ELEKTROMATERIJAL

Industrija elektromaterijala, povezana je s velikim naučnim otkrićima XIX veka i sa industrijskom revolucijom. Proizvodi su raznovrsni, od uređaja za industriju do opreme za stanove. Proizvode se uređaji za železničku signalizaciju, materijal za osvetljenje, izolovana žica i kablovi za elektriku, liftovi, utovarivači, pokretne stepenice, transformatori, gemeratori… Spisak proizvoda namenjenih za domaćinstvo, mnogo je kraći – akumulatori, baterije, sijalice, elektro oprema za stanove (utikači, prekidači…).

I ovo je veoma dinamičan sektor, koji uglavnom drže industrijski razvijene države, s tendencijom koncentrisanja preduzeća i fuzionisanja, iz kojih je nastalo nekoliko velikih grupa u SAD i EU (Francuska i Nemačka). Takođe, postoji tendencija koncentracije proizvođača u blizini većih svetskih metropola.

BRODOGRADNJA

Brodogradnja je veoma stara industrija, obnovljena sa industrijskom revolucijom u XIX veku i duboko promenjena 70-ih godina XX veka, s razvojem svetske flote (koja se do 1950.godine, upetostručila). Istovremeno su se promenili i brodovi – grade se džinovski tankeri (od 500.000 tona nosivosti) i veliki prevoznici kontejnerskih proizvoda, sa znatno povećanom brzinom plovidbe, zahvaljujući podvodnom delu broda. Izgradnja brodova za posebne namene, postala je pravilo (za prevoz rude, kontejnera, prirodnog gasa, naftu, rasutog tereta, brodovi za krstarenje…). Multimodelni prevoz u svetskom transportu, osigurava uspeh nosača kontejnera.

Brodovi se grade u ogromnim integrisanim brodogradilištima, koja često drže velike finansijske grupe (Mitsubishi Heavy Industries iz Japana, Hyndai i Samsung iz Južne Koreje, Alstom iz Francuske). U ovoj aktivnosti preovlađuju Azijske države, Južna Koreja koja je oduzela prvo mesto Japanu, ispred Kine i Tajvana. Suočena sa ozbiljnim teškoćama, Evropa je na početku XX veka davala 90% svetske proizvodnje brodova, dok na početku XXI veka obezbeđuje samo 20% svetske proizvodnje brodova. Prema narudžbinama koje dobija francuski Alstom (specijalizovan za izgradnju velikih i luksuznih brodova za krstarenje – kruzera), EU jača aktivnosti brodogradnje u svetskim razmerama.

UČENJE NA GREŠKAMA

Šta je potrebno, uraditi drugačije?

Učenje na greškama može postati svakodnevna životna vodilja – pogotovo, ako se uči na sopstvenim greškama. Svaki put, kad naučim ,,novu lekciju,, na nekoj od ,,mojih lekcija,, izvršim ,,sopstvenu umnu korekciju – kodiram životna pravila,, koja mi pomažu u ,,kreiranju paradigme sopstvenog identiteta,,. Ovakva šematska identifikacija i analiza, životnog i profesionalnog iskustva, pomaže mi u ,,napredovanju sopstvenog ega,, kao ,,svakom normalnom ljudskom biću,, koji želi, da serijom pozitivnih promena ,,gura svoju ličnost kroz savremeni globalizam,,. Iako u nekim slučajevima, samo prava upornost može da odradi posao, za sada mi nekako, sve to ide… uglavnom uspevam da ,,svoja spektakularna saznanja,, razvrstam u korisne postupke i navike, koje bi i ,,nekom drugom,, mogle da posluže ,,u nečemu i negde,,… možda… Jednostavno, mislim da sam ,,pronašao ključ,, uz pomoć koga ,,stičem nadmoćnost – nad sobom, u širokoj paleti svakodnevnice,, (od zuba za zub i prsa u prsa, do ko koga stigne…).

Pre nego što sam suzio konačni spisak, na samo nekoliko ,,korisnih navika,, morao sam da eliminišem mnogo… mnogo više ,,svojih loših,, svakodnevnih navika. Ovaj proces mi nimalo nije išao na ruku – ni danas mi nije baš lagodan (jer predhodno, moram da prihvatim svoje greške i uložim dodatne napore, da ih realno sagledam), ali ipak, uspevam da formiram ,,zavidan pogled unapred – otvorenim očima, na putu kojim se ređe ide,,. One najlošije navike, koje sam ,,nekako uspeo da identifikujem i postavim – ispred sebe,, a koje mi ponekad predstavljaju ,,veoma ograničen prostor sagledavanja,, su – Ne ismejavaj druge! Ne smeštaj drugima! i Ne pokušavaj ono što ne možeš! Nekima bi možda bilo neophodno ,,da ovladavaju mnogo više sopstvenim egom,, ali nekima će i ,,ovaj moj ego,, biti suvišan – smetaće im i nerviraće ih… ali će ih sigurno ,,bar dodirnuti ili gorko nasmejati,,.

Kad sam proaktivan – značajna promena okruženja i stimulacije, imaju velike konotacije sa mojom nekarakterističnom promenom – od proaktivnog do reaktivnog stava o realnosti, pri čemu mi komunikacija dijagnostički pomaže. Ako uhvatim sebe da govorim fraze – ,,brzo reagujem, kako ne bi propao,,. Ovakva promena funkcionalnog stava ,,čini me uspešnim, u oba smera,,!

Kad zamišljam konačan ishod – zamišljam, uvek kad mogu ,,kako bih voleo da ostanem u sećanju drugima,, (,,po čemu me oni, mogu izdvojiti iz mase,,). Još važnije od toga, je da to zamislim mnogo, mnogo pre, nego što to uradi bilo ko drugi. Pritom, ako se držim, proaktivnog stava – u dilemi sam, jer ne narušavam samo sliku, po kojoj će me drugi pamtiti, već taj proces odlažem za mnogo kasnije – bez obzira što sam svestan da je ,,neizvesna sudbina budućnosti, zbog neadekvatne prošlosti,,. Uzorno ponašanje, obično dovodi do nečeg sasvim suprotnog od ,,izazova sudbine budućnosti,,. Da li proaktivan stav, čini nemogučim ili teško izvodljivim, zamišljanje konačnog ishoda? Meni, uopšte ne! Jer mogu ,,mnogo toga da uradim,, i ublažim negativne efekte svakodnevnice. Od svih pozitivnih navika – zamišljanje konačnog ishoda mi je najomiljenija – i predstavlja mi ,,sasvim dovoljan izazov,,. Možda vi ne verujete u sve ovo, ali ste i sami svesni postojanja tanke linije, između dobre i loše navike ,,uopšteno govoreći – loša navika je dobra navika, ako vas ne uhvate na delu,,!

Kad postavljam stvari na svoje mesto – definišem prioritete i ponašam se u skladu sa njima ,,što je ponekad veoma bitno,, – možda čak i najvažnije! Ne bih, ništa više o ovome – dovoljno je!

Ako ne mogu da pobedim (ne pridružujem se, već), pokušavam da ,,privolim prebacivanje na svoju stranu,,. Prepoznavao sam i ,,kvalitetnije pobedničke strategije,, – od ,,ako ne mogu da pobedim, vrištaću do bola,, do ,,ako ne mogu da pobedim, stvarno sam mrtav,,… U svakom slučaju, privoleti pojedinca da bude timski igrač – ,,težak je izazov današnjice,,. Kako danas nekom ,,koji nema šta da izgubi,, dati podsticaj, da zajedno sa timom ,,profesionalno uspe,,? Jedini lagodan uspeh, moguć je ,,ako pojedinac, dobije deonice tima,, – brinući o uspehu tima, pojedinac postaje uzoran član zajednice! Ova ,,strategija sa mamcem,, nemože biti 100% uspešna, ali će sigurno proći ,,kod pojedinaca – koji ne čitaju novine i ne gledaju vesti,,!

Uvek pokušavam ,,prvo da razumem,, pa tek onda, zabavljajući se ,,omogućavam razumevanje svog ega,, – veoma moćna savremena taktika. Ako ste dali sve od sebe, kako biste razumeli druge ,,vreme je, da oni sada shvate vas,,! ,,Najmoćnije hladno oružje – nije secko,, već ,,ladan jezik – koji plaši, kinji i uznemirava,,! Kada ste nekako već, stekli dozu poverenja, vreme je da ,,ostale zadatke, učinite dovoljno teškim za svoje timske partnere,, – i veoma brzo ćete steći dominaciju i njihovu blagonaklonost podčinjavanja. U nameri, da im bude što teže da vas razumeju, važno je služiti se izuzetno neobičnim jezikom ,,koji niko nebi razumeo,,. Na ovaj način ,,konstruktivno ćete komplikovati život,, svojim kolegama i gledaćete ,,kako se dave u bujici savremenih životnih izazova,,. Ipak, ovu veoma zabavnu i korisnu svakodnevnu naviku, kao i sve predhodne – najbolje koristim ,,u odbrani sopstvenog ega,, osim ako me životne oklonosti ne prinude ,,na nešto više od odbrane,,.

Iako prepoznajem ,,savremene poslovne procedure,, koje omogućavaju ,,jednostavnost i bezbrižnost partnerskog poslovanja,, kada razmišljam sinergijski – one imaju sasvim različito značenje i zavisnost u načinu primene (iako ih u poslovnom svetu primenjuju, čak i oni koji govore strane jezike ,,nemaju pojma, šta je sinergija praktično i kako se dešava – jer oni su uspešni,,). Ako još i praktikujem kombinovanu primenu ,,predstavljenog pozitivnog sosptvenog ega,, primećujem sasvim sigurnu sinergijsku funkcionalnost – čime reaktivno ponašanje, zamenjujem proaktivnim (dok deoničari rade za lidera i misle da je uvek u pravu, jer zna šta radi). ,,Život i budućnost deoničara,, zavisiće od izabranog lidera (većinskog vlasnika deonica) i oni će biti poslednji ljudi na svetu, koji će tvrditi da ,,car nema odelo,, – pogotovo, kada se car tušira…

Najčešće zanemarujem i zaboravljam, poslednju ,,možda najvažniju pozitivnu ljudsku karakteristiku – oštrenje testere,,. Da li to znači da je neophodno da izdvojim vreme i ponovo upoznam sebe – mentalno i fizički? Ili ,,da idem malo dublje,, – da izdvojim vreme i izgradim ,,novu ličnost u duhovnom, društvenom i emocionalnom pogledu,,? Ne, ne mislim uopšte na ništa, od svega toga! Samo mislim, da trebam da se latim testere – i da je naoštrim! ,,Neprocenjivo mi koristi oštra testera, kada je imam,,!

Goran Stojanović

PAKTIRANJE POLITIČKIH, DRUŠTVENIH I MEDIJSKIH ELITA

Je l’ medijska elita izdala narod? Pa jeste, možda i više nego inteligencija. Medijska elita u Srbiji odavno je prodala dušu đavolu koji se jednim delom zove politička elita i državni aparat, kojem se sluganski služi, delom tržišnim moćnicima, koji putem marketing poluga drže u egzistencijalnoj prinudi medije, njenu elitu i zaposlene istovremeno, a delom je medijska elita prodala narod zarad ideološkog slepila ili toplog zagrljaja nekog stranog centra moći koji ih u prinudi drži pomoću ponekog srebrnjaka poput onih koje je i Juda primio.

Gramzivost i pohlepa prete da obave ulogu srebrnog metka. Vampir je u ovom slučaju Srbija. Okidač povlače politička, poslovna, društvena elita, i posebno da istaknem medijsku elitu.

Nekako je praksa kod nas da se sva kritika, gnev i frustracije zbog složenog, iscprljujućeg, sirotinjskog i neperspektivnog života u Srbiji upućuju na adresu političke elite, dominantno one koja obavlja funkciju vlasti. Istina, oni jesu najodgovorniji za stanje u jednom društvu i državi, no nisu jedino oni krivi. Krivi su oni koji pristaju da budu vazali jednom društvenom poretku kojeg pokreće gramzivost i pohlepa koji se najbolje ogledaju u grandiozno rasprostranjenoj korupciji. Ta korupcija siluje ovaj narod, a svi samo grakću da je ovaj ili onaj kriv, navijajući za svoje političke favorite i kritikujući one koji im nisu po ukusu. Situacija je komplikovanija. Politička elita ima ugrađen čip koji im određuje pravila igre, a jedno vrlo važno pravilo jeste da “vrana vrani oči ne kopa“. Što će reći da ovde svako sa svakim komunicira, i da neće svako svakome da kopa oči, iako je ponekad na TV ekranu moguće videti oštar politički duel političkih suparnika, koji kad se kamere ugase i posle najstrašnijeg obrušavanja jednih na druge pred publikom posle emisije odu zajedno na rakiju u obližnju kafanu. Oni deluju istinski kao jedna društvena klasa, u ovom slučaju politička elita, i ta elita ima svoje specifične interese koji su im zajednički bez obzira kojoj pojedinačnoj partiji neko pripadao. Otuda imate dogovorene sukobe, gde dvojica ljutih političkih suparnika, a suštinski političkih partnera, dogovorno jedan drugom pomažu rešavajući se svojih unutarstranačkih konkurenata ili onih koji im nisu prosto po ukusu.

Dogovori su u praksi uvek takvi da jedni drugima otvaraju afere, kompromituju određene partijske kadrove, ali ne bilo koje, već pažljivo selektovane, naciljane, i na taj način međusobno pomažu u što boljem ličnom, unutarstranačkom pozicioniranju.

To je prosto jadna praksa koju razvija gramzivost i ambicioznost stranačkih kadrova. Šta radi srpska inteligencija, da ne kažem društvena elita? Jedan njen deo se stranački angažuje zarad ličnog etabliranja u korisne strukture, dok najveći deo predstavlja posmatrače koji ili koketiraju sa svim strukturama ili su apsolutno pasivizirani bez obzira što uočavaju dubinu problema kojima je Srbija zarobljena.

Naša inteligencija izdala je svoj narod u najvećem procentu. Čast nekim pojedincima kojih ima u svim elitama, da budem potpuno precizan. Naša inteligencija je, što bi rekli uličnim žargonom, ušla u kombinaciju sa đavolima i time onemogućila stvaranje kritične i snažne društvene snage koja bi mogla da korektivno deluje na političku elitu.

Šta se dešava sa crkvom? Kad ste čuli neki stav iz SANU? Jeste li se upitali da li je unutar tih institucija i zidova urađena analiza grešaka od juče, zauzet stav za danas ili lansirana ideja o sutra? Anestezirani su. Ušli su u kombinaciju sa drugim elitama, pre svih sa političkom, i postali su deo društvenog poretka u kojem gramzivi pojedinci dolaze do plena, a narod do gladi, a da crnjak bude veći tu glad prate dodatne frustracije koje su posledica državnih, društvenih i nacionalnih neuspeha i poraza, koje pri tom niko nije spreman da prizna. Dok se ne prizna poraz, nama nema toliko preko potrebnih pobeda.

E sad, je l’ medijska elita izdala narod? Pa jeste, možda i više nego inteligencija. Medijska elita u Srbiji je odavno prodala dušu đavolu koji se jednim delom zove politička elita i državni aparat, kojem se sluganski služi, delom tržišnim moćnicima, koji putem marketing poluga drže u egzistencijalnoj prinudi medije, njenu elitu i zaposlene istovremeno, a delom je medijska elita prodala narod zarad ideološkog slepila ili toplog zagrljaja nekog stranog centra moći koji ih u prinudi drži pomoću ponekog srebrnjaka poput onih koje je i Juda primio.

Jeste li videli da medijska elita međusobno „torpedira“ jednu drugu? Pa niste, a mnoge su razlike između svakog medija i njegovog uređivačkog ili poslovnog koncepta. Tu su ista pravila kao i u političkoj eliti, “vrana vrani oči ne kopa” i zato je sve u blatu, jer je i medijska elita poput političke gramziva i pohlepna i spremna da proda veru za večeru.

I otuda ćete vi birati i dalje između Borisa Tadića, Tomislava Nikolića, Vojislava Koštunice, Čede Jovanovića, Mlađana Dinkića, Ivice Dačić i da ne nabrajam sve političke lidere, a oni će i dalje da deluju kao politička elita koja ne proizvodi nikakve uspehe. Otuda ćemo imati anesteziranu društvenu elitu i inteligenciju koja nema ni za šta rešenje i nikakvu snagu da izvrši plodonosan uticaj na društveno-političke procese. Otud očekujte da će posrnula poslovna elita sa sve Miroslavom Miškovićem i Milanom Bekom, i celom ekipom iz Šekspirove, u narednom periodu gledati samo svoja posla i samo svoje lične interese, bez namere da svoj ekonomski uticaj upotrebe u korist ovog društva. Otuda očekujte da će medijska elita i dalje da oblikuje javno mnjenje u Srbiji po nalogu gramzivih pohlepnih i sebičnih gospodara života i smrti u ovoj zemlji, ne obazirući se na svoju savest koju su odavno usput negde izgubili usled zveketa nečijih srebrenjaka.

E sad, ja nisam čovek pesimista, ne preporučujem ni vama da budete, iako u ovom društvu nema mnogo realnih razloga da to ne budete. Uvek postoje rešenja.

Za zamuljane, gramzive, pohlepne, sebične i neuspešne elite postoje rešenja koja njih mogu da neutrališu i da Srbiju pokrenu napred. Reč je o sili….

Izvor: sajt Akter online 04.07.2011.
Autor: Tihomir Trišić

U EVROPSKOJ UNIJI LOBIRAJU I SRPSKI TAJKUNI

Da li srpski kapitalisti mogu da oslabe političku elitu uvlačeći Brisel u njihov sukob

Prvi rezultat lobiranja u EU jeste pismo sa zahtevom da se preispitaju privatizacije pojedinih kompanija, što ide naruku srpskim privrednicima koji su u poslednje vreme česta meta napada vladajućih političara. Provera privatizacija može da bude podjednako bolna i za političare pod čijom kontrolom su obavljene te prodaje.

Iako su srpski kapitalisti već mesecima na meti političara, oni i dalje imaju dovoljno finansijske moći, a preko nje i uticaja da uspešno zaštite sebe i svoje poslove u Srbiji. Novost je samo što su sada svoju pažnju usmerili ka Briselu, gde uz pomoć lobiranja pokušavaju da utiču na donosioce odluka u institucijama Evropske unije. Naime, nije tajna da naši kapitalisti koriste legalne lobističke agencije, ali i “privatni uticaj” na važne činovnike evropskih institucija da bi odbranili svoje interese u Srbiji. Iako se u javnosti stvorio utisak da su srpski kapitalisti u defanzivi, i da svakog trenutka može da se desi i hapšenje nekog od “kapitalaca”, prava istina je da oni uvlačenjem Brisela u svoj sukob sa političarima mogu zapravo da destabilizuju i samu vlast.

Pismo iz EU

Prvi rezultat tog lobiranja u Briselu upravo je pismo Evropske komisije srpskim vlastima. Šta je u tom pismu Komisija tražila i dalje je misterija. Po jednoj verziji EU je zatražila da srpske vlasti ispitaju privatizacije više od 20 preduzeća, kako bi se utvrdilo da li su one bile u skladu sa zakonom i evropskim kriterijumima. Ovo pismo je, opet, predstavljeno kao evropska podrška vlastima u njihovom obračunu sa kapitalistima, pogotovo što se insistiralo na tome da se na tom spisku nalazi i pet kompanija koje je kupio Milan Beko. Međutim, iz kabineta pojedinih evropskih komesara stigao je odgovor da EK nije tražila preispitivanje privatizacija. Čak je i Milan Beko opovrgao da je EK tražila tako nešto. On, međutim, nije demantovao da je Komisija pisala Vladi Srbije. Pismo postoji, ali po Bekovim rečima komesare iz EU u stvari zanima “da li je žalba Saveta za borbu protiv korupcije u nekom slučaju privatizacije završila u fioci ili je procesuirana”. Ono što je važnije od misterije šta piše u pismu EK jeste odakle Beko zna šta su evropski zvaničnici pisali srpskoj vladi. I tu je Milan Beko bez okolišanja priznao da je on lično kontaktirao članove Evropske komisije.

„Pošto se Briselu veruje, ne želeći da idem preko srpskih vlasti, otišao sam pravo u Evropsku komisiju i odneo im fajl sa dokumentacijom o ’Luci Beograd’. Među predatim dokumentima nalaze se i brojne presude nadležnih sudova u korist ’Luke’, između ostalih i presuda Privrednog suda u Beogradu iz oktobra prošle godine, u čijem se obrazloženju navodi da je otkup akcija ’Luke’ od ’Vorldfina’ obavljen u skladu sa zakonom, i da u tom postupku ni država ni mali akcionari nisu oštećeni. Ne želim da spominjem ko je od evropskih zvaničnika prisustvovao sastanku, ali oni su se samo pogledali. Zatim su istakli kako ne zahtevaju preispitivanje i reviziju privatizacija u Srbiji, niti ih interesuju pojedinačni slučajevi”, rekao je Beko komentarišući saznanja da se njegove firme nalaze na spisku kompanija čije preispitivanje privatizacije traži EU.

Međutim, kako “Akter” saznaje u Briselu, evropska administracija vrlo dobro zna šta se dešavalo prilikom privatizacije u Srbiji i zaista postoji spisak privatizovanih kompanija koje se moraju ispitati, ali se ne radi o 24 kompanije nego o najmanje 70.

Kapitalisti udruženi u lobiranju

Ovo nije prvo Bekovo priznanje o njegovim vezama sa evropskim zvaničnicima. On je javno obznanio i da je angažovao lobističku agenciju da zastupa njegove interese u Briselu, i da ta agencija pokušava da dokaže da je zakon koji propisuje konverziju zemljišta u Srbiji neustavan. Ne treba pomisliti da je Beko usamljen u lobiranju u Briselu. On je samo jedan od istaknutijih, pogotovo ako se uzme u obzir da je i Miroslav Mišković njemu prepustio taj deo odbrane zajedničkih interesa. Pored njih dvojice, uticaj u Briselu imaju i Bogoljub Karić i Filip Cepter, ali i Slobodan Radulović i Stanko Subotić Cane, protiv kojih se vodi proces pred nadležnim sudovima u Srbiji.

Filip Cepter je za vreme Zorana Đinđića bio jedan od najpoželjniji domaćih kapitalista. Posle ubistva premijera Đinđića, počeli su problemi za njega. Na najveći otpor naišao je kada je smenjen sa čela Olimpijskog komiteta SCG, što je samo bio jedan od pokazatelja raspoloženja koje je vladalo prema njemu. Poslovno mu je sigurno najteže pala neuspela privatizacija IMR-a, kao i raskinut ugovor za privatizaciju “Novog Kolektiva”. Na spisku kompanija čiju privatizaciju treba proveriti nalazi se i “Mobtel” Bogoljuba Karića. Karić je inače pokrenuo procese u Strazburu zbog “Mobtela” i “Astra banke”, za koje on smatra da su mu oteti i uništeni. U tom kontekstu potpuno je logično očekivati da svoju pažnju usmeri i na lobiranje protiv onih koji mu i dalje brane da se vrati u zemlju. Slobodan Radulović i Stanko Subotić Cane i pored toga što su u bekstvu i dalje imaju finansijsku moć koju koriste i za širenje uticaja. Njihova pozicija je lagodnija u odnosu na prethodno pomenute kapitaliste, jer ne mogu ništa da izgube. Svima njima je zajedničko da se bore protiv onih struktura u vlasti koje nanose štetu njihovim korporativnim interesima.

DS traži svoju politiku

Analitičari smatraju da je sukob vlasti i kapitalista krenuo od težnje Demokratske stranke da pronađe svoju politiku pred izbore. DS nije mnogo učestvovala u priči vezanoj za decentralizaciju, i ne nudi jasno rešenje kosovskog problema. Ponovno igranje na kartu ekonomskog razvoja može da bude opasno jer još nisu ispunili obećanja o boljem životu sa prošlih izbora. Tako su u DS-u izabrali da pokrenu sukob sa kapitalistima, odnosno tajkunima, kao nešto što bi trebalo da ih izdvoji od ostalih i da im omogući neophodnu prednost pred naredne izbore. Ako su dobro procenili i ako imaju snage da tu politiku teraju do kraja, to im može doneti izbornu pobedu, ali s druge strane se nalazi žilav protivnik koji povećava ulog i uvlači Brisel u celu priču, a to može da bude opasno i po samu vlast. I samo preispitivanje privatizacija može da bude podjednako bolno kako za kapitaliste tako i za političare pod čijom kontrolom su obavljene te prodaje.

Analitičari smatraju da je sukob vlasti i kapitalista krenuo od težnje Demokratske stranke da pronađe svoju politiku pred izbore. Tako su u DS-u izabrali da pokrenu sukob sa kapitalistima, odnosno tajkunima, kao nešto što bi trebalo da ih izdvoji od ostalih i da im omogući neophodnu prednost pred naredne izbore.

Izvor: sajt Akter online 04.07.2011.
Autor: Miša Laketić

POLITIČARI SU VEĆ U EU SAMO IM SMETA GLADAN NAROD

Nama, običnim ljudima, zaista je potpuno svejedno da li nas i ovu našu divnu zemlju pljačkaju u ime pesme o Evropi ili u ime pesme o srpskom opanku na srpskoj zemlji. Ne znam da li ste pirimetili, ali nas više niko ništa ne pita. Razmislite – naši političari zaista vladaju nama u svakom pogledu, kaže u razgovoru za “Blic nedelje” Mirjana Bobić Mojsilović, ugledna novinarka, kolumnista i spisateljica.

Korupcija je rak-rana srpskog društva i sem nekoliko žena koje se bore protiv tog zla, svi ostali ćute?

Žene su ovde odavno pokazale da su hrabrije i da imaju više integriteta nego mnogi muškarci. Hrabrost može imati samo onaj ko nikom ništa ne duguje i ko nema namere da se priključi vlasti.

Gde je nestao bunt intelektualaca, po čemu je Beograd uvek bio poznat?

Intelektualci ćute jer je vreme smutno i većina pazi da se nekom ne zameri. Pošto nema ideologije, koja može biti neka vrsta intelektualne potpore, i intelektualci se samo bore da zarade neki dinar. Gvint je biti dobar sa vlastima ili sa onima za koje proceni da bi mogli da dođu na vlast, jer to znači neku crkavicu iz fondova, stipendije, štampanje knjiga, nagrade, režije u pozorištima… Otuda je politička korektnost najkraći put da se zaradi za hleb. I zato taj hor besramno peva odu radosti 24 sata dnevno.

Izvor: sajt Blic online 03.07.2011.

GRANICE PONIŽENJA

Suočavanje i bežanje

Ne mora se, naravno, dokazivati da živimo u teškim vremenima. Nema, otuda, vajde da se vajkamo i žalimo. Kao što nema koristi od toga da se pretvaramo kako ih ne primećujemo tako što ćemo okrenuti glavu. Šta tada da činimo?

Psiholozi su jednodušni u mišljenju da je jedini celishodni odgovor da se suočimo sa teškoćama tako što ćemo sami sebe upitati: šta je to što ja mogu da učinim? Bežanje od odgovornosti neće pomoći. Naročito ne (što posebno važi za mlade ljude) pomućene svesti od pića i droga.

Koje su granice?

Mnogi se žale da doživljavaju poniženja na poslu, ali da se ne usuđuju da se pobune, strahujući da ne izgube i to što imaju. Nedoumica šta da čine ili, još određenije, koliko da trpe mogla bi se zgusnuti u samo jedno pitanje: koje su granice?

Jasno je, naravno, da ne živimo u viteškom ili makar samo starovremenskom dobu u kome ljudi zbog jedne reči nisu govorili jedni sa drugima ceo život. Prave sa, naprotiv, manji ili veći kompromisi u kojima se štošta otrpi. Koja je, ipak, granica pristajanja? Dokle se može spuštati?

Svako na to pitanje mora da ima svoj odgovor, ali je izvesno da ona ne sme da ide ispod crte u kojoj čovek gubi samopoštovanje. Šta mu vredi bilo šta ako sebe prezire?

Izvor: sajt Blic online 03.07.2011.
Autor: Dušan Miklja

SKASKA O DECENTRALIZACIJI

Moje lamentiranja iz Blic Novca koji ne izlazi u veb izdanju.

Dug je spisak dobrih i korisnih ideja koje su u Srbiji potrošene, izvitoperene i bačene u smeće nakon jednokratne dnevno-političke upotrebe. Ovih dana to se dešava sa decentralizacijom. Iako je Fiskalni savet rekao da je novoizglasani koncept decentralizacije koji sa decentralizacijom ima veze baš kao i vojvođanska autonomija sa autonomijom, rasipan i da će nas dovesti u problem, stigao je odgovor da Savet ne zna svoj posao. Baš kao što nisu znali razni drugi saveti, nezavisne institucije, poverenici i drugi entuzijasti koji statiraju kao četvrta grana vlasti, između instrumentalizacije i ponižavanja.

Elem, krenula svom silinom predizborna decentralizacija, kao nekoć i predizborne akcije, predizborne strane direktne investicije, predizborni dinar, predizborni štagod ti padne na pamet. Krenuli da je promovišu centralisti, ali u dijalektičkoj Srbiji to i nije neki problem. Ako je autonomija Vojvodine to da idete po mišljenje u Novi Sad umesto u Beograd, zašto bi bio problem da načelnici opština i dalje nastave da idu po mišljenje u Beograd, ali da imaju nešto više sredstava na raspolaganju. Nigde ni govora o istinskoj decentralizaciji koja podrazumeva vraćanje ovlašćenja, imovine, novi izborni zakon koji će gradonačelnike lišiti uloge pajaca partijskog rukovodstva, nigde vertikalne i horizontalne konkurencije nivoa vlasti, nigde fiskalnog federalizma kao glavne poluge razvoja. Nema toga jer to znači razvlašćenje partijskih elita, demokratiju bližu građanima, manje resursa u rukama države. Ko bi sekao granu na kojoj sedi?

I bila bi to još jedna priča iz arsenala pucanja u sopstvene noge koje je zaštitni znak kolektivnih izbora u Srbiji koji nas vode ka liderstvu u siromaštvu, da nema još jedne stavke koja, hajde da budem subjektivan, mojoj malenkosti ide na živce. Reč je o jednoj užasnoj zameni teza, o svesnom potpirivanju netrpeljivosti prema Beogradu, verovatno zato što su istrošeni silni neprijatelji koji su sprečavali da naš našminkani socijalizam zablista u punom sjaju.

Poznata je teza do odoše sve pare u Beograd. Ja samo ne vidim kako. U sistemu gde se novac vraća opštinama po broju stanovnika, očigledno je da razvijeni Beograd finansira nerazvijene opštine. Drugo, notorna je činjenica da kako se od Beograda putuje ka nerazvijenim krajevima poreska evazija počinje da bode oči, da bi u nekim opštinama za koje se ističe da imaju nezaposlenost od gotovo 50% poreska evazija prestala, a počeo potpun raspad fiskalnog suvereniteta Srbije. Situacija tu neodoljivo podseća na nekadašnje Kosovo gde se zbog mira u kući tolerisalo stanje raspada institucija države. Dakle, pre će biti da zbog poreske evazije upravo građani Beograda finansiraju opštine u kojima je takva praksa legitimna, nego obrnuto.

Neko može reći, pa institucije Republike su u Beogradu. I šta sad, najveći deo troškova nije u Beogradu. Penzije se dotiraju u celoj zemlji. Zdravstvo takođe. Obrazovanje takođe. Socijalni programi takođe. Običan Beograđanin kada se susretne sa Republikom u Beogradu ne vidi nikakve prednosti toga što je grad bogatiji. Čeka ga isti tretman, iako u proseku više doprinosi Republici od ostatka zemlje.

Vrlo često se ističe šta sve postoji u Beogradu, a nema drugde, a zaboravlja se koliko je prestonica veća od većine drugih gradova u Srbiji. Umesto da se govori o broju bioskopa ili pozorišta, bolje je govoriti o njihovom broju po glavi stanovnika, baš kao i kada je reč o drugim stvarima koje se paušalno navode kao ilustracija neodrživosti privilegovanog položaja Beograda. Zaboravlja se i koliko je kapitalizam u Beogradu pustio jače korene donoseći mu najlepše plodove. Niko nije terao strane kompanije da otvaraju svoja predstavništva i da ulažu u Beogradu. One su to same odabrale.

Još jedna zabluda je o visokim platama. Izgleda da je samo Beograd stekao svoje blagostanje otimačinom. Kako inače objasniti da visoke plate nisu rezervisane samo za Beograd nego i za neke manje i veće opštine? I gde je ta velika razlika? Pa razlika Novog Beograda, kao opštine sa tradicionalno najvećim platama i najsiromašnijih opština je manje od tri puta. Ovo nikako nije ogromna razlika.

Sve u svemu, ako neko treba da traži istinsku decentralizaciju i da joj se raduje to je upravo Beograd. Decentralizacija bi Beogradu omogućila da ima bolje škole, bolje zdravstvo i još ko zna šta drugo. Ali nije to poenta ove priče. Poenta je da je decentralizacija interes svih građana Srbije jer znači bolju vertikalnu podelu vlasti. Ali ovo, nažalost trenutno nije na dnevnom redu. Ne uklapa se u postojeći sistem partijskih vrednosti.

Izvor: blog Tržišno rešenje 03.07.2011.
Autor: Aleksandar Stevanović

SRBIJA JE POSLEDNJA PARTIJSKA DRŽAVA U EVROPI

Više od deset godina od pada Slobodana Miloševića i preko 30 od odlaska sa vlasti Josipa Broza Tita najvažnije odluke u državi, umesto u parlamentu, donose se u krugu od nekoliko ljudi, uglavnom lidera vladajuće koalicije, pa se nameće pitanje da li je i posle decenije od uvođenja demokratskih promena Srbija i dalje partijska država.

Srbija je očigledno na evropskom dnu po ovom pitanju. Golim okom se vidi preveliki partijski uticaj i to posebno prilikom postavljanja partijskih ljudi u upravne odbore javnih preduzeća. U odnosu na period od pre 2000. godine malo se uradilo, ako se uopšte išta uradilo – kaže za „Blic“ Ognjen Pribićević, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka.

On objašnjava da nema razlike u kadriranju između “Srbijašuma” i Bezbednosno-informativne agencije. Po istom ključu na sve funkcije postavljaju se partijski kadrovi. Tako se, na primer dogodilo da na čelo Upravnog odbora PTT-a bude postavljen Radiša Urošević, pevač narodne muzike, koji se zbog pritiska javnosti povukao. Na visoku poziciju u toplani postavljena je frizerka, a na čelo predškolske ustanove – trgovac.

U stabilnim demokratijama ministar i njegov pomoćnik su partijski ljudi, što je u redu budući da građani glasaju za političare, dok na niže funkcije dolaze stručnjaci. Tako je u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, nordijskim zemljama. U Srbiji su na svim tim mestima partijski kadrovi – kaže Pribićević.

Izvor: sajt Blic online 02.07.2011.
Autor: Ivana Mastilović Jasnić

MITOVI O EU – BEZ ČVARAKA, KAJMAKA I PORODILJSKOG ODSUSTVA

Kada uđemo u EU nećemo smeti da jedemo kajmak i čvarke ni da pečemo rakiju, radićemo više i imati lošiju socijalnu zaštitu; svi ćemo morati da imamo iste poštanske sandučiće, a banane i krastavci neće smeti da budu preterano krivi. Tako će, prema zabludama koje su prisutne u javnosti, izgledati Srbija nakon ulaska u EU. Mitovi o EU, međutim, nisu svojstveni samo Srbiji, na šta ukazuje i novi potez Evropske komisije, koja je uoči objavljivanja predloga za budžet EU objavila listu mitova i činjenica o toj temi.
Komisija je time želela da pobije rasprostranjene stavove da je evropski budžet nesrazmerno veliki u odnosu na budžete zemalja članica, da se povećava u trenutku kada članice smanjuju rashode, kao i da se novcem finansira uglavnom administracija.

Prema podacima Komisije, na administraciju se troši manje od 6% budžeta, od čega na plate odlazi polovina novca, dok 94% odlazi na različite politike koje koriste građani, regioni, gradovi, poljoprivrednici i firme. Kada je reč o iznosu budžeta, on je ove godine „težak“ 140 milijardi evra, sto je oko 1% BDP-a EU i jednako budžetu pojedinih članica sednje veličine, poput Austrije i Belgije. Sa druge strane, nacionalni budžeti vrede ukupno 6.300 milijardi evra, što je 44% BDP-a.

Prosečan građanin EU prošle godine je dnevno plaćao 67 centi za finansiranje godišnjeg budžzeta. Naveden je i podatak da građani država članica moraju da rade do sredine proleća ili čak leta da bi otplatili sve poreze i doprinose u svojim zemljama, dok za svoj doprinos funkcionisanju EU prosečan građanin treba da radi četiri dana.

Na listi se nalazi i mit da EU finansira „blesave“ projekte, poput koncerta Eltona Džona i rehabilitacionog centra za životinje. Na tim primerima može se videti i kako nastaju mitovi o EU. Često je, kao u ovom slučaju, reč o polovičnim informacijama koje su plasirane u javnosti i koje su pogrešno protumačene.

Naime, deo od 720.000 evra koje je italijanski region Kampanja dobila za regionalni razvoj korišćeno je za koncert zvezde Eltona Džona u Napulju. Kada je to otkriveno, italijanske vlasti odluku su obrazložile time da je cilj bio promocija Napulja, što je i postignuto budući da je koncert privukao 100.000 ljudi. Međutim, Italija je morala da vrati novac. Sličan primer je izgradnja centra za rehabilitaciju životinja u Mađarskoj, što je projekat koji je dobio novac zbog najave da će biti primenjene inovativne metode lečenja i oporavka pasa. Nakon istrage mađarske vlasti su poništile projekat. Novac iz EU budžeta nikad nije isplaćen.

Na sličan način, odnosno prenošenjem nepotpunih informacija, nastaju i brojni drugi mitovi, kako u EU tako i u Srbiji. Čini se da je, kada je reč o EU, šampion u plasiranju mitova Velika Britanija. Evropska komisija je, suočena sa brojnim mitovima koji nastaju u Velikoj Britaniji, otvorila stranicu posvećenu mitovima na strani za Britance. Tu zvaničnici EU odgovaraju na članke u kojima se plasiraju mitovi, a stranica se redovno ažurira. Pored toga, otvorena je i stranica sa indeksom mitova o EU.

Uvidom u objavljene primere može se videti da je deo mitova o EU u Srbiji preuzet iz stranih medija. Jedan od čuvenih mitova koji su prenošeni i u Srbiji je priča da u EU neće biti dozvoljeno da banane i krastavci budu isuviše krivi, a šargarepa kvrgava. Priča je potekla od uvođenja propisa o standardima kvaliteta za međunarodnu trgovinu u EU od 1994. godine. Te standarde su do tada donosile države članice pojedinačno.

Kao i u tom slučaju, većina mitova odnosi se na praktične probleme – na primer da je EU zabranila mesarima da ljudima daju koske za pse. To, međutim, kako se navodi na sajtu Komisije, nije tačno, a informacija je potekla od propisa o životinjskim ostacima koji je donet 2002. da bi se sprečilo širenje zaraze poput slinavke i šapa i bolesti ludih krava. Reč je, dakle, o zaštiti ljudi i životinja, a mesari mogu i dalje da daju koske psima, ukoliko ih prethodno nisu bacili.

Prema istraživanju britanske televizije Bi-Bi-Si u Srbiji je izveštavanje o EU površno i uglavnom se svodi na protokolarne izveštaje o susretima. Ekonomija, politika, regionalni razvoj, decentralizacija i pridruživanje EU su najzastupljenije teme i na televiziji i u štampi i svaka od njih zauzima između 8,4 i 18,9% izveštaja o EU. Većina izveštaja ne sadrži ljudsku priču, a malo su zastupljene i konkretne informacije o tome kako su pojedinačne oblasti regulisane u EU. To je plodno tle za širenje zabluda o obavezama i zabranama koje nameće EU.

Nezavisno udruženje novinara Srbije je u saradnji sa Kancelarijom za evropske integracije pokrenulo radionice za novinare posvećene mitovima o EU, izdata je i publikacija – pregled najzastupljenijih mitova, a otvoren je i internet sajt sa mitovima.

Kancelarija za evropske integracije priprema novu strategiju informisanja građana o EU, a Delegacija EU u Srbiji otvorila je EU info centar u kojem se građani mogu informisati o EU.

Jedna od značajnih tema je briga da će EU zabraniti tradicionalne proizvode. U Velikoj Britaniji tako je plasiran mit da će EU zabraniti neke njihove tradicionalne sireve koji se prave od nepasterizovanog mleka. U objašnjenju Komisije navodi se da o takvoj zabrani nema ni govora, već da se novim propisima određuju higijenski uslovi proizvodnje, kao i redovne kontrole i zabrana prisustva zaraza poput listerije i salmonele, koje su posebno opasne za stare ljude, malu decu i trudnice.

Britanci su, kako se može videti iz podataka navedenih na sajtu, bili ljuti i zbog propisa o hrani tokom lokalnih manifestacija. Propisi EU o bezbednosti hrane se, međutim, ne odnose na hranu za ličnu upotrebu i za lokalne svetkovine, već samo na robu koja se iznosi na tržište, navodi se u odgovoru Komisije na taj britanski mit.

Time je i Srbija dobila odgovor na deo pitanja o EU koja ih muče – svi će i nakon pristupanja EU i dalje moći za svoje potrebe da peku rakiju i prave kajmak i čvarke bez ikakvih dodatnih kontrola, na način na koji su to i do sada radili. Ono što će, međutim, biti neophodno je poštovanje određenih propisa za robu koja se iznosi na prodaju.

U Srbiji su se problemom mitova o EU pozabavili Nezavisno udruženje novinara Srbije i Kancelarija za evropske integracije Vlade Srbije koji su organizovali radionice o mitovima o EU, a objavili i kratak pregled najzastupljenijih mitova.

Iz te publikacije može se zaključiti da se mnogi mitovi odnose na hranu, poput pomenute dezinformacije o kajmaku i rakiji. Deo se, međutim, odnosi i na socijalnu zaštitu u EU, pa i na karakter i navike stanovništva u članicama.

Među iznetim zabludama našla se i tvrdnja da porodiljsko odsustvo u EU traje maksimalno mesec dana – što je netačno, budući da u većini zemalja EU porodiljsko bolovanje traje do pet meseci, a porodilje uglavnom dobijaju plate u punom iznosu.

Obrađene su i teorije da se u Srbiji zdravije i duže živi i jede više mesa – u EU se pojede u proseku 75,5 kilograma mesa godišnje, a u Srbiji 60. Kada je o dužini života reč, u Srbiji je prosečan vek između 73 i 74 godine, a u EU oko pet godina više.

Izvor: sajt EurActiv.rs 27.06.2011.