PLODOVI MORA

Ostrige (školjke) se susreću na obalama u prirodnom stanju, u zonama balansiranja plime i oseke (na ušću reka). Odavno se snabdevanje potrošača većim količinama, više ne zasniva na uzimanju školjki iz peščanih nanosa. Uzgajanje školjki (ostreikultura), predstavlja dve glavne faze – hvatanje ili ubiranje larvi i uzgajanje (tov). Ostrige imaju dva školjkasta poklopca i za potrošnju se koriste tri vrste – ravna ostriga (belon, marena, kankal, armoriken – veoma ukusna i izuzetno cenjena, šuplja portugalska ostriga i šuplja japanska ostriga). Ostrige se mogu jesti tokom čitave godine, zahvaljujući transportu i brzoj konzervaciji na ledu, ali one ostaju proizvod, koji se troši za praznik, naročito krajem godine. U proleće i leto, školjke imaju mlekasti džep, koji sadrži jaja i daje im poseban ukus i konzistenciju.

Multikultura je uzgajanje dagnji, koje imaju dva poklopca, kao ostrige (najpoznatije – mediteranska dagnja i bradata školjka). Ima ih u izobilju na svim obalama Zapadne Evrope, u divljem stanju ali se i uzgajaju u Španiji, Holandiji i Francuskoj. Mlade dagnje ili embrioni, postavljaju se na mesta za prirodno razmnožavanje i tove se u odgovarajućim zonama (bilo na ravnoj površini ili čvrstoj podlozi; ili na fiksnim ili pokretnim ogradama od kolja, vertikalno pobodenim u morsko tlo; na visećim konopcima, vezanim za fiksna postolja; na stolovima za uzgajanje u ribnjacima otvorenim prema moru – kao ribnjak). Dagnje se mogu uzimati u svako doba godine, ali su posebno dobro uhranjene pri kraju proleća.

Ljuskarima su tela prekrivena oklopom (obnavljaju se više puta) – antopodi su (imaju dodatke ili krake podeljene na članke). Među njima se razlikuju ljuskari s velikim kracima, koji mogu biti plivači (kao morski rak) ili mogu da hodaju (kao langusti i omari) i dekapodi (desetonošci) s malim kracima (krabe). Među brojnim vrstama ljuskara su – morski rakovi (ružičasti rak, sivi rak, crveni morski rak…), škampi, langusti, jastog, pagar… U ostale plodove mora spadaju – školjke sen-žak, gasteropodni morski mekušci (mali bogorno i krupni bucin – španski puž), cefalopodni mekušci (polip – oktopod, sipa, lignja – kalamar…), i morski ježevi (iz porodice ehinideja). Kod plodova mora, idalje preovladava doprinos ribolova u odnosu na akvakulturu.

Advertisements

MORSKE RIBE

Ribe su životinje kičmenjaci, koje se rađaju i umiru u vodi. Zoolozi ih svrstavaju u dve velike grupe, u zavisnosti od toga da li je njihov skelet od hrskavice ili kosti. Ribe sa skeletom od hrskavice su ajkula i raža. Velike ajkule, kao morski pas, jestive su ali su retke, dok su male ajkule često u prodaji. Raža je pljosnatog tela, s mršavim mesom, ukusna je i česta. Manić (morski đavo), ima meko i mršavo meso. Jesetra ima kvalitetnu ikru, od koje se pravi kavijar (živi u Kaspijskom, Azovskom i Crnom moru, ali se mresti u reci – u EU se mresti u Dunavu). Ribe s koštanim skeletom, obuhvataju veliki broj porodica – klupeide (sardina, haringa, čepa, sardela, bradata mrena…), skombridi (crveni ili obični tunj, beli i meditersnski tunj, skuša…), pleuronekte (list, iverak, kalkan…), gadidesi (bakalar, oslić, vahnja…), angujidi (jegulja – mresti se u moru, ali živi u reci, morski ugor, grum, okatica), salmonidi (losos – živi u moru ali se mresti u rekama, jezerima i nekim hladnim vodama).

Stanje svežine ribe, meri se po njenom mirisu – degradacija (razlaganje) mesa, veoma brzo prati efekat oslobađanja amonijaka. Na tržištu i dalje preovlađuje sveža riba, ali je ima znatno manje, jer se sve više prodaju zamrznuti, sušeni, soljeni ili dimljeni proizvodi. Najbolje se prodaju kao cele ribe – oslić, sardina, sardela, merlan, skuša, list, limanda, haringa, iverak, dorada, barbun… Potrošači se više opredeljuju za filete sveže ribe – posebno merlan, merlang, bakalar, vahnju, limandu i list, ostali komadi se manje traže od fileta. Kad se fileti skinu s kosti ribe, može se još izvući 10% mesa ili pulpe (nusproizvod koji zadržava strukturu, ukus i miris ribe), koja omogućava da se napravi stek, snek, pašteta, nadev, supa i drugi takozvani suhomesnati riblji proizvodi. Metodi prerade i komercijalizacije ribe, imaju izrazito ekonomski karakter (neke operacije se obavljaju odmah posle ulova, još na brodu – zamrzavanje, sušenje…). Tradicionalni metodi konzervacije sušenjem, soljenjem ili dimljenjem, koriste se za velike količine ribe. Ribe se mogu sušiti na vazduhu ili industrijskim sušarama. Među aktivnostima prerade ribe, važno mesto zauzimaju ,,proizvodi od sušene ribe,, – konzervisano riblje meso, krem za mazanje, riblje kobasice, riblji puter, komadići za meze, čevapćići…

Riba je veoma važna zbog hranljivosti i zdravlja. Njeni proteini su visoke biološke vrednosti, jer u svom aminogramu riba sadrži u izuzetno velikoj meri, osnovne aminokiseline (lizin i aminokiseline sa sadržajem sumpora – mentionin i cistin), veoma deficitarne u većini namirnica biljnog porekla. Karakteristike masti riba u kojima se takođe nalaze osnovne masne kiseline (koje organizam čoveka ne proizvodi), još više doprinose njihovoj hranljivosti. Tehnička evolucija pripreme i pakovanja ribe, omogućava da se ona čuva i sprema na praktičniji način od sveže ribe. Ova značajna uloga odnosi se na sve ribe, bez obzira na vrstu i način kako je ona dobijena – ribolovom ili akvakulturom.

RIBOLOV I AKVAKULTURA

Čovek lovi ili uzgaja za svoju ishranu veoma veliki broj životinjskih vrsta, koje žive u vodenoj sredini – ribe 83% i ljuskare, glavonošce i ostale mekušce 17% (jastog, langust, kraba, morski i rečni rakovi… sipa, lignja… ostrige, dagnje, školjke…). U morskoj vodi se lovi ili uzgaja 62% ribe, u slatkoj vodi 21%. Okeani pokrivaju 70% površine Zemlje, ne računajući vode u kontinentalnom delu – što predstavlja ogromno živo skladište namirnica, s obnovljivim resursima. Doprinos vodene sredine ljudskoj ishrani je veoma skroman, na nivou planete krajem XX veka – proizvodi vodenih životinja daju samo 5,6% ukupnih proteina zastupljenih u prehrambenom svetskom bilansu i 15,4% svih životinjskih proteina.

Evolucija hvatanja riba, zabrinjava izvesne posmatrače (za četiri decenije, obim ulovljene ribe, uvećao se pet puta), ali zato akvakultura obećava. Ribolov je aktivnost uzimanja dela živih resursa koji se obnavljaju, ali prema kojima se valja razumno odnositi, jer postoji opasnost da budi isrpljeni. Osim zaliha ribe na pučini koje su dosta dobro sačuvane, većina resursa pristupačnih ribarima u svetu, u potpunosti je eksploatisana, za pojedine vrste riba i preeksploatisana. Dva osnovna objašnjenja za ovakvu situaciju su – suviše veliki kapaciteti za hvatanje ribe u odnosu na raspoložive zalihe i mnogo ulovljenih primeraka mlade ribe svih vrsta. Stručnjaci smatraju da ne postoje drugi veliki resursi, da bi se ribarima moglo dozvoliti da love veće količine nego do sada (ovakva dijagnoza, opravdava sve strože propise u nacionalnim, evropskim i svetskim okvirima).

Korišćenje okeana i njegovih resursa, dugo je bilo uređeno po principu slobode mora – svako je imao slobodan pristup izvan uzanih graničnih pojasa (3-12 morskih milja), u kojima važe nacionalni zakoni. Konvencijom UN o pravu mora iz 1982.godine, definisane su IEZ (isključive ekonomske zone) i zone ribolova obalskih država proširuju se na 200 morskih milja, uz obavezu da se te države pridržavaju propisa o ulovljenim količinama (nakon ove konvencije EU je donela puno propisa, s ciljem da se ograniče kapaciteti za ulov, kao i lov mladih riba – propisi o veličini otvora na mrežama, o uvođenju sezone lova, o zaštićenim zonama…). Cilj ovih mera je očuvanje resursa i zaštita od zloupotreba u ribarenju. Ribari ih međutim, osećaju kao prinudu koja im smeta, na kraći rok u obavljanju svoje delatnosti.

Akvakultura je aktivnost, koja se koristi od davnina (sastoji se u stvaranju jedinice za uzgoj, u kojoj su faktori proizvodnje manje-više savladani). Postoje tri vrste akvakulture – za morske ribe, za slatkovodne ribe i za ljuskare, glavonošce i druge mekušce. Međutim, za sada se ne uzgajaju sve vrste koje žive u vodenoj sredini. Uzgajaju se uglavnom pastrmke (rečna salmonikultura – EU proizvodi dve trećine godišnje svetske proizvodnje rečne pastrmke – najviše u Francuskoj; u morskoj salmonikulturi EU, koja iznosi jednu trećinu godišnje svetske proizvodnje, preovlađuje uzgoj atlanskog lososa – najviše u Norveškoj ). Od rečnih riba, uzgajaju se – mrena i orada (mediteranske države – 70% u plivajučim kavezima i 15% u betonskim basenima) u količini dva puta većoj od ulova; tilipije u međutropskim zonama – najviše u Aziji (Kini, Filipinima, Indoneziji i Tajlandu); som u SAD-u (Misisipiju, Arkanzasu i Alabami – som je kao vodeni proizvod na trećem mestu). Od ukupne godišnje svetske proizvodnje i dalje 70% morskih rakova potiče od ribolova u zavisnosti od zone (ulov u toplijim zonama Meksičkog zaliva, jednak je ulovu u hladnim vodama Severa – Grenlanda, Islanda, Norvrške i Kanade).

Do velikog razvoja uzgajanja rakova došlo je na početku XXI veka, pri čemu se očekuje izjednačavanje količine ulovljenih i uzgajanih morskih rakova (150 država se bavi delatnošću uzgoja morskih rakova, od čega dvadesetak daju 90% godišnje svetske proizvodnje – većina su azijske države: Tajland, Indonezija, Kina, Indija… , ali drugi svetski proizvođač iz Latinske Amerike – Ekvador sa 25% godišnje svetske proizvodnje, predstavlja svetski uzor). Mnogo obećava i tehnika ,,morske ispaše,, koja se sastoji od dobijanja malih riba u zatvorenom prostoru, koje se potom puštaju u reku kada dostignu određeni uzrast, odakle će stići do mora, s nadom da će se u vreme migracije, vratiti u reku kao odrasle ribe.

DIVLJAČ

Divljač predstavlja zajednički termin za životinje koje se love. Lov ima zanemarljivu prehrambenu ulogu (jer je divljač slabo prisutna u potrošačkim korpama, ali je primetna samopotrošnja i krivolov). Klasifikacija najvažnije vrste divljači je sledeća – dlakava sitna divljač (zečevi), sitna pernata divljač (fazan, jarebica, prepelica, šljuka, golub, ševa, kos…), krupna divljač (jelen, srndać, vepar…), planinska divljač (divokoza i muflon…) i vodena divljač (divlja guska i pitaka…). Meso divljači je dosta slično, u pogledu hranljivosti, mesu domaćih životinja slične vrste (meso divljači, ima više soli, ali manje masti). Međutim, razlika je velika kad se divljač ostavi na nekoliko dana, da ,,sazreva,, na svežem i provetrenom mestu, kako bi razvila karakterističan ukus i meso joj omekšalo.

Divljač se prodaje u određeno doba godine – kada je sezona lova u toku. Prodaje se u sirovom stanju na teritoriji ulova, mada se u EU uvozi iz različitih krajeva sveta u količini od 10.000 t (živa ili spremna za pripremu). U Evropi je sve manje sitne divljači (zbog predatora, zaraznih bolesti, klimatskih pormena, krivolova ljudi), ali glavni razlog prestavljaju različite aktivnosti (prirodne ili veštačke), koje utiču na promenu ekosistema prirode.

OPASNO JE KAD SE SPOJE PAD EKONOMIJE I JAK NACIZAM

Države Zapadnog Balkana su ostvarile veliki napredak u demokratskim reformama, ali se i dalje suočavaju s velikim izazovima na tom putu kao što su korupcija i slabašne institucije, rekao je za Radio Slobodna Evropa Lenard Kouen, profesor istorije i političke sociologije na Univerzitetu Sajmon Frejzer, u Vankuveru u Kanadi. Novooblikovani region je nastavio da se bori za izgradnju demokratije, ali se suočava s internim teškoćama kao i s potrebom ispunjavanja standarda EU. U kojoj meri je ta borba uspešna, da li je ishod još neizvestan? Da li je proces demokratizacije nepovratan ili, kako kažu Alfred Stepan i Huan Linc, demokratija još nije jedina igra u gradu?

Proučavajući demokratije širom sveta – i nove i stare – nikad ne možete s potpunom sigurnošću reći da su demokratski procesi nepovratni, odnosno da ih ništa ne može dovesti u pitanje. Demokratija podrazumeva stalno dograđivanje, reč je o neprekidnim radovima, procesima. Međutim, kriterijumi koje smo koristili za ocenjivanje demokratske konsolidacije odnosili su se na pitanje da li je demokratija suštinski nepovratna, u kojoj meri je u zemljama Zapadnog Balkana održiva, koliko je ukorenjena u smislu podrške i građana i elita. Analizirali smo period nakon donošenja Dejtonskih sporazuma i zaključak je da je ostvaren veliki napredak u gradnji demokratskog društva, ali su ostali ozbiljni problemi. Ključne teškoće su u razvoju javne administracije, u reformi pravosuđa, zatim korupcija, položaj medija. Generalno govoreći, nikada demokratija u formalnom smislu nije bila toliko rasprostranjena u svetu a, istovremeno, sve je veće razočaranje građana u samu demokratiju. Demokratske institucije deluju ispražnjeno, bez suštine. Na Balkanu korupcija je ne samo rasprostranjena već je to i način funkcionisanja sistema. Formalne institucije demokratije su krhke, dok ključnu moć imaju neizabrane grupacije koje vuku konce iza scene. Mediji su formalno slobodni, ali su izloženi veoma snažnom i sofisticiranom pritisku politike i tajkuna. Sve su veće socijalne razlike, pa obični ljudi na Balkanu sve više gube veru u sam pojam demokratije. Mada se u raznim stranim izveštajima navodi da su zemlje poput Hrvatske, Srbije ili Crne Gore ostvarile značajne rezultate u reformama, kada se ta demokratska građevina pogleda malo bolje iznutra, u njoj ima prilično pukotina. Nema sumnje da uvek postoji napredak u pojedinim oblastima izgradnje demokratije i nazadovanja u drugim. Svedoci smo velikog demokratskog talasa na Bliskom istoku i u Severnoj Africi, i, istovremeno, problema s kojima se suočavaju neke stare demokratije. Kada je reč o korupciji, ona, na žalost, nije problem samo na Balkanu. Ona svakako jača u vremenima krize. Večito je pitanje prljavog novca u politici. Na Balkanu je problem procepa između usvojenih zakona i njihove primene. U kojoj meri perspektiva članstva u EU – i u međuvremenu sprovođenje reformi koje su uslov za ulazak u evropski klub – može da podstakne dalju demokratizaciju Srbije? S druge strane, sve dok ne normalizuje odnose s Kosovom, put Srbije ka EU biće usporen. Koliko to u međuvremenu može da podrije demokratske i ohrabri nacionalističke snage?

Veoma je važno da je EU signalizirala da će početi pregovori o statusu Srbije kao kandidata, jer je ona ispunila uslove o saradnji s Haškim tribunalom izručivanjem optuženih za ratne zločine. Takođe, otpočela je dijalog s kosovskim vlastima. Pritisak iz Brisela nije usmeren toliko da Srbija prizna Kosovo – to nije uslov – već da nastavi dijalog i ostvari napredak. Veliki problem predstavljaju tenzije na severu Kosova, tačnije, pitanje pozicije srpske manjine, barikade, razmeštanje kosovskih carinskih službi. To je veoma osetljivo pitanje i mora biti rešeno u odnosima Beograda i Prištine da bi Srbija ostvarila napredak ka dobijanju statusa kandidata za EU. U tom smislu se slažem s ocenom predsednika Tadića da na Kosovu postoje dve realnosti – ona kosovskih Albanaca i ona manjinskih kosovskih Srba. To treba na neki način rešiti, kako bi popustile tenzije i poboljšali se odnosi između Albanaca i Srba. Možda je najbolji način da se to učini obezbeđivanje veće autonomije za severno Kosovo, kao i zaštita srpske manjine južno od Ibra. Pitanje Kosova već dugo opterećuje Srbiju i mora na neki način biti zatvoreno kako bi ona mogla da krene napred. Vidimo na primeru Hrvatske da proces evropskih integracija traje dugo. Stoga Srbija, koja je zaglavljena u prošlosti, sada mora da nadoknadi izgubljeno vreme. Smatram da je to moguće kada je reč o internim reformama, ali je potrebno dosta napora za transformaciju administracije i pravosuđa, za borbu protiv korupcije i poboljšanje pozicije medija.

Govorite na isti način kao i predstavnici EU – oni ne insistiraju da Srbija prizna Kosovo, već na rešavanju spornih tehničkih pitanja i normalizaciji njihovih odnosa. Međutim, činjenica je i da iz Brisela upozoravaju da ne žele novi Kipar u svom sastavu. Zato su sve učestalija mišljenja da će makar jedna članica, u trenutku kada Srbija bude na vratima Unije – u fazi u kojoj je sada manje-više Hrvatska – blokirati njen ulaz. Pitanje je da li će i u tom trenutku Beograd biti spreman da prizna Kosovo kao uslov i onda se ulazi u novi začarani krug s opasnošću da u Srbiji ojačaju neke druge snage i okrene se i nekim drugim opcijama. Ta opasnost uvek postoji, da jedna zemlja blokira proces i da Srbija ostane izvan EU. Srbija mora prevaliti značajan put da bi prevladala tu rezervisanost koja joj sve vreme visi nad glavom. Ipak, postoji nada da će za nekoliko godina, kako Srbija bude napredovala u pregovorima s Briselom i u dijalogu s Prištinom, biti uspostavljena veća autonomija za Srbe na Kosovu i da se neće postavljati pitanje priznavanja Kosova od strane Srbije. Međutim, u ovoj fazi Srbija nije spremna da prihvati to rešenje, odnosno i dalje insistira da je Kosovo njen deo. To je proces i pitanje promene vrednosnih stavova elite i lidera. Sviđa mi se način na koji predsednik Tadić i neke njegove kolege u regionu nastoje da igraju kompromisnu ulogu u odnosima sa susedima. No, to zahteva vreme. Stoga, ne očekujem da će se zemlje Zapadnog Balkana naći u EU pre 2020, bilo kao punopravne članice ili pred vratima EU.

Mislite da će Srbija čak i tada biti spremna da prizna, makar prećutno, realnost da je Kosovo nezavisno i da se ne može vratiti pod njeno okrilje?

Stvari se menjaju. Ne bih želeo da govorim o brojevima, odnosno o datumima. BiH je u velikoj meri podeljena po etničkoj osnovi. U blokadi je, jer i godinu dana nakon izbora nema državne vlasti. Građani su sve očajniji i nezadovoljniji, jer se u međuvremenu pogoršava ekonomska situacija, ne samo zbog globalne krize, već i izostanka reformi, zaostajanja u evropskim integracijama. S nacionalnim pitanjem kao ključnim na političkoj sceni, postoji li opasnost od jačanja nedemokratskih opcija? Mislim da je velika opasnost kada se spoje ekonomski pad i još snažne nacionalističke snage, što situaciju u Bosni i Hercegovini i dalje čini zapaljivom, kao što je i ona na Kosovu. Međunarodna zajednica je veoma uključena u oba slučaja, ali nisu ostvareni očekivani ciljevi. U BiH je, možda kao nigde drugde, važna promena stavova elita u odnosu na izgradnju demokratije. No, ti procesi će potrajati, možda duže nego u drugim zemljama, imajući u vidu i da je pažnja Evropske unije usmerena na njene vlastite probleme. Odlaganje reformi može otvoriti dodatni prostor za populističke, ksenofobične i nacionalističke snage. To je velika opasnost i izazov za koheziju obe države, mislim na BiH i Kosovo, u ovako teškim okolnostima. Kad je reč o BiH, na kojim osnovama je moguć i poželjan konsenzus: institucionalnim promenama ili principima, kao što su demokratske reforme i približavanje EU, mada se ova dva pristupa na neki način prepliću? To mora biti višestruki pristup, uključujući institucionalne promene, promene u stavovima lidera i ekonomski oporavak. Neophodno je ispuniti sva tri ova uslova da bi se ostvario napredak. O institucionalnim promenama se već dugo razgovara i to mora stalno biti na dnevnom redu međunarodne zajednice, ali na suptilan i vešt način jer isključivo pritisak na domaće političare da prihvate neko rešenje po ugledu na strane institucije neće dati željeni rezultat. Do tog dogovora moraju da dođu sami političari u BiH. Dakle, nužne su ekonomske i institucionalne reforme kojima bi se uspostavio odgovarajući balans između centra i entiteta i došlo do promene u sastavu lidera. Do ovog poslednjeg će neizbežno doći kako iz bioloških razloga, tako i zbog rivalstva, kao i zbog zahteva sa strane. U tom slučaju, BiH može brzo napredovati i ući u Evropsku uniju.

Postoji nekoliko otežavajućih okolnosti za razvoj demokratije na Balkanu. Jedan je, u istorijskom smislu, nedostatak demokratske političke kulture. Drugi je opterećenje nedavnih ratova, podele po nacionalnoj osnovi. Etnička pitanja i dalje u velikoj meri dominiraju političkom scenom. Može li to – u kombinaciji s globalnom ekonomskom krizom, problemima s kojima se suočava Evropska unija – da proširi vakuum koji mogu da iskoriste nedemokratske snage? Nema sumnje da je ekonomska kriza se kojom se suočava EU prepreka i za napredak zemalja Zapadnog Balkana koje pretenduju na članstvo u Uniji. Naravno, razna istorijska nasleđa, uključujući i iz nedavnih ratova, takođe su teret. No, najveća prepreka je globalna ekonomska kriza. U knjizi navodimo važnost srednje klase za demokratske procese. Srednja klasa je čak ojačala pri kraju komunističkog perioda, a onda je prilično uzdrmana tokom sukoba 1990-ih. Počela je da se oporavlja početkom ovog veka, pre krize 2008. Sada se zemlje Zapadnog Balkana suočavaju sa sve većim siromaštvom, sve manjim stranim investicijama. Ako se obistine prognoze o novoj globalnoj recesiji, to će se loše odraziti na oporavak srednje klase koja ima pozitivan stav o demokratiji.

Da li će Srbija u bilo kojoj fazi prihvatiti novu realnost na Kosovu?

Smatram da postoje različiti načini da se prihvati realnost. Jedan od načina je trgovina. Međutim, teško je očekivati da će Srbija formalno, de jure, priznati Kosovo, u najmanju ruku u narednih 5-10 godina. Članice EU će verovatno procenjivati u kojoj meri je Srbija prihvatila realnost kako u odnosima sa susedima tako i bilateralnim odnosima s Prištinom; drugim rečima, koliko se Srbija približila de jure priznanju Kosova. Takav pristup Srbije bio bi nagrađen, pa bi se izbegao veto na njen prijem.

Autor: Dragan Štavljanin
Izvor: sajt danas.rs 24.10.2011.

EVROPLJANI VEĆ NAŠLI ZAMENU ZA EVRO

Dok se vodi velika bitka za spas evra i dolara, u Evropi i svetu se pojavljuju paralelne monete. Pojava lokalnih „moneta“ otpor bankarskoj pljački malih ljudi. Odnedavno, žitelji belgijskog grada Monsa bakaluk mogu da plaćaju i u lokalnoj moneti, “ropiju”. Ideju su na svojim plećima izneli srednjoškolci, koji su, usred finansijske krize, odlučili da odštampaju svoje pare i upravljaju njima bez bankarskih i berzovnih spekulacija. I projekat je za tili čas naišao na veliki uspeh. U opticaju je trenutno šest hiljada novčanica “ropija”, a njima mogu da se kupuju sendviči, pecivo, čokolada. Desetine radnji su se uključule u projekat. Sistem funkcioniše tako što zainteresovani u asocijaciji koja je lansirala “ropi”, kupuju ove novčanice, za manje novca nego što vrede. Konkretno, jedan “ropi” ima vrednost jednog evra, ali se kupuje za 97 centi. Korisnik u startu zaradi tri centa. Vlasnici radnji koji ga prihvataju, kasnije mogu da ga zamene, u “banci” asocijacije, za 95 centi. Gube, dakle, pet centi, ali samo na prvi pogled, jer se ovim novcem finansira razvoj “fer trgovine”, podstiču kupci da nabavljaju lokalne proizvode, širi krug klijentele… Cilj je da se podstakne razmena “u komšiluku”.

Ideja o “solidarnim parama” nije nova, ali je naprosto eksplodirala s aktuelnom krizom evra. Projekat je zasnovan na altermondijalističkom principu, s ciljem da se u središte odlučivanja o finansijskim i monetarnim pitanjima stavi običan građanin. “Lokalni novci” su komplementarno sredstvo plaćanja osmišljeno kao moderna vrsta trampe, s ciljem očuvanja lokalne proizvodnje, čovekove okoline i buđenja izgubljene ljudske solidarosti. Pristalice ovog vrsta plaćanja ističu da se “solidarni” novac značajno razlikuje od “običnog”, jer je funkcionisanje klasičnih moneta zasnovano na interesnim stopama i bogaćenju što, zbog cilja veće zarade, loše utiče na lokalne ekonomije. Lokalni novac, kao vrsta “neokomunalne trampe”, zato ne može da se koristi za kupovinu u velikim distributivnim lancima i multinacionalnim kompanijama i služi samo u ograničenim geografskim okvirima. Ovaj princip ima sve više pristalica u celoj Evropi, ali i u svetu. Prihvatili su ga brojni gradovi i regioni. Računa se da na planeti ima čak oko pet hiljada komplementarnih i alternativnih moneta.

Berkšers – Udruženje koje štampa ovaj novac osnovano je u Masačusetsu 2006. i u paralelni monterni sistem s dolarom danas je uključeno oko 400 preduzeća, s 2,7 miliona novčanica od jednog “berkšersa”. Jedan dolar se menja za 0,95 “berkšersa”.

Palmas – Lokalna moneta pojavila se u faveli Konhunto Palmeiras na severu Brazila pre desetak godina. Otvorena je ubrzo čak i banka Palmas koja daje mikro-potrošačke kredite, što je bio pravi spas za stanovnike od kojih većina ne može da otvori račun u “pravoj” banci. Izračunato je da je otvoreno čak 3.000 novih radnih mesta. Prema podacima od pre dve godine, u faveli je cirkulisalo 36.000 “palmasa” koji imaju istu vrednost kao i državna moneta real. Banka Palmas je pre tri godine dobila Nagradu za milenijumske ciljeve koja se dodeljuje u saradnji Programa UN za razvoj s Predsedništvom Republike Brazil.

Kimgauer – Lokalna moneta postoji u Bavarskoj još od 2003. Izdaju se “novčanice”, odnosno kuponi od 1, 2, 5, 10, 20 i 50 “kimgauera”. Ima vrednost jednog evra. Fenomen je naročito dobio na značaju s aktuelnom ekonomskom krizom. U projekat se uljkučilo preko 600 lokalnih trgovina. „Naš projekat, jednostavno, funkcioniše.Ovaj novac je zaživeo i doprineo otvaranju novih radnih mesta“, kaže Kristof Levanije, francusko-nemački državljanin, koji rukovodi izdavanjem “kimgauera”. Tokom prošle godine, u ovoj lokalnoj moneti preduzeća su obrnula četvrt miliona evra.

Fiorito – Ovaj novac, čije ime u prevodi znači “cvetni”, počeli su, od avgusta, da izdaju u mestašcu Filetino u centralnoj Italiji. Revoltirani zbog Berluskonijevog plana štednje, koji predviđa spajanje budžeta opština manjih od hiljadu stanovnika, žitelji naselja s oko šesto duša su odlučili da proglase nezavisnost i osnuju principat! Uveli su i monetu, koja funkcioniše paralelno s evrom. Do sada je izdato 20.000 novčanica, a uskoro će još toliko. Vrednost im je pola evra.

Sol – Rasprostranjena francuska alternativna moneta. Trenutno je u opticaju: u Alzasu, Provansi, pariskom regionu… Koristi se u Lilu, Grenoblu, Renu, Parizu… Ovaj novac “za razmenu” je dobio ime od skraćenice “solidarnost”. “Sol” iz jednog regiona ne važi u drugom, baš zbog poštovanja principa razvijanja lokalne trgovine. „Štampamo ih u pravoj štampariji i ne mogu da se falsifikuju jer imaju hologram“, objašnjava Nadia Benke, zadužena za pariski region.
Kartica za vernost

Napravljene su i kreditne kartice, koje funkcionišu po principu “kartica za vernost” koje izdaju butici. I tu prodavac, u zamenu za evro, gubi sitan procenat, ali mu se to – uveravaju inovatori – mnogo više isplati, nego da zavisi od špekulanata. Od ovog procenta finansira se i štampa. Može da se plaća i aplikacijom preko mobilnog telefona. Posle svega, postavlja se pitanje da li alternativni novac može, u jeku finasijske krize, da ugrozi i sam evro ili dolar. Zanimljivo je da je Dojče Bundesbanka ovo pitanje već razmatrala u jednoj svojoj studiji. Prema ovom dokumentu, više lokalnih moneta koje kruže Nemačkom, kao najbogatijom zemljom EU, vredele su oko 200.000 evra 2007. godine. Danas se njihova “vrednost” približila milionu.

Francuzi prihvatili paralelne monete

Nacionalna banka Francuske je takođe reagovala. Emisiona francuska banka je poručila da su trgovine u obavezi da prihvataju legalno sredstvo plaćanja, dakle “evro”, ali da opticaj paralelenih moneta nije zabranjen, s tim što to mora da bude predmet dogovora korisnika u zatvorenom krugu.

Izvor: sajt novosti.rs 23.10.2011.

NEDOSLEDAN STAV SRPSKIH PARTIJA O EU

Tokom protekle decenije, politička scena u Srbiji je doživela fundamentalnu transformaciju, koja se retko viđa u zemljama sa dužom tradicijom demokratskih institucija i multipartijskog sistema. Nekadašnji politički protivnici iz 90-ih godina postali su bliski saradnici, bivši saveznici u obaranju Miloševićeve vlasti su danas nepomirljivi protivnici, dok su pojedini najtvrđi nacionalisti postali glasni zagovornici srpskog članstva u Evropskoj uniji. Ova izrazita dinamika političke scene je prvenstveno rezultat postojanja oprečnih ali i promenljivih stavova srpskih partija o ključnim pravcima društvenog i ekonomskog razvoja zemlje. U tom smislu, politička sukobljavanja su se najviše reflektovala u stavovima stranaka prema članstvu Srbije u Evropskoj uniji, kao jednom od mogućih modela razvoja i spoljnopolitičke orijentacije zemlje.

Stavove partija prema EU karakteriše pre svega nepostojanje ozbiljne i na činjenicama utemeljene debate o članstvu Srbije u EU, kao i nedostatak dubljeg i strateškog promišljanja o samoj EU kao modelu okupljanja evropskih naroda, kome Srbija (ne)treba da pristupi. Posledica takvog stanja je da u Srbiji nikada nije ostvaren širi društveni konsenzus o ovom ključnom pitanju, kao i da su mnoge partije bile sklone da iz temelja menjaju svoje stavove i politiku prema EU. Iako su evropske integracije već godinama najvažnija politička tema, suštinska debata o prednostima i nedostacima pristupanja Srbije EU do sada nije postojala. Evropska unija se naime na srpskoj političkoj sceni gotovo isključivo posmatra kroz prizmu njene politike prema Srbiji i bivšoj Jugoslaviji u protekle dve decenije. Stavovi partija prema EU su tako u direktnoj vezi sa problemom statusa Kosova, kao i kontroverznom politikom EU i vodećih država članica prema ovom pitanju. To svakako nije iznenađenje, imajući u vidu da je Srbije jedina zemlja u Evropi o čijim granicama ne postoji saglasnost među državama članicama EU. Na taj način, fundamentalna i nerešena pitanja o suverenitetu, teritorijalnom integritetu i granicama odlučujuće oblikuju politiku srpskih stranaka prema EU. Sa druge strane, političke i ekonomske posledice odluke da se (ne)pristupi EU, koje utiču na svakodnevni život svakog građanina, ostaju u drugom planu.

Političke partije takođe retko ispoljavaju svoje stavove o EU kao takvoj, izvan konteksta pristupanja Srbije EU. Gotovo je nemoguće ustanoviti na osnovu programskih dokumenta da li se partije u principu zalažu za „manje ili više Evrope“, jačanje ili slabljenje nadnacionalnih organa EU ili kakvu ulogu EU treba da ima na globalnoj sceni. Osim toga, ono što Srbiju konkretno čeka tokom složenog procesa pristupanja EU je takođe nepoznanica za vodeće srpske političare i do sada nije bila predmet ozbiljne političke diskusije. To je pre svega posledica činjenice da je Srbija i dalje bliže početku nego kraju evropskih integracija, kao i da na trenutnom nivou odnosa dve strane ove teme nisu predmet interesovanja srpske političke elite, suočene sa urgentnim pitanjima državnog suvereniteta, čije je rešavanje preduslov za svaki sledeći korak u procesu integracija.

Za razliku od većine istočnoevropskih zemalja, u Srbiji do danas nije postignut politički konsenzus o potrebi da zemlja postane članica EU, jer relevantne srpske partije ostaju duboko podeljene po ovom pitanju. Naime, značajan deo političke elite zastupa evroskeptične stavove, otvoreno se protiveći članstvu Srbije u EU. Ova činjenica je rezultat tradicionalne i principijelne nepoverljivosti prema Zapadu i zapadnim zemljama (Srpska radikalna stranka), ali i posledica nasilnog raspada bivše Jugoslavije, i uloge EU i ključnih evropskih zemalja u tom procesu, posebno u slučaju samoproklamovane nezavisnosti Kosova (Demokratska stranka Srbije). Sa druge strane, većina parlamentarnih partija se u principu zalaže za članstvo Srbije u EU. Međutim, ovakva orijentacija pojedinih proevropskih partija je u velikoj meri krhka i direktno uslovljena rešavanjem pitanja statusa Kosova.

Tako se ispostavlja da je glavna razlika među srpskim partijama u tome koliko daleko su spremne da idu u postizanju kompromisa između pristupanja EU i faktičkog (iako za sada ne i formalnog) prihvatanja nezavisnosti Kosova, koje se iskristalisalo kao ključni uslov za dalje evropske integracije.

Partije su vremenom različito postavile (toliko često pominjane, a tako retko principijelno poštovane) crvene linije u svojoj politici prema EU, koje su po potrebi pomerale i prilagođavale trenutnim okolnostima. Demokratska stranka Srbije je svoju crvenu liniju postavila visoko, insistirajući da EU izričito potvrdi suverenitet Srbije na Kosovu, dok se Liberalno demokratska partija pozicionirala kao vodeća proevropska partija koja se zalaže za nastavak evropskih integracija po svaku cenu. Ostale partije balansiraju između ove dve pozicije, vodeći sve neuspešniju politiku ‘i Kosovo i EU’ (Demokratska stranka, Socijalistička partija Srbije, G17 plus), ili se ne izjašnjavaju jasno o ovim pitanjima i ne nudeći alternativna rešenje, mudro čekaju sledeće izbore (Srpska napredna stranka).

Konačno, srpske partije, koje inače nisu poznate po doslednosti i principijelnosti, posebno su bile sklone da fundamentalno menjaju stavove prema EU. U tom smislu, ključna je bila 2008. godina, kada je nekoliko relevantnih partija usvojilo novu politiku prema EU. Naime, suočene sa jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, podržanom od najuticajnijih članica EU, stranke su morale da reformulišu svoje stavove u novim okolnostima, koje su bile izrazito nepovoljne za Srbiju.

Tako je Demokratska stranka Srbije, za vreme čije vlasti su učinjeni prvi koraci na putu ka EU, usvojila novu politiku, baziranu na stavu da Srbija ne treba da bude članica EU, sve dok EU ne potvrdi da je Kosovo u sastavu Srbije. Iako suštinski konzervativna i proevropska, ova partija je vremenom postala vodeća evroskeptična stranka koja je formulisala principijelno utemeljenu i promišljenu kritiku politike EU prema Srbiji i Kosovu, zalažući se za prekid evropskih integracija i stav da „Srbija (a ne Evropska unija) nema alternativu“.

U istom periodu, nekada vodeća antievropska partija, Socijalistička partija Srbije, posle decenije postepene transformacije i udaljavanje od političke zaostavštine Slobodana Miloševića, usvaja pragmatičnu proevropsku politiku i počinje da se zalaže za članstvo Srbije u EU, u pokušaju da se profiliše kao stranka savremene evropske levice.

Završni čin „političkog zemljotresa“ koji je na duži period oblikovao političku scenu Srbije, bilo je osnivanje Srpske napredne stranke. Naime, posle nekoliko pokušaja da osvoje vlast propagirajući povremeno ublaženu, ali suštinski nacionalističku politiku, grupa umerenijih čelnika Srpske radikalne stranke odlučila je da formira novu partiju, koja je od samog početka zauzela fundamentalno drugačiju poziciju prema EU, podržavajući evropske integracije Srbije. Reč je o potpunoj transformaciji lidera novoosnovane stranke, koji su posle gotovo dve decenije antievropske politike odlučili da promene stavove. Ova odluka je bila duboko racionalna, imajući u vidu da je nova stranka ideološki neutemeljena, ali izrazito pragmatična u želji da dođe na vlast, što je u Srbiji moguće samo zalaganjem za članstvo u EU, imajući u vidu da većina građana i dalje podržava evropske integracije.
Promene u stavovima srpskih partija prema EU u proteklom periodu se prvenstveno mogu posmatrati kao rezultat niza spoljnih i unutrašnjih faktora – složenih postizbornih kombinacija, pritisaka zapadnih zemalja da se formira proevropska vlada, sklonosti pojedinih pragmatičnih partija da menjaju ključne stavove kako bi došle na vlast, dok druge ostaju verne svojim ideološkim principima po cenu gubljenja vlasti, uverenja pojedinih stranaka da je pristupanje EU jedini mogući i ispravni model razvoja zemlje, ali dubokog nezadovoljstva načinom na koji je Zapad u proteklom period tretirao Srbiju, kao i tradicionalnog antagonizma u delu političke elite prema Evropi i Zapadu uopšte.

Imajući u vidu složenost odnosa između Srbije i EU, posebno u svetlu statusa Kosova i stavova EU po tom pitanju, evropske integracije će i dalje biti uzrok suštinskih podela i sukobljavanja na srpskoj političkoj sceni. Samim tim, postizanje konsenzusa između oprečnih stavova formiranih u jeku kosovske krize 2008. godine da su evropske integracije „pogubne po Srbiju i srpski narod“ i da „Evropa nema alternativu“ se čini udaljenije nego ikada ranije, što dodatno otežava i inače veoma dug i kompleksan put Srbije ka Evropskoj uniji.

Autor: Marko Stojić, student doktorskih studija Evropskog instituta Univerziteta u Saseksu, Velika Britanija

Izvor: sajt euroactiv.rs 21.10.2011.