ZADRUGE PROTIV BANAKA

Naplata korišćenja debitne kartice koje je uvela Bank of America i još nekoliko najvećih banaka u SAD, dolila je ulje na vatru, koja je već neko vreme tinjala među građanima usled nezadovoljstva načinom bankarskog poslovanja. Nagomilanu frustraciju je artikulisala 27-godišnja Kristen Kristijan, organizujući pokret ,,Dan bankovnih transfera,, kome se prognozira dosta dublja, čak i ideološka, uloga u borbi sa predstavnicima krupnog kapitala.

Cilj poktera je da se novac povuče iz pohlepnih banaka, a računi otvore u bankama u vlasništvu radnika ili kreditnim zadrugama, čiji su vlasnici članovi zadruge, koji svesrdno podržavaju pokret ,,Okupirajte Volstrit,,. Plan je počeo da se ostvaruje još u oktobru, maršom na dve banke Chase Manhattan i Citibank.

,,Potrošači se bude i uviđaju da imaju uzor. Ljudi koji podržavaju akciju naveliko prenose svoja sredstva i zatvaraju račune u bankama. Narod Amerike je svedok ponovnog budženja potrošača, što nije viđeno decenijama.,,.

O tačnom broju zatvorenih računa se zasad može samo nagađati budući da velike banke odbijaju da pruže takav podatak. Učesnici akcije ne gaje međutim nerealna očekivanja da će uspeti da stave katanac na gigantske banke, već računaju na mali ali značajan efekat društvenog pritiska. Prva mala pobeda pokreta jeste saopštenje Bank of Amerika, u kojem obaveštavaju svoje klijente da ipak neće doći do najavljenog naplaćivanja provizije od pet dolara za svako korišćenje debitne kartice.

Ideolozi pokreta tvrde da u SAD postoji sijaset mesta za čuvanje novca čije su usluge mnogo povoljnije nego u bankama.

,,Postoji mnogo sigurnijih mesta, u celoj zemlji. Imamo kreditne zadruge – one su odlična alternative. Povezane su sa zajednicom i odlično su rešenje za ljude koji žele da se oslobode velikih korporativnih banaka, koje su odgovorne za uništavanje ekonomije,, objašnjava Nil Spouk, predstavnik za štampu Kampanje za progresivne promene.

On objašnjava da je lokalno bankarstvo efikasnije i to na duže staze, jer novac ostaje u zajednici i bez brige o povećavanju bankarskih provizija.

Zaključno sa 30.junom 2011.godine u američkim kreditnim zadrugama je bilo pohranjeno 8% ušteđevine građana, što je i dalje neznatno u odnosu na 70% novca koji građani čuvaju u bankama. Statistika je međutim znatno drugačija, kada se prevede na jezik broja otvorenih računa, jer u proseku svaki treći amerikanac čuva pare u kreditnim zadrugama, ali je uglavnom reč o malim iznosima, pa stoga ta suma ukupno iznosi svega 8% ukupne štednje građana.

Ni bankari nisu propustili priliku da ospu paljbu po kreditnim zadrugama ukazujući na njihov ubrzani rast zbog kojeg bi poput profita banaka, trebalo da se oporezuju. Oni smatraju da je pokret za transfer novca čist populizam čiji je cilj prelivanje novca sa jednog mesta na drugo, koje će kad tad po prirodi stvari, poželeti da profitira od novca koji bi trebalo da čuva. Tako će, kažu, zadruge postati nove banke, koje se ni po čemu neće razlikovati od onih koje sada svesrdno napadaju.

I među političarima su se čule optužbe, da je pokret u suštini socijalistički, što u SAD ima izrazito negativnu konotaciju. Oštro je odgovorila Kristen Kristijan, tvrdeći da pokret ,,Dan bankovnih transfera,, nema nikakve veze sa socijalizmom, već predstavlja ,,ponovno buđenje,, američkog društva.

Autor: D. Vukotić
Izvor: Politika online 14.11.2011.

SRBIJA U ,,ATLASU EKONOMSKE KOMPLEKSNOSTI,,

Predviđanje globalnog razvoja, kao i mogućih razvoja pojedinih ekonomija, bila je isključiva privilegija ljudi koji su posmatrali tokove kako kapitala, tako i trendova u razvoju pojedinih svetskih industrijskih grana. Međutim, komplikovane mape ekonomskih klastera sada su lako dostupne svakome ko poseti adresu: http://atlas.media.mit.edu/. Tako će i građani Srbije moći da vide da je naša zemlja trenutno na visokom 17 mestu po projekciji rasta BDP-a do 2020.godine.

Na čelu ovog projekta nalazi se Rikardo Hausman, profesor Međunarodnog ekonomskog razvoja na Fakultetu državne uprave ,,Džon Kenedi,, Univerziteta Harvard u SAD, koji važi za jedinstvenog ekonomskog stručnjaka koji uspešno dešifruje i najkomplikovanije ekonomije, naročito one iz takozvanog trećeg sveta i savetuje visoke državne funkcionere, ministre i premijere, kako da usmeravaju svoje ekonomije. Njegove teorije i preporuke doskora su bile dostupne samo uskoj akademskoj i političkoj eliti.

Kakva saznanja svetu nudi ,,Atlas ekonomske komplekstosti,,?

Praćenjem komparativnivnog razvoja izvoza 128 pojedinačnih ekonomija u svetu i dodatnim istraživanjima otkriveno je nekoliko praktičnih formula na osnovu kojih se mogu ne samo rangirati države, već i sa izvesnom dozom sigurnosti predvideti nivo i pravac razvoja pojedinih ekonomija. Kreirana je nova mera – indeks ekonomske složensti, koji predstavlja trenutno stanje proizvodnih sposobnosti zemalja i mogućnosti, da svoje proizvode plasiraju na inostrano tržište. Ovaj indeks govori o bogatstvu jedne zemlje, pri čemu je zaključeno da on zavisi od količine i kompleksnosti praktičnog znanja, koje ta zemlja poseduje i upotrebljava.

Autor: Marina Švabić
Izvor: Politika online 08.11.2011.

OVE SEZONE SE NOSI REVOLT

Na lokalnim izborima u jednoj od centralnih gradskih opština pobedu je odnela jedna stranka. Njen podmladak pokušava da napravi koaliciju da bi uspostavio vlast sa strankom autsajdera i pijanaca. Predvodnik te stranke pristaje na koaliciju ako mu udaju ćerku koja je, inače, promiskuitetna. Uz put traže da im se daju atraktivni poslovni prostori. Nastupa cenkanje, u fazonu: lokalni izbori su izbor lokala, a ne pobeda. Ceo događaj se pretvara u apsurd. I udavača, naravno, ima svoje uslove: želi muža Beograđanina, a s obzirom da je stranački mladoženja iz provincije unajmljuje glumce koji će tumačiti njegove roditelje, stare Beograđane… Ovo je kratak sadržaj novog komada Nebojše Romčević „Svojta”, koji će uskoro, u režiji Nikole Zavišića, biti premijerno izveden na sceni pozorišta „Boško Buha”, u Beogradu. Igraju: Milorad Mandić Manda, Miloš Vlalukin, Anastasia Mandić, Aleksandra Simić, Katarina Marković, Goran Jevtić, Andrija Milošević i drugi. Dramski pisac Nebojša Romčević ponovo svojim smelim scenskim zavrzlamama, bez pardona, upire prstom u mnoge događaje, pojave, probleme koji tište sve nas. Satirična predstava „Svojta” o podmlatku političkih stranaka samo je nastavak njegovog osobenog dramskog stvaralaštva.

Iz naslova komada „Svojta” naslućuje se tema. Zašto drama sa ovakvim „zapletom” ?

Ne mogu da zamislim kojim žanrom osim komedije bi se moglo govoriti o našoj društvenoj stvarnosti. Morate sve više da stilizujete komediju ne bi li ona bila komična u odnosu na već komičnu stvarnost. Termin „svojta” podrazumeva grupu koja ne pravi razliku na rasnoj, verskoj ili na polnoj osnovi. Jedino što ih vezuje je interes, a to je način na koji srpska elita shvata moderni kapitalizam. U Srbiji su ostale samo prazne ljušture ideoloških, moralnih i drugih nesuglasica, a naše je stanovništvo podeljeno na tlačitelje i tlačene. Očigledno to više nije samo srpski problem. „Svojta” je zapravo metafora na lokalnom nivou onoga što se događa na globalnom. To kod mene ima vid komedije, koja ima nekakvu funkciju protesta. Nisam naivan da mislim da pozorišni tekstovi imaju velike domašaje, ali su ipak neka satisfakcija ljudima koji slično misle. Da dođu, vide predstavu i shvate da nisu usamljeni. Da nisu prolupali privatno, nego da smo prolupali kolektivno. I ja sa njima. To je obično zatišje pred burom. A ja se buri nadam!

U svojim dramama ste mnoge događaje, probleme, pojave, anticipirali?

Siguran sam da je socijalna situacija u Srbiji katastrofalna i da je to strahovito raslojavanje došlo do tačke pucanja. Da se dalje ne može ovako. Pretnje kaznama, represijom, zaplenom imovine u zemlji koja vam obezbeđuje jako malo bilo čega, koja je poslednja u svetu u svim sferama rada državne uprave je neodrživ koncept. Na političkom nivou to je predstava koja već 25 godina traje sa istim glumcima, istim ulogama, istim izanđalim političarima, ofucanim idejama, bez bilo kakve nove koncepcije. Konačno, zašto bi ti ljudi nešto menjali, kada mogu da dokažu da žive u najboljem od mogućih svetova?

Uporno tvrdite da između države i građanstva postoji hladni rat. Odnosno da državi ne verujete ništa?

Sva lica od levice do desnice akteri su komada koji je zaslužio da bude skinut sa repertoara i davno zaboravljen. Jedina ideja jeste povećati poreske stope, akcize, marže, takse i kazne i na taj način dodatno pljačkati već urnisano stanovništvo. Sve što je naša elita primila od kapitalizma jeste: naplatiti po svaku cenu bez milosti. Evropska Unija i Kosovo su alibi iza državnih nepravdi koje se prema stanovništvu svakodnevno čine. Od kada znam za sebe neki Hanibal je pred vratima i upravo zbog toga nije dobro potezati neke stvari, kao što je, recimo, socijalna pravda. Tako da je i komad „Svojta” zapravo kamičak u zidu nezadovoljstva koji bi trebao da nas razdvoji od ovog sistema vrednosti i nekog budućeg sistema vrednosti. Nisam utopista, ali sam dovoljno očajan da moram da verujem u utopiju. Moram da verujem u mogućnost potpunog diskontinuiteta u politici, na ovaj ili na „onaj” način.

Intelektualci najčešće nisu uz vlast, kažete, a ukoliko to i postanu, onda prestaju to da budu. Da li je i zašto intelektualac danas zaćutao?

Na analizu naše situacije, političkog sistema, istorije, potrošeno je sve što je moglo da se kaže. Možda intelektualci i ne ćute, ali možda nas nije vredno slušati. Racionalizacija problema ne pomaže kada su u pitanju emocije. Dok se 1. maj obeležava pečenjem prasadi, a ne masovnim protestima na ulici, sve su priče suvišne. Stvari su toliko jasne da nema potrebe za dodatnom artikulacijom. Stanovništvo ima zapanjujuću moć da trpi, i „gleda svoja posla”. Kriza će biti toliko produbljena da će ljudi, ipak morati da postanu lojalni jedni drugima zbog dubine problema. Nije pitanje da li će, već samo kada će svaki dahija naše elite proći kao dahija ako ne ostavi narodu bilo kakvu opciju za preživljavanje. Raznorazni oblici pljačke pod velom popunjavanja budžeta za dobrobit građana negde će morati da se zaustave. Nikako da namirimo sve te svastike, udavače, šurake i pašenoge, švalerke i ljubavnice, ogromni državni aparat koji stoji na dve staklene nožice koje zovemo privreda. Niko neće da radi, svako hoće da bude menadžer, a ko ne ume baš ništa: upravlja državom.

I dalje se borimo za „vrapca u ruci”?

Danas je i vrabac sve više na grani. Znam za ministre koji su se slatko smejali tezi da može doći do nemira, jer smatraju da srpski narod nikada neće izaći na ulicu tražeći socijalnu pravdu. Verovatno neće izlaziti, već će izaći samo jednom. Socijalna pravda postaje globalni zahtev i verujem da je svetu potlačenih dosta i vera, i nacija, i ideologija. Pobuna je „in”, ove sezone se nosi revolt.

Autor: B. G. Trebješanin
Izvor: sajt Politika Online 04.11.2011.

NAROD NA KRAJU PLATI SVE

Klima u našem društvu je takva da je tekuća potrošnja uvek ispred svega. Tome su doprinosile i političke elite, koje nisu liderski i vizionarski usmeravale javnost u pravcu koji bi ukazivao ne samo na kratkoročne efekte podizanja plata već i na brigu o dugoročnom razvoju zemlje. Zbog toga danas i nema vizije razvoja Srbije, zbog toga smo izloženi demografskoj katastrofi, zbog toga smo evropsko slepo crevo… Srbija, jednostavno, nema sopstvene izvore za finansiranje razvoja – kaže u razgovoru za „Novosti“ prof. dr Nebojša Savić, sa beogradskog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju.

Šta je moguće kratkoročno uraditi da država više uštedi?

Preveliki deo kolača je usmeren u zadovoljavanje tekućih potreba, bez ozbiljnije brige o budućnosti, o razvoju i dugoročnom opstanku. Budžet redovno ulazi u deficit, i to se dešava i u kriznim i u nekriznim godinama. Mudre države u periodima prosperiteta ostvaruju suficite i stvaraju zalihe za loša vremena. Trajni deficiti naše države doveli su do porasta zaduženosti, pa je danas javni dug na granici dozvoljenog.

Ali je zato rad u državnoj službi svima ideal…

Prenaglašeni potrošački pristup doveo je do znatnog višeg rasta plata u javnom sektoru i državnim službama nego u privatnom sektoru. Netransformisane javne službe, zapošljavanje partijskih činovnika, sa zaradama koje stalno rastu, stvorile su neprirodnu situaciju da je neuporedivo bolje raditi u državnoj službi nego u privredi.

Kako doći, u kratkom roku, do ozbiljnijeg privrednog rasta?

Od ogromnog značaja je da upravo iz države i javnog sektora krene proces smanjivanja potrošnje i stvaranja novog razvojno, a ne potrošački orijentisanog društva. Pored toga, poseban problem predstavlja korupcija, koja je dobila sistemski karakter i koja guta ogromne resurse.

Kada kažete da nemamo sopstvene izvore za finansiranje razvoja, znači li to da ćemo i mi, kao mnogobrojne zemlje Evrope, ući u krizu otplate javnog duga?

Tekuća potrošnja je kod nas decenijama iznad onoga što stvaramo, što proizvodimo. Nekada je ona bila pokrivena bespovratnom inostranom pomoći, onda je nastupila era zaduživanja iz inostranstva, a u novije vreme je bila finansirana iz privatizacionih prihoda, donacija i slično. To je značilo da smo zapravo kapitalne proizvodne fondove pretvarali u plate i penzije. S druge strane, tako stvorena tražnja na domaćem tržištu destimulisala je izvoznu proizvodnju.
Država, osim deklarativno, ne pokazuje volju da reformiše javna preduzeća, čak im daje garancije za nove kredite i saglasnost za nove i sve više cene…

Reforma javnog sektora je goruće pitanje srpskog društva. Ta preduzeća su najveći gubitaši, nosioci minusa u bilansima. Učešće privatnog sektora je na niskom nivou za zemlju našeg profila. A velika javna preduzeća su troma i neefikasna i ključni generator gubitaka. Ona bi trebalo da funkcionišu kao svako preduzeće koje posluje na tržištu. Zadatak njihovog menadžmenta treba da bude maksimizacija profita, stvaranje vrednosti i zadovoljavanje potreba potrošača. Nažalost, naša javna preduzeća ne obavljaju tu funkciju.

Nego kakvu?

S jedne strane, vode socijalnu politiku uvek kada se javne usluge vrednuju po cenama ispod tržišnih, pa se to javno preduzeće gura u gubitak. Taj minus se na kraju mora pokriti, što se čini na račun svih građana umesto onih koji jeftino koriste te usluge. S druge strane, često su na čelu takvih preduzeća partijski poslušnici, a ne meritorni menadžeri. Posledica je ta da te firme neefikasno posluju i da imaju previše zaposlenih.

I, kao gubitaši, predstavljaju teret za sve…

U ovoj zbrkanosti ekonomske i socijalne politike svi su gubitnici. To je i najskuplje rešenje. Utvrđivanje cena ispod tržišne znači subvencionisanje i onih koji bi te proizvode mogli bez problema da plate. A neophodno je voditi socijalnu politiku koja će pomoći zaista ugroženim delovima društva, siromašnima, a cene treba formirati na tržištu. Sadašnja situacija, s druge strane, predstavlja alibi i rukovodstvima javnih preduzeća da sve slabosti pripisiju državnom regulisanju cena, a da malo rade na prestrukturiranju preduzeća i na stvaranju profita.

Na svim rang-listama Srbija je nazadovala kada je u pitanju mogućnost poslovanja. Zašto je tako teško napraviti bar pristojan poslovni ambijent?

Po pokazateljima konkurentnosti i atraktivnosti poslovanja Srbija ima nizak rejting. Koreni su duboki i delom se tiču slabosti celog regiona. Ali, to što su i drugi u sličnom položaju ne rešava naše probleme. Iz ugla atraktivnosti srpskog poslovnog ambijenta ključni problemi su u slabo razvijenoj infrastrukturi i nedovoljno razvijenim elementima tržišta. Svaki investitor očekuje da na lokaciji na kojoj treba da ulaže ima razvijenu infrastrukturu, a ona je kod nas zapanjujuće loša. Razvijenost putne i železničke infrastrukture nas je dovela na svetsko dno. Došli smo u tragičnu situaciju da ni danas nemamo završen autoput, koji svako malo neko otvara. Još tragičnije je sa našim železnicama, na kojima je brzina danas kao pre nekoliko decenija.

Vidite li neku svetlu tačku?

Jedino je u oblasti telekomunikacione infrastrukture situacija povoljnija, ali i tu gubimo tempo i treba sve učiniti da i tu ne počnemo da zaostajemo.

Ekonomski ranjivi dočekujemo novi talas prelivanja svetskih problema. Mislite li da će ovaj imati snažniji uticaj od onog pre tri godine?

Uticaj svetske krize na srpsku privredu je veoma jak i, nažalost, njegovi efekti su negativni. To je bio slučaj u dosadašnjem toku krize, od 2008. godine, a, kako stvari stoje, biće još izraženiji u sledećoj godini. Kako je centar ekonomske krize, koja je sada aktuelna, u suštini krizu zaduženosti preselio u evropske države, tako se i naša izloženost pogoršava. Region jugioistočne Evrope je pod najvećim uticajem nepovoljnih efekata i Srbija taj udar ne može izbeći.

Firmama će biti teže 2012.

Kraj ove godine mnogobrojne privatne firme dočekuju sa velikim problemom nelikvidnosti i nedostatka novih izvora finansiranja. Situacija u srpskoj privredi je veoma teška. Zbog krize, komercijalne banke su ispoljile veću sklonost plasiranju novih kredita državi nego privredi. To je dovelo do onoga što se u ekonomiji zove istiskivanje privatnog sektora. Ali stvar će se u 2012. još pogoršati zbog produbljavanja krize u Evropi i obaveze evropskih banaka koje posluju u Srbiji da rešavaju svoje probleme. Sasvim je izvesno da će u 2012. godini doći do smanjivanja raspoloživih finansijskih potencijala. Srbija mora potražiti dodatne izvore finansiranja iz domaće štednje.

Auror: Gordana Bulatović
Izvor: Novosti online 05.11.2011.

RASPARANO DRUŠTVO

Sećam se jedne slike iz detinjstva kada sam još bio jako mali dečak. Na toj slici moja baka “rasparava” stvari koje smo mi, njeni ukućani, prestali da nosimo. Kao da je i sada vidim kako hvata kraj kakvog pulovera, kako smo mi u Slavoniji zvali džemper, i za tili čas ga pretvara u klupko vunice.

Nakon toga je u njenim veštim rukama iz klupka nastajao neki šal, rukavice, ili čak novi „sveter“ ili džemper. Nekada je ta njena rukotvorina koja je pred mojim dečačkim očima nastajala bila mnogo lepša od one “kupovne” od čijeg je materijala nastala.

Tako su i neki ljudi početkom devedesetih počeli “parati” zemlju u kojoj smo do tada živeli. Učinilo se njima da zemlja više nije za upotrebu i kako je pod hitno i momentalno treba prekrojiti. I sve bi to možda bilo još i u redu da su potražili kraj kanapa. No, pošto nisu, posledica beše da kako je ko stigao poče da reže i cepa, ne samo po prirodi, nego i po društvu. Istina je da načiniše više novih odevnih predmeta za nas, ali beše tu i nekih propusta. S obzirom da materijal nije bio nanovo smotan u klupko i razdeljen, već se za njega grabilo, ljude i dan danas često negde ponešto zažulja i zategne. Čini mi se da zakrpe slabo drže.

Evo, dođoh i do onog što sam u stvari hteo da napišem. Ljudi se stalno pitaju kada će biti bolje. Oni stariji govore kako je bilo u „njihovo“ vreme navodeći da je tada bilo privrede i da su imali od čega živeti. Oni mlađi nemaju sa čime da uporede svoj život, pošto ne pamte „ono“ vreme, a u inostranstvo je retko ko od njih ikada išao.

Meni se čini da će teško biti bolje za bilo koga od nas dok čekamo da neko dođe i pregleda sva kriva šivenja na našem novom odelu i tako “opravljenog” nam ga vrati na korištenje. Ipak je to naš posao i što pre to shvatimo, biće bolje i za nas i za one što dolaze za nama.

Autor: Jasmin Šečić
Izvor: Blic online blog – blog.blic.rs 30.10.2011.

OSTALI NAM ROGOVI

Tužan je osećaj kada stignete dotle da se napiše tako velika knjiga o vama; ko će to da pročita – upitao se reditelj Dušan Makavejev na predstavljanju knjige o njegovim filmovima „Teror i radost“, čija je autorka Australijanka Lorejn Mortimer. Čitaće je ljudi koje zanima sociologija i antropologija, možda, jer autorka je naučni radnik, istraživač – pojasnio je Mak, a kao najvažniji datum u ličnoj i profesionalnoj biografiji izdvojio je dan kada se oženio sa Bojanom Marijan. Od tada sam drugi čovek. Postoje ogromni delovi mojih filmova koje je ona napravila a ne ja, ali znate da se žene ne računaju – otkrio je Makavejev.

On smatra da je kraj devedesetih možda bio vreme bespuća, ali je uveren da je danas još mnogo gore. Danas postoje ogromni segmenti društva koji više nisu u bespuću, jer je ogromno nacionalno bogatstvo dato malom broju onih koji sigurno nisu u bespuću, od kojih su neki pobegli sa novcem ili imanjem; ali neki su i uradili nešto, samo su oni manjina i to je tragično – navodi reditelj. Ne mogu da okrivljujem nekoga ko ima zbog onih koji nemaju. Ako je to korida – u koridi ne postoje „jadni volovi“. Jer jedni imaju konje i koplja i pomagače, a drugi imaju rogove. E sad, narod, većina nas, ima samo rogove, pa ponekad i ubodemo. Ali ipak se zna ko su vitezovi, a među njima ih može biti i najboljih i najgorih.

Svuda, u svim grupacijama, uveren je proslavljeni reditelj, postoje najbolji i najpametniji i najgluplji i najpokvareniji – Nema suštinskih razlika osim razlika u imanju. E, to mi nismo imali nekada, kada smo iz ratne nemaštine ušli u državu pristojnog življenja. Ali onda smo rešili da tu zemlju raskomadamo, i to je urađeno. A kada se nešto raskomada, onda to počne da živi svojim životom. Kada počupate baštu, tu počnu da rastu razne biljke. Izraste kopriva, ali može da izraste i neko lepo drvo. E sad smo u toj fazi jedne neobične botaničke bašte.

Izvor: sajt novosti rs. 27.10.2011.

OPASNO JE KAD SE SPOJE PAD EKONOMIJE I JAK NACIZAM

Države Zapadnog Balkana su ostvarile veliki napredak u demokratskim reformama, ali se i dalje suočavaju s velikim izazovima na tom putu kao što su korupcija i slabašne institucije, rekao je za Radio Slobodna Evropa Lenard Kouen, profesor istorije i političke sociologije na Univerzitetu Sajmon Frejzer, u Vankuveru u Kanadi. Novooblikovani region je nastavio da se bori za izgradnju demokratije, ali se suočava s internim teškoćama kao i s potrebom ispunjavanja standarda EU. U kojoj meri je ta borba uspešna, da li je ishod još neizvestan? Da li je proces demokratizacije nepovratan ili, kako kažu Alfred Stepan i Huan Linc, demokratija još nije jedina igra u gradu?

Proučavajući demokratije širom sveta – i nove i stare – nikad ne možete s potpunom sigurnošću reći da su demokratski procesi nepovratni, odnosno da ih ništa ne može dovesti u pitanje. Demokratija podrazumeva stalno dograđivanje, reč je o neprekidnim radovima, procesima. Međutim, kriterijumi koje smo koristili za ocenjivanje demokratske konsolidacije odnosili su se na pitanje da li je demokratija suštinski nepovratna, u kojoj meri je u zemljama Zapadnog Balkana održiva, koliko je ukorenjena u smislu podrške i građana i elita. Analizirali smo period nakon donošenja Dejtonskih sporazuma i zaključak je da je ostvaren veliki napredak u gradnji demokratskog društva, ali su ostali ozbiljni problemi. Ključne teškoće su u razvoju javne administracije, u reformi pravosuđa, zatim korupcija, položaj medija. Generalno govoreći, nikada demokratija u formalnom smislu nije bila toliko rasprostranjena u svetu a, istovremeno, sve je veće razočaranje građana u samu demokratiju. Demokratske institucije deluju ispražnjeno, bez suštine. Na Balkanu korupcija je ne samo rasprostranjena već je to i način funkcionisanja sistema. Formalne institucije demokratije su krhke, dok ključnu moć imaju neizabrane grupacije koje vuku konce iza scene. Mediji su formalno slobodni, ali su izloženi veoma snažnom i sofisticiranom pritisku politike i tajkuna. Sve su veće socijalne razlike, pa obični ljudi na Balkanu sve više gube veru u sam pojam demokratije. Mada se u raznim stranim izveštajima navodi da su zemlje poput Hrvatske, Srbije ili Crne Gore ostvarile značajne rezultate u reformama, kada se ta demokratska građevina pogleda malo bolje iznutra, u njoj ima prilično pukotina. Nema sumnje da uvek postoji napredak u pojedinim oblastima izgradnje demokratije i nazadovanja u drugim. Svedoci smo velikog demokratskog talasa na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, i, istovremeno, problema s kojima se suočavaju neke stare demokratije. Kada je reč o korupciji, ona, na žalost, nije problem samo na Balkanu. Ona svakako jača u vremenima krize. Večito je pitanje prljavog novca u politici. Na Balkanu je problem procepa između usvojenih zakona i njihove primene. U kojoj meri perspektiva članstva u EU – i u međuvremenu sprovođenje reformi koje su uslov za ulazak u evropski klub – može da podstakne dalju demokratizaciju Srbije? S druge strane, sve dok ne normalizuje odnose s Kosovom, put Srbije ka EU biće usporen. Koliko to u međuvremenu može da podrije demokratske i ohrabri nacionalističke snage?

Veoma je važno da je EU signalizirala da će početi pregovori o statusu Srbije kao kandidata, jer je ona ispunila uslove o saradnji s Haškim tribunalom izručivanjem optuženih za ratne zločine. Takođe, otpočela je dijalog s kosovskim vlastima. Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak. Veliki problem predstavljaju tenzije na severu Kosova, tačnije, pitanje pozicije srpske manjine, barikade, razmeštanje kosovskih carinskih službi. To je veoma osetljivo pitanje i mora biti rešeno u odnosima Beograda i Prištine da bi Srbija ostvarila napredak ka dobijanju statusa kandidata za EU. U tom smislu se slažem s ocenom predsednika Tadića da na Kosovu postoje dve realnosti – ona kosovskih Albanaca i ona manjinskih kosovskih Srba. To treba na neki način rešiti, kako bi popustile tenzije i poboljšali se odnosi između Albanaca i Srba. Možda je najbolji način da se to učini obezbeđivanje veće autonomije za severno Kosovo, kao i zaštita srpske manjine južno od Ibra. Pitanje Kosova već dugo opterećuje Srbiju i mora na neki način biti zatvoreno kako bi ona mogla da krene napred. Vidimo na primeru Hrvatske da proces evropskih integracija traje dugo. Stoga Srbija, koja je zaglavljena u prošlosti, sada mora da nadoknadi izgubljeno vreme. Smatram da je to moguće kada je reč o internim reformama, ali je potrebno dosta napora za transformaciju administracije i pravosuđa, za borbu protiv korupcije i poboljšanje pozicije medija.

Govorite na isti način kao i predstavnici EU – oni ne insistiraju da Srbija prizna Kosovo, već na rešavanju spornih tehničkih pitanja i normalizaciji njihovih odnosa. Međutim, činjenica je i da iz Brisela upozoravaju da ne žele novi Kipar u svom sastavu. Zato su sve učestalija mišljenja da će makar jedna članica, u trenutku kada Srbija bude na vratima Unije – u fazi u kojoj je sada manje-više Hrvatska – blokirati njen ulaz. Pitanje je da li će i u tom trenutku Beograd biti spreman da prizna Kosovo kao uslov i onda se ulazi u novi začarani krug s opasnošću da u Srbiji ojačaju neke druge snage i okrene se i nekim drugim opcijama. Ta opasnost uvek postoji, da jedna zemlja blokira proces i da Srbija ostane izvan EU. Srbija mora prevaliti značajan put da bi prevladala tu rezervisanost koja joj sve vreme visi nad glavom. Ipak, postoji nada da će za nekoliko godina, kako Srbija bude napredovala u pregovorima s Briselom i u dijalogu s Prištinom, biti uspostavljena veća autonomija za Srbe na Kosovu i da se neće postavljati pitanje priznavanja Kosova od strane Srbije. Međutim, u ovoj fazi Srbija nije spremna da prihvati to rešenje, odnosno i dalje insistira da je Kosovo njen deo. To je proces i pitanje promene vrednosnih stavova elite i lidera. Sviđa mi se način na koji predsednik Tadić i neke njegove kolege u regionu nastoje da igraju kompromisnu ulogu u odnosima sa susedima. No, to zahteva vreme. Stoga, ne očekujem da će se zemlje Zapadnog Balkana naći u EU pre 2020, bilo kao punopravne članice ili pred vratima EU.

Mislite da će Srbija čak i tada biti spremna da prizna, makar prećutno, realnost da je Kosovo nezavisno i da se ne može vratiti pod njeno okrilje?

Stvari se menjaju. Ne bih želeo da govorim o brojevima, odnosno o datumima. BiH je u velikoj meri podeljena po etničkoj osnovi. U blokadi je, jer i godinu dana nakon izbora nema državne vlasti. Građani su sve očajniji i nezadovoljniji, jer se u međuvremenu pogoršava ekonomska situacija, ne samo zbog globalne krize, već i izostanka reformi, zaostajanja u evropskim integracijama. S nacionalnim pitanjem kao ključnim na političkoj sceni, postoji li opasnost od jačanja nedemokratskih opcija? Mislim da je velika opasnost kada se spoje ekonomski pad i još snažne nacionalističke snage, što situaciju u Bosni i Hercegovini i dalje čini zapaljivom, kao što je i ona na Kosovu. Međunarodna zajednica je veoma uključena u oba slučaja, ali nisu ostvareni očekivani ciljevi. U BiH je, možda kao nigde drugde, važna promena stavova elita u odnosu na izgradnju demokratije. No, ti procesi će potrajati, možda duže nego u drugim zemljama, imajući u vidu i da je pažnja Evropske unije usmerena na njene vlastite probleme. Odlaganje reformi može otvoriti dodatni prostor za populističke, ksenofobične i nacionalističke snage. To je velika opasnost i izazov za koheziju obe države, mislim na BiH i Kosovo, u ovako teškim okolnostima. Kad je reč o BiH, na kojim osnovama je moguć i poželjan konsenzus: institucionalnim promenama ili principima, kao što su demokratske reforme i približavanje EU, mada se ova dva pristupa na neki način prepliću? To mora biti višestruki pristup, uključujući institucionalne promene, promene u stavovima lidera i ekonomski oporavak. Neophodno je ispuniti sva tri ova uslova da bi se ostvario napredak. O institucionalnim promenama se već dugo razgovara i to mora stalno biti na dnevnom redu međunarodne zajednice, ali na suptilan i vešt način jer isključivo pritisak na domaće političare da prihvate neko rešenje po ugledu na strane institucije neće dati željeni rezultat. Do tog dogovora moraju da dođu sami političari u BiH. Dakle, nužne su ekonomske i institucionalne reforme kojima bi se uspostavio odgovarajući balans između centra i entiteta i došlo do promene u sastavu lidera. Do ovog poslednjeg će neizbežno doći kako iz bioloških razloga, tako i zbog rivalstva, kao i zbog zahteva sa strane. U tom slučaju, BiH može brzo napredovati i ući u Evropsku uniju.

Postoji nekoliko otežavajućih okolnosti za razvoj demokratije na Balkanu. Jedan je, u istorijskom smislu, nedostatak demokratske političke kulture. Drugi je opterećenje nedavnih ratova, podele po nacionalnoj osnovi. Etnička pitanja i dalje u velikoj meri dominiraju političkom scenom. Može li to – u kombinaciji s globalnom ekonomskom krizom, problemima s kojima se suočava Evropska unija – da proširi vakuum koji mogu da iskoriste nedemokratske snage? Nema sumnje da je ekonomska kriza se kojom se suočava EU prepreka i za napredak zemalja Zapadnog Balkana koje pretenduju na članstvo u Uniji. Naravno, razna istorijska nasleđa, uključujući i iz nedavnih ratova, takođe su teret. No, najveća prepreka je globalna ekonomska kriza. U knjizi navodimo važnost srednje klase za demokratske procese. Srednja klasa je čak ojačala pri kraju komunističkog perioda, a onda je prilično uzdrmana tokom sukoba 1990-ih. Počela je da se oporavlja početkom ovog veka, pre krize 2008. Sada se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama. Ako se obistine prognoze o novoj globalnoj recesiji, to će se loše odraziti na oporavak srednje klase koja ima pozitivan stav o demokratiji.

Da li će Srbija u bilo kojoj fazi prihvatiti novu realnost na Kosovu?

Smatram da postoje različiti načini da se prihvati realnost. Jedan od načina je trgovina. Međutim, teško je očekivati da će Srbija formalno, de jure, priznati Kosovo, u najmanju ruku u narednih 5-10 godina. Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima s Prištinom; drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova. Takav pristup Srbije bio bi nagrađen, pa bi se izbegao veto na njen prijem.

Autor: Dragan Štavljanin
Izvor: sajt danas.rs 24.10.2011.

EVROPLJANI VEĆ NAŠLI ZAMENU ZA EVRO

Dok se vodi velika bitka za spas evra i dolara, u Evropi i svetu se pojavljuju paralelne monete. Pojava lokalnih „moneta“ otpor bankarskoj pljački malih ljudi. Odnedavno, žitelji belgijskog grada Monsa bakaluk mogu da plaćaju i u lokalnoj moneti, “ropiju”. Ideju su na svojim plećima izneli srednjoškolci, koji su, usred finansijske krize, odlučili da odštampaju svoje pare i upravljaju njima bez bankarskih i berzovnih spekulacija. I projekat je za tili čas naišao na veliki uspeh. U opticaju je trenutno šest hiljada novčanica “ropija”, a njima mogu da se kupuju sendviči, pecivo, čokolada. Desetine radnji su se uključule u projekat. Sistem funkcioniše tako što zainteresovani u asocijaciji koja je lansirala “ropi”, kupuju ove novčanice, za manje novca nego što vrede. Konkretno, jedan “ropi” ima vrednost jednog evra, ali se kupuje za 97 centi. Korisnik u startu zaradi tri centa. Vlasnici radnji koji ga prihvataju, kasnije mogu da ga zamene, u “banci” asocijacije, za 95 centi. Gube, dakle, pet centi, ali samo na prvi pogled, jer se ovim novcem finansira razvoj “fer trgovine”, podstiču kupci da nabavljaju lokalne proizvode, širi krug klijentele… Cilj je da se podstakne razmena “u komšiluku”.

Ideja o “solidarnim parama” nije nova, ali je naprosto eksplodirala s aktuelnom krizom evra. Projekat je zasnovan na altermondijalističkom principu, s ciljem da se u središte odlučivanja o finansijskim i monetarnim pitanjima stavi običan građanin. “Lokalni novci” su komplementarno sredstvo plaćanja osmišljeno kao moderna vrsta trampe, s ciljem očuvanja lokalne proizvodnje, čovekove okoline i buđenja izgubljene ljudske solidarosti. Pristalice ovog vrsta plaćanja ističu da se “solidarni” novac značajno razlikuje od “običnog”, jer je funkcionisanje klasičnih moneta zasnovano na interesnim stopama i bogaćenju što, zbog cilja veće zarade, loše utiče na lokalne ekonomije. Lokalni novac, kao vrsta “neokomunalne trampe”, zato ne može da se koristi za kupovinu u velikim distributivnim lancima i multinacionalnim kompanijama i služi samo u ograničenim geografskim okvirima. Ovaj princip ima sve više pristalica u celoj Evropi, ali i u svetu. Prihvatili su ga brojni gradovi i regioni. Računa se da na planeti ima čak oko pet hiljada komplementarnih i alternativnih moneta.

Berkšers – Udruženje koje štampa ovaj novac osnovano je u Masačusetsu 2006. i u paralelni monterni sistem s dolarom danas je uključeno oko 400 preduzeća, s 2,7 miliona novčanica od jednog “berkšersa”. Jedan dolar se menja za 0,95 “berkšersa”.

Palmas – Lokalna moneta pojavila se u faveli Konhunto Palmeiras na severu Brazila pre desetak godina. Otvorena je ubrzo čak i banka Palmas koja daje mikro-potrošačke kredite, što je bio pravi spas za stanovnike od kojih većina ne može da otvori račun u “pravoj” banci. Izračunato je da je otvoreno čak 3.000 novih radnih mesta. Prema podacima od pre dve godine, u faveli je cirkulisalo 36.000 “palmasa” koji imaju istu vrednost kao i državna moneta real. Banka Palmas je pre tri godine dobila Nagradu za milenijumske ciljeve koja se dodeljuje u saradnji Programa UN za razvoj s Predsedništvom Republike Brazil.

Kimgauer – Lokalna moneta postoji u Bavarskoj još od 2003. Izdaju se “novčanice”, odnosno kuponi od 1, 2, 5, 10, 20 i 50 “kimgauera”. Ima vrednost jednog evra. Fenomen je naročito dobio na značaju s aktuelnom ekonomskom krizom. U projekat se uljkučilo preko 600 lokalnih trgovina. „Naš projekat, jednostavno, funkcioniše.Ovaj novac je zaživeo i doprineo otvaranju novih radnih mesta“, kaže Kristof Levanije, francusko-nemački državljanin, koji rukovodi izdavanjem “kimgauera”. Tokom prošle godine, u ovoj lokalnoj moneti preduzeća su obrnula četvrt miliona evra.

Fiorito – Ovaj novac, čije ime u prevodi znači “cvetni”, počeli su, od avgusta, da izdaju u mestašcu Filetino u centralnoj Italiji. Revoltirani zbog Berluskonijevog plana štednje, koji predviđa spajanje budžeta opština manjih od hiljadu stanovnika, žitelji naselja s oko šesto duša su odlučili da proglase nezavisnost i osnuju principat! Uveli su i monetu, koja funkcioniše paralelno s evrom. Do sada je izdato 20.000 novčanica, a uskoro će još toliko. Vrednost im je pola evra.

Sol – Rasprostranjena francuska alternativna moneta. Trenutno je u opticaju: u Alzasu, Provansi, pariskom regionu… Koristi se u Lilu, Grenoblu, Renu, Parizu… Ovaj novac “za razmenu” je dobio ime od skraćenice “solidarnost”. “Sol” iz jednog regiona ne važi u drugom, baš zbog poštovanja principa razvijanja lokalne trgovine. „Štampamo ih u pravoj štampariji i ne mogu da se falsifikuju jer imaju hologram“, objašnjava Nadia Benke, zadužena za pariski region.
Kartica za vernost

Napravljene su i kreditne kartice, koje funkcionišu po principu “kartica za vernost” koje izdaju butici. I tu prodavac, u zamenu za evro, gubi sitan procenat, ali mu se to – uveravaju inovatori – mnogo više isplati, nego da zavisi od špekulanata. Od ovog procenta finansira se i štampa. Može da se plaća i aplikacijom preko mobilnog telefona. Posle svega, postavlja se pitanje da li alternativni novac može, u jeku finasijske krize, da ugrozi i sam evro ili dolar. Zanimljivo je da je Dojče Bundesbanka ovo pitanje već razmatrala u jednoj svojoj studiji. Prema ovom dokumentu, više lokalnih moneta koje kruže Nemačkom, kao najbogatijom zemljom EU, vredele su oko 200.000 evra 2007. godine. Danas se njihova “vrednost” približila milionu.

Francuzi prihvatili paralelne monete

Nacionalna banka Francuske je takođe reagovala. Emisiona francuska banka je poručila da su trgovine u obavezi da prihvataju legalno sredstvo plaćanja, dakle “evro”, ali da opticaj paralelenih moneta nije zabranjen, s tim što to mora da bude predmet dogovora korisnika u zatvorenom krugu.

Izvor: sajt novosti.rs 23.10.2011.

NEDOSLEDAN STAV SRPSKIH PARTIJA O EU

Tokom protekle decenije, politička scena u Srbiji je doživela fundamentalnu transformaciju, koja se retko viđa u zemljama sa dužom tradicijom demokratskih institucija i multipartijskog sistema. Nekadašnji politički protivnici iz 90-ih godina postali su bliski saradnici, bivši saveznici u obaranju Miloševićeve vlasti su danas nepomirljivi protivnici, dok su pojedini najtvrđi nacionalisti postali glasni zagovornici srpskog članstva u Evropskoj uniji. Ova izrazita dinamika političke scene je prvenstveno rezultat postojanja oprečnih ali i promenljivih stavova srpskih partija o ključnim pravcima društvenog i ekonomskog razvoja zemlje. U tom smislu, politička sukobljavanja su se najviše reflektovala u stavovima stranaka prema članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kao jednom od mogućih modela razvoja i spoljnopolitičke orijentacije zemlje.

Stavove partija prema EU karakteriše pre svega nepostojanje ozbiljne i na činjenicama utemeljene debate o članstvu Srbije u EU, kao i nedostatak dubljeg i strateškog promišljanja o samoj EU kao modelu okupljanja evropskih naroda, kome Srbija (ne)treba da pristupi. Posledica takvog stanja je da u Srbiji nikada nije ostvaren širi društveni konsenzus o ovom ključnom pitanju, kao i da su mnoge partije bile sklone da iz temelja menjaju svoje stavove i politiku prema EU. Iako su evropske integracije već godinama najvažnija politička tema, suštinska debata o prednostima i nedostacima pristupanja Srbije EU do sada nije postojala. Evropska unija se naime na srpskoj političkoj sceni gotovo isključivo posmatra kroz prizmu njene politike prema Srbiji i bivšoj Jugoslaviji u protekle dve decenije. Stavovi partija prema EU su tako u direktnoj vezi sa problemom statusa Kosova, kao i kontroverznom politikom EU i vodećih država članica prema ovom pitanju. To svakako nije iznenađenje, imajući u vidu da je Srbije jedina zemlja u Evropi o čijim granicama ne postoji saglasnost među državama članicama EU. Na taj način, fundamentalna i nerešena pitanja o suverenitetu, teritorijalnom integritetu i granicama odlučujuće oblikuju politiku srpskih stranaka prema EU. Sa druge strane, političke i ekonomske posledice odluke da se (ne)pristupi EU, koje utiču na svakodnevni život svakog građanina, ostaju u drugom planu.

Političke partije takođe retko ispoljavaju svoje stavove o EU kao takvoj, izvan konteksta pristupanja Srbije EU. Gotovo je nemoguće ustanoviti na osnovu programskih dokumenta da li se partije u principu zalažu za „manje ili više Evrope“, jačanje ili slabljenje nadnacionalnih organa EU ili kakvu ulogu EU treba da ima na globalnoj sceni. Osim toga, ono što Srbiju konkretno čeka tokom složenog procesa pristupanja EU je takođe nepoznanica za vodeće srpske političare i do sada nije bila predmet ozbiljne političke diskusije. To je pre svega posledica činjenice da je Srbija i dalje bliže početku nego kraju evropskih integracija, kao i da na trenutnom nivou odnosa dve strane ove teme nisu predmet interesovanja srpske političke elite, suočene sa urgentnim pitanjima državnog suvereniteta, čije je rešavanje preduslov za svaki sledeći korak u procesu integracija.

Za razliku od većine istočnoevropskih zemalja, u Srbiji do danas nije postignut politički konsenzus o potrebi da zemlja postane članica EU, jer relevantne srpske partije ostaju duboko podeljene po ovom pitanju. Naime, značajan deo političke elite zastupa evroskeptične stavove, otvoreno se protiveći članstvu Srbije u EU. Ova činjenica je rezultat tradicionalne i principijelne nepoverljivosti prema Zapadu i zapadnim zemljama (Srpska radikalna stranka), ali i posledica nasilnog raspada bivše Jugoslavije, i uloge EU i ključnih evropskih zemalja u tom procesu, posebno u slučaju samoproklamovane nezavisnosti Kosova (Demokratska stranka Srbije). Sa druge strane, većina parlamentarnih partija se u principu zalaže za članstvo Srbije u EU. Međutim, ovakva orijentacija pojedinih proevropskih partija je u velikoj meri krhka i direktno uslovljena rešavanjem pitanja statusa Kosova.

Tako se ispostavlja da je glavna razlika među srpskim partijama u tome koliko daleko su spremne da idu u postizanju kompromisa između pristupanja EU i faktičkog (iako za sada ne i formalnog) prihvatanja nezavisnosti Kosova, koje se iskristalisalo kao ključni uslov za dalje evropske integracije.

Partije su vremenom različito postavile (toliko često pominjane, a tako retko principijelno poštovane) crvene linije u svojoj politici prema EU, koje su po potrebi pomerale i prilagođavale trenutnim okolnostima. Demokratska stranka Srbije je svoju crvenu liniju postavila visoko, insistirajući da EU izričito potvrdi suverenitet Srbije na Kosovu, dok se Liberalno demokratska partija pozicionirala kao vodeća proevropska partija koja se zalaže za nastavak evropskih integracija po svaku cenu. Ostale partije balansiraju između ove dve pozicije, vodeći sve neuspešniju politiku ‘i Kosovo i EU’ (Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije, G17 plus), ili se ne izjašnjavaju jasno o ovim pitanjima i ne nudeći alternativna rešenje, mudro čekaju sledeće izbore (Srpska napredna stranka).

Konačno, srpske partije, koje inače nisu poznate po doslednosti i principijelnosti, posebno su bile sklone da fundamentalno menjaju stavove prema EU. U tom smislu, ključna je bila 2008. godina, kada je nekoliko relevantnih partija usvojilo novu politiku prema EU. Naime, suočene sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, podržanom od najuticajnijih članica EU, stranke su morale da reformulišu svoje stavove u novim okolnostima, koje su bile izrazito nepovoljne za Srbiju.

Tako je Demokratska stranka Srbije, za vreme čije vlasti su učinjeni prvi koraci na putu ka EU, usvojila novu politiku, baziranu na stavu da Srbija ne treba da bude članica EU, sve dok EU ne potvrdi da je Kosovo u sastavu Srbije. Iako suštinski konzervativna i proevropska, ova partija je vremenom postala vodeća evroskeptična stranka koja je formulisala principijelno utemeljenu i promišljenu kritiku politike EU prema Srbiji i Kosovu, zalažući se za prekid evropskih integracija i stav da „Srbija (a ne Evropska unija) nema alternativu“.

U istom periodu, nekada vodeća antievropska partija, Socijalistička partija Srbije, posle decenije postepene transformacije i udaljavanje od političke zaostavštine Slobodana Miloševića, usvaja pragmatičnu proevropsku politiku i počinje da se zalaže za članstvo Srbije u EU, u pokušaju da se profiliše kao stranka savremene evropske levice.

Završni čin „političkog zemljotresa“ koji je na duži period oblikovao političku scenu Srbije, bilo je osnivanje Srpske napredne stranke. Naime, posle nekoliko pokušaja da osvoje vlast propagirajući povremeno ublaženu, ali suštinski nacionalističku politiku, grupa umerenijih čelnika Srpske radikalne stranke odlučila je da formira novu partiju, koja je od samog početka zauzela fundamentalno drugačiju poziciju prema EU, podržavajući evropske integracije Srbije. Reč je o potpunoj transformaciji lidera novoosnovane stranke, koji su posle gotovo dve decenije antievropske politike odlučili da promene stavove. Ova odluka je bila duboko racionalna, imajući u vidu da je nova stranka ideološki neutemeljena, ali izrazito pragmatična u želji da dođe na vlast, što je u Srbiji moguće samo zalaganjem za članstvo u EU, imajući u vidu da većina građana i dalje podržava evropske integracije.
Promene u stavovima srpskih partija prema EU u proteklom periodu se prvenstveno mogu posmatrati kao rezultat niza spoljnih i unutrašnjih faktora – složenih postizbornih kombinacija, pritisaka zapadnih zemalja da se formira proevropska vlada, sklonosti pojedinih pragmatičnih partija da menjaju ključne stavove kako bi došle na vlast, dok druge ostaju verne svojim ideološkim principima po cenu gubljenja vlasti, uverenja pojedinih stranaka da je pristupanje EU jedini mogući i ispravni model razvoja zemlje, ali dubokog nezadovoljstva načinom na koji je Zapad u proteklom period tretirao Srbiju, kao i tradicionalnog antagonizma u delu političke elite prema Evropi i Zapadu uopšte.

Imajući u vidu složenost odnosa između Srbije i EU, posebno u svetlu statusa Kosova i stavova EU po tom pitanju, evropske integracije će i dalje biti uzrok suštinskih podela i sukobljavanja na srpskoj političkoj sceni. Samim tim, postizanje konsenzusa između oprečnih stavova formiranih u jeku kosovske krize 2008. godine da su evropske integracije „pogubne po Srbiju i srpski narod“ i da „Evropa nema alternativu“ se čini udaljenije nego ikada ranije, što dodatno otežava i inače veoma dug i kompleksan put Srbije ka Evropskoj uniji.

Autor: Marko Stojić, student doktorskih studija Evropskog instituta Univerziteta u Saseksu, Velika Britanija

Izvor: sajt euroactiv.rs 21.10.2011.

OKUPIRAJ VOLSTRIT JE VEĆ POBEDIO

Pokret Okupiraj Volstrit je već pobedio, možda ne onako kako je većina učesnika želela, ali pobeda je ipak značajna. Naša politička rasprava je izmenjena, promenjen je plan, preokrenut je tok diskusija u novinama, na kablovskoj televiziji, pa čak i među kolegama na poslu. I to je fantastično.

Odjednom su se pitanja jednakosti, poštenja, pravde, raspodele prihoda, odgovornosti za ekonomsku kataklizmu – koja su praktično ignorisana čitavu jednu generaciju – našla u žiži interesovanja. Odmakli smo se od jednodimenzionalnog razgovora o tome gde i koliko treba srezati budžet. Pitanja koja su mnogo važnija za društveno tkivo našeg naroda vraćena su u središte političke debate. Forsirajući ovu novu diskusiju, OWS je posramio većinu naših političkih aktera – koji nisu želeli da povedu ovaj razgovor, ili nisu znali kako.

Možda ćete reći da su još neki faktori ovome doprineli: zbir svih užasavajućih ekonomskih podataka kristalizovao je podsvesnu napetost građana. Podaci govore da su prosečna porodična primanja u poslednje dve godina pala za 6,7 procenata, da stopa nezaposlenosti u oktobarskom izveštaju još uvek stoji na 9,1 posto (16,5 posto, ako pogledate značajniju „stopu U6“), dok 46,2 posto Amerikanaca živi u siromaštvu – što je najveća cifra u poslednjih 50 godina. Ovi podaci svakako idu u prilog OSW-u.

Ali do ovih protesta, nijedna politička figura ili pokret nisu naterali Amerikance da malo pažljivije razmisle o ovim činjenicama. Celog ovog vrelog leta, dok je siromaštvo raslo a nezaposlenost stagnirala, čitava diskusija svodila se na smanjenje deficita. A onda se pojavio OSW. Ti ljudi su uneli nešto čega nije bilo: strast – nezaobilazni sastojak koji pokreće građanski aktivizam. Odmerene, pažljivo izvagane, i vešto formulisane izjave vašingtonskih političara i političkih zamlata ne pokreću raspravu.

Naravno, sirove emocije koje prate građanski aktivizam ne generišu samo energiju koja može promeniti politiku, već i nekoherentnost, koja se lako može izvrgnuti ruglu. OWS nije izveštaj Brookings instituta, sa pet pažljivo razrađenih tačaka i dopunskim podacima. To je pokret bez lidera, i često ume da bude bolno naivan u svojoj ekonomskoj kritici, nezgrapan u svojoj političkoj strategiji, i ukaljan marginalnim elementima čije prisustvo odvraća pažnju i degradira. Pa ipak, poenta OWS-a nije u odmerenosti, staloženosti ili analiziranju. Njegova uloga je da odvuče politiku na drugu stranu, da pruži nadahnuće i energiju na kojima se može izgraditi reforma.

Najveći društveni pokreti zaslužni za preoblikovanje naše zemlje od njenog osnivanja izrasli su iz strastvenog, samoniklog aktivizma, koji se potom širio dalje. Političari se priključuju tek kasnije. Pokreti za građanska prava, prava žena, radnička prava, mirovni pokret, ekološki pokret, gej pokret i, jeste, čak i Tea Party pokret, pratili su ovaj model. U svakom od ovih primera, iskonska osećanja o pravdi, dobru i zlu rađala su pokrete. Precizni zahtevi i strategije usledili su kasnije. Zato je kritika OWS-a kao amorfnog i ponekad priprostog pokreta možda tačna, ali ujedno i irelevantna.

Jednako je značajno to što većina onih koji tako oštro kritikuju OWS nije prepoznala bolesničke simptome naše politike. Ne razumeju da građani pozitivno reaguju na OWS, jer očajnički traže nekog ko će govoriti sa strašću, pa čak i gnevom, koji obuzimaju građane od trenutka kad su nepravda i nedostaci naše ekonomije postali toliko očigledni.

Da li će snažan uticaj OSW-a opstati. Da li će i dalje privlačiti pažnju javnosti? Da li će se pretvoriti u neki konkretnji pokret sa dovoljno preciznim ciljevima i strategijom? Na ova pitanja trenutno nemamo odgovor.
Može li OWS pokrenuti peticiju da se u vladu dovede Pol Krugman, Džozef Stiglic ili Pol Volker kao protivteža glasu establišmenta, Timu Gajtneru, ili kao njegova zamena? Možda. Može li OWS da zahteva sastanke sa najvišim zvaničnicima? Može li da zahteva odgovore na nezgodna pitanja – od konkretnih (objasnite protivrečne vladine izjave o spasavanju AIG i Goldmana) do onih više teoretskih (zašto se „,moralni rizik“ navodi kao razlog za ograničavanje državne pomoći samo u slučajevima kada bi korisnici bili obični građani)?

Dug je put do istinskih reformi, ali kao glas protiv samozadovoljnog, dobro zaštićenog statusa kvo, OWS je već sada snažan i uspešan.

Izvor: sajt: Peščanik.net 15.10.2011.