave iza čijih bedema ne znate šta se dešava. Što bolesnija, porodica je izolovanija, ona izbegava druge i drugi izbegavaju nju. Kada se nešto desi u komšiluku, zgradi, kao što se nedavno desilo u zgradi u Nišu, a pre toga na imanju u Čačku, a pre toga u Novom Beogradu i Mirijevu, i Vranju, Subotici, Prokuplju… ćućete slična svedočenja komšija: nismo se družili, jedva ih poznajemo, ili: odavali su utisak normalne porodice. Da, sve je normalno, dok ona ne skoči, dok on ne ubije… Kako je moguće da se tako malo poznajemo? Kako je moguće da toliko nismo zainteresovani za drugoga, onoga uz naša vrata. Ne da bismo mu gledali u lonac, nego pružili prst…

Izvor: sajt Politika online 08.07.2011.
Autor: Radmila Lazić

PAKTIRANJE POLITIČKIH, DRUŠTVENIH I MEDIJSKIH ELITA

Je l’ medijska elita izdala narod? Pa jeste, možda i više nego inteligencija. Medijska elita u Srbiji odavno je prodala dušu đavolu koji se jednim delom zove politička elita i državni aparat, kojem se sluganski služi, delom tržišnim moćnicima, koji putem marketing poluga drže u egzistencijalnoj prinudi medije, njenu elitu i zaposlene istovremeno, a delom je medijska elita prodala narod zarad ideološkog slepila ili toplog zagrljaja nekog stranog centra moći koji ih u prinudi drži pomoću ponekog srebrnjaka poput onih koje je i Juda primio.

Gramzivost i pohlepa prete da obave ulogu srebrnog metka. Vampir je u ovom slučaju Srbija. Okidač povlače politička, poslovna, društvena elita, i posebno da istaknem medijsku elitu.

Nekako je praksa kod nas da se sva kritika, gnev i frustracije zbog složenog, iscprljujućeg, sirotinjskog i neperspektivnog života u Srbiji upućuju na adresu političke elite, dominantno one koja obavlja funkciju vlasti. Istina, oni jesu najodgovorniji za stanje u jednom društvu i državi, no nisu jedino oni krivi. Krivi su oni koji pristaju da budu vazali jednom društvenom poretku kojeg pokreće gramzivost i pohlepa koji se najbolje ogledaju u grandiozno rasprostranjenoj korupciji. Ta korupcija siluje ovaj narod, a svi samo grakću da je ovaj ili onaj kriv, navijajući za svoje političke favorite i kritikujući one koji im nisu po ukusu. Situacija je komplikovanija. Politička elita ima ugrađen čip koji im određuje pravila igre, a jedno vrlo važno pravilo jeste da “vrana vrani oči ne kopa“. Što će reći da ovde svako sa svakim komunicira, i da neće svako svakome da kopa oči, iako je ponekad na TV ekranu moguće videti oštar politički duel političkih suparnika, koji kad se kamere ugase i posle najstrašnijeg obrušavanja jednih na druge pred publikom posle emisije odu zajedno na rakiju u obližnju kafanu. Oni deluju istinski kao jedna društvena klasa, u ovom slučaju politička elita, i ta elita ima svoje specifične interese koji su im zajednički bez obzira kojoj pojedinačnoj partiji neko pripadao. Otuda imate dogovorene sukobe, gde dvojica ljutih političkih suparnika, a suštinski političkih partnera, dogovorno jedan drugom pomažu rešavajući se svojih unutarstranačkih konkurenata ili onih koji im nisu prosto po ukusu.

Dogovori su u praksi uvek takvi da jedni drugima otvaraju afere, kompromituju određene partijske kadrove, ali ne bilo koje, već pažljivo selektovane, naciljane, i na taj način međusobno pomažu u što boljem ličnom, unutarstranačkom pozicioniranju.

To je prosto jadna praksa koju razvija gramzivost i ambicioznost stranačkih kadrova. Šta radi srpska inteligencija, da ne kažem društvena elita? Jedan njen deo se stranački angažuje zarad ličnog etabliranja u korisne strukture, dok najveći deo predstavlja posmatrače koji ili koketiraju sa svim strukturama ili su apsolutno pasivizirani bez obzira što uočavaju dubinu problema kojima je Srbija zarobljena.

Naša inteligencija izdala je svoj narod u najvećem procentu. Čast nekim pojedincima kojih ima u svim elitama, da budem potpuno precizan. Naša inteligencija je, što bi rekli uličnim žargonom, ušla u kombinaciju sa đavolima i time onemogućila stvaranje kritične i snažne društvene snage koja bi mogla da korektivno deluje na političku elitu.

Šta se dešava sa crkvom? Kad ste čuli neki stav iz SANU? Jeste li se upitali da li je unutar tih institucija i zidova urađena analiza grešaka od juče, zauzet stav za danas ili lansirana ideja o sutra? Anestezirani su. Ušli su u kombinaciju sa drugim elitama, pre svih sa političkom, i postali su deo društvenog poretka u kojem gramzivi pojedinci dolaze do plena, a narod do gladi, a da crnjak bude veći tu glad prate dodatne frustracije koje su posledica državnih, društvenih i nacionalnih neuspeha i poraza, koje pri tom niko nije spreman da prizna. Dok se ne prizna poraz, nama nema toliko preko potrebnih pobeda.

E sad, je l’ medijska elita izdala narod? Pa jeste, možda i više nego inteligencija. Medijska elita u Srbiji je odavno prodala dušu đavolu koji se jednim delom zove politička elita i državni aparat, kojem se sluganski služi, delom tržišnim moćnicima, koji putem marketing poluga drže u egzistencijalnoj prinudi medije, njenu elitu i zaposlene istovremeno, a delom je medijska elita prodala narod zarad ideološkog slepila ili toplog zagrljaja nekog stranog centra moći koji ih u prinudi drži pomoću ponekog srebrnjaka poput onih koje je i Juda primio.

Jeste li videli da medijska elita međusobno „torpedira“ jednu drugu? Pa niste, a mnoge su razlike između svakog medija i njegovog uređivačkog ili poslovnog koncepta. Tu su ista pravila kao i u političkoj eliti, “vrana vrani oči ne kopa” i zato je sve u blatu, jer je i medijska elita poput političke gramziva i pohlepna i spremna da proda veru za večeru.

I otuda ćete vi birati i dalje između Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, Vojislava Koštunice, Čede Jovanovića, Mlađana Dinkića, Ivice Dačić i da ne nabrajam sve političke lidere, a oni će i dalje da deluju kao politička elita koja ne proizvodi nikakve uspehe. Otuda ćemo imati anesteziranu društvenu elitu i inteligenciju koja nema ni za šta rešenje i nikakvu snagu da izvrši plodonosan uticaj na društveno-političke procese. Otud očekujte da će posrnula poslovna elita sa sve Miroslavom Miškovićem i Milanom Bekom, i celom ekipom iz Šekspirove, u narednom periodu gledati samo svoja posla i samo svoje lične interese, bez namere da svoj ekonomski uticaj upotrebe u korist ovog društva. Otuda očekujte da će medijska elita i dalje da oblikuje javno mnjenje u Srbiji po nalogu gramzivih pohlepnih i sebičnih gospodara života i smrti u ovoj zemlji, ne obazirući se na svoju savest koju su odavno usput negde izgubili usled zveketa nečijih srebrenjaka.

E sad, ja nisam čovek pesimista, ne preporučujem ni vama da budete, iako u ovom društvu nema mnogo realnih razloga da to ne budete. Uvek postoje rešenja.

Za zamuljane, gramzive, pohlepne, sebične i neuspešne elite postoje rešenja koja njih mogu da neutrališu i da Srbiju pokrenu napred. Reč je o sili….

Izvor: sajt Akter online 04.07.2011.
Autor: Tihomir Trišić