POMORSKI SAOBRAĆAJ

Ovaj način saobraćaja, imao je uspehe i padove tokom istorije. Prevoz putnika morem, razvio se u vreme velikih parobroda, od druge polovine XIX veka, ali je od 1950.godine prestao svaki interes za ovom vrstom prevoza. Došlo je do izvesne obnove s brodovima za krstarenje i prevozom na kratka i srednja rastojanja feribotima (prelazak s jedne obale, na drugu). Međutim, prevoz morem ostaje rentabilan na dugim rastojanjima za robu, bilo da je reč o sirovim proizvodima (nafta, žitarice, ruda, drvo) ili gotovim proizvodima (automobili, mašine…).

Kontejnerizacija, koja se pojavila 50-ih godina XX veka i koja se od tada široko afirmisala, donosi pomorskom saobraćaju, znatan deo tržišta. Redovne linije (u kojima je utvrđen polazak i unapred određena mesta zaustavljanja), obuhvataju 20% svetskog prevoza – rastuća kontejnerizacija, odvija se prema novom sistemu ,,od mesta do mesta,, (od jedne do druge luke), s putem oko sveta, na inicijativu grupe Evergreen 1992.godine. Tramping označava linije koje nisu redovne, gde brod ide tamo, gde ide roba. Pomorska Konvencija (osnovana 1849.godine u Velikoj Britaniji – koja okuplja brodovlasnike velikih sila, s ciljem da se malom broju brodovlasnika, daju povlastice), organizuje zaključivanje sporazuma između operatera na redovnim linijama, na kojima plove samo brodovi, koje je ona prihvatila. Autsajderi su brodovi, koji nisu članovi Konvencije i koji uprkos svemu, plove svojim koridorima za plovidbu (oni dolaze, pre svega iz država u razvoju).

Pomorski saobraćaj pod nacionalnom zastavom, umanjen je sa 65% na 25% u periodu od 1970.-1999.godine, u korist flote pod stranom zastavom, koja se povećala sa 27% na 45%. Države OECD, sve manje plove pod svojom zastavom. Japan ima 13% svetske flote, SAD 6,2%. Države u razvoju obezbeđivale su 1999.godine 40% prevoza morem u svetu (sama Azija predstavljala je 21,6% – 38% od toga NIRD (Tajvan, poseduje treću svetsku flotu). Mondijalizacija doprinosi ublažavanju propisa za pomorski saobraćaj. Plovidba pod stranom zastavom, novija je pojava, koju su uvele SAD u toku drugog svetskog rata, ali u kojoj preovlađuju države u razvoju (od njih operateri za pomorsku plovidbu industrijski razvijenih država, dobijaju potrebne papire za opremanje broda i zastavu da nebi plaćali taksu). Panama, Liberija, Kipar, Malta, Bermudi – tako, imaju 48% svetske flote. Pod stranom zastavom plovi i 73% američkih brodova.

Raspoređenost lučkih platformi, odnosno luka i njihove dodatne industrijske i trgovačke aktivnosti, promenile su se od 80-tih godina XX veka. Evropa je na taj način, izgubila svoju nadmoć. Roterdam, deli sa Singapurom, naziv prve svetske luke. Promet u ovim lukama, prelazi preko 300 Mt i iznosi više nego promet svih francuskih luka zajedno. U oba slučaja, nafta igra značajnu ulogu. Lučki saobračaj, sve više je orijentisan na kontejnerizaciju, što je zahtevalo preuređenje luka – Azija ima 8 luka za brodove nosače kontejnera, od ukupno deset u svetu. Budućnost luka u XXI veku, zavisiće od njihove sposobnosti da primaju brodove nosače kontejnera, kao luka Avr – u kojoj je otvoreno gradilište, za izgradnju novih specijalizovanih basena.

REČNI SAOBRAĆAJ

Velike plovne rečne ose, koje se mogu eksploatisati za moderan transport, retke su i nejednako raspoređene u svetu – nama ih u planinskim regionima niti u sušnim zonama. Ove ose s najgušćim saobraćajem, povezuju pomorske luke u industrijski razvijenim državama, s najproduktivnijim privrednim zonama u kontinentalnom delu.

Evropa nema više mrežu, koja bi bila integrisana – ima samo dve vekike ose, Rajnu i Dunav (međusobno povezane, od 1985.godine, preko doline Majne i Regnica, koje formiraju kontinentalnu osu od 3.500 km od Severnog do Crnog mora). Ostale evropske reke, kao Rona, Sena, Mozel i Meza, imaju samo kraće plovne deonice i nedostaju im moderne veze primerene plovidbi, velikog gabarita evropskog tipa. Države bivšeg SSSR-a, nasleđuju integrisanu mrežu sa sistemom Volge od 3.500 km i kanalima za povezivanje. Severna Amerika, ima dva usaglašena sistema, Sent Lorens i Grejt Lejks i sistem Misisipi koji je povezan sa Misurijem i Ohajom, formirajući 6.000 km, plovnog puta. Kina ima dve velike reke, Jangcek-jang i Cijang, ćime povezuje Kanton, Makao i Hong-kong. Rečno brodarstvo modernizuje se u Evropi s baržama i remorkerima, kao i s kanalima za plovidbu konvoja do 5.000 km.

Rečni put, mogao bi ponovo da osvoji delove tržišta i da prevagne nad drugom vrstom prevoza, zahvaljujući multimondijalizaciji (sistem slanja određenog proizvoda, s jednog mesta na drugo, različitim prevoznim sredstvima) i kontejnerizaciji rečnim putem, poput nedavno uspostavljene veze između Lila, Denkerka i Roterdama, evropskom mrežom kanala. Međutim, rečni transport u Evropi predstavlja, samo 16% od načina za prevoz tereta (bez pomorskog).

ŽELEZNIČKI SAOBRAĆAJ

Industrijska revolucija, je od voza napravila, do 60-ih godina XX veka, prvo prevozno sredstvo kako za putnike, tako i za teret (robu), ali je od tada prevagnuo putni saobraćaj (drumski transport). Prevoz šinama ima dobru stranu, jer njegova infrastruktura zauzima malo javnog prostora (trostruko manje, nego putna infrastruktura), troši malo energije i slabo zagađuje, dok je bezbednost očigledna. Ali je voz manje pogodan od puta – mora da se zaustavlja na stanicama i putnik po izlasku iz voza, mora da koristi put.

Železničke mreže u svetu su takođe, veoma različite (najgušće i najbolje su organizovane u razvijenim državama). U Severnoj Americi, železnička mreža je ređa nego u evropskim državama, zbog veoma velikih rastojanja, koje treba prevaliti (od Atlantika do Pacifika, ima 4.500 km – tako da je prevoz putnika vozom u SAD i Kanadi, izuzetno je slab, oko 0,3% svetskog železničkog saobraćaja). U toku je projekat za VVB u Floridi i na liniji Boston-Newyork-Vashington. U EU, prevoz putnika se postepeno povećava, sa uvođenjem mreže VVB. U pogledu prevoza tereta, borba s putnim saobraćajem, postala je izuzetno neravnopravna, posebno zbog fleksibilnosti koju pruža put (osim u nekim državama u razvoju – Kina) i u Istočnoj Evropi.

Voz bi mogao da ponovo osvoji delove tržišta sa uvođenjem novog sistema, prevoza kamiona na vagonima (kao u Švajcarskoj i Austriji) i stvaranjem višenamenskih koridora za put, železnicu i rečni saobraćaj, duž trase gasovoda, koja povezuje velike luke, s važnim centrima u unutrašnjosti države. U SAD izgradnja železničkog mosta između dve ekonomske zone, atlantske i pacifičke, ukazuje na zainteresovanost za prevoz vozom na dugim rastojanjima. Francuska je među poslednjim država EU (ne računajući države, koje su skoro postale države članice EU), u kojoj je čitava železnica u rukama države (Nacionalno preduzeće za francusku železnicu – NPFŽ, osnovano 1938.godine, kao veliko nacionalno preduzeće u svojini javne službe). Obzirom na direktive EU u materiji liberalizacije transporta, Francuska će biti primorana, da stavi na diskusiju i celishodnost postojanja ovog velikog javnog preduzeća. Osnivanje Francuske železničke mreže (FŽM) 1997.godine, koja iznajmljuje svoju infrastrukturu NPFŽ-u, predstavlja moguću javnu inicijativu, u neophodnom pravcu.

PUTNI SAOBRAĆAJ

Drum, s rekama i morem, predstavlja prvu vrstu prevoza i transporta, koji je korišćen u istoriji. Direktan kokurent, načinima sadašnjeg prevoza kopnom, drumski saobraćaj je najpogodniji – koristi se za prevoz ljudi i robe i veoma je pogodan za korišćenje na kratkim i dužim rastojanjima. Svetski vozni park, imao je spor rast (od 1900-1945 godine, da bi se do kraja XX veka, učetvorostručio – u XXI veku omogučavaće prevoz 500.000 osoba), prateći porast životnog standarda i nove potrebe, vezane za proširenje gradskih zona. Stopa motorizacije, nije ista u svim državama sveta – trilaterala (SAD, EU i Japan) drže 90% svetskog voznog parka. Mnogi su danas protiv drumskog saobraćaja, zbog zagađenja (emisija buke i štetnih gasova) i saobraćajnih nezgoda, koje se dešavaju na putevima.

Putne mreže u svetu, veoma su nejednake, po obimu i kapacitetu prevoza po kilometru – one zavise od gradske mreže koju dopunjavaju, ali isto tako i od podneblja (uzvišice, doline, klima). Ni kvalitet vožnje (vezan za pokrivenost – asfaltiranost puteva), nije jednak – razvijene države imaju najbolju infrastrukturu (100% puteva je pokriveno, u odnosu na 30% puteva država u razvoju). Svetska putna mreža ima ukupno oko 25 miliona kilometara pokrivenog puta (40% u SAD i Kanadi). EU i Švajcarska, raspolažu gustom putnom mrežom, s podelom prema njihovom značaju, koji omogućavaju da se stigne do svakog mesta teritorije (s rasporedom sever-jug, koji preovlađuje). U SAD i Kanadi, putne mreže su ređe i pre svega bočne (istok-zapad), ali gušće u blizini privrednih zona i velikih gradova (severoistok SAD, region Meksičkog zaliva, Kalifornija, sevorzapad SAD, južni deo Kanade). Francuska putna mreža, najduža je u EU sa 800.000 km puteva, ispred Nemačke sa 500.000 km, Britanske sa 350.000 km, Španske sa 320.000 km, Italijanske i Poljske sa po 300.000 km… Prvi autoputevi, pojavili su se 1914.godine, oko New Yorka. Mreža svetskih autoputeva imala je 1998.godine, 150.000 km (59% u Severnoj Americi – SAD 82.000 km i Kanada – 7.200 km) i 26% u Evropi (400.000 km). Afrika ima samo 2.000 km autoputeva ili 1,3% svetskih autoputeva. U Aziji, Japan i Južna Koreja, najbolje su opremljene države, sa preko 5.000 km autoputeva ili 3,3% svetskih autoputeva.

Prevoz ljudi privatnim kolima, dostigao je 1998.godine 87,7% od ukupnih putovanja u državama OECD. Kolektivni prevoz (gradski i međugradski autobuski saobraćaj), ekonomičniji je način prevoza, koji je 1998.godine predstavljao 12,3% od ukupnih putovanja u državama OECD (ali sa velikim razlikama – Francuska 5%, Nemačka 9,1%, SAD 3,1%). Prevoz (transport) robe drumom, nametnuo se zadnjih decenija XX veka. U svetu postoji oko 185.000 miliona transportnih drumskih vozila (45% voznog parka nalazi se u SAD, 25% u Aziji – pre svega u Kini i Japanu, i 22% u Evropi). Drumski prevoz robe (DPR) različito je organizovan u svakoj državi, kako u pogledu propisa (brzina, bezbednost, opterećenje…), tako i u pogledu preduzeća (mala, srednja preduzeća i velike kompanije). U EU, liberalizacijom DPR-a povećana je konkurentnost među prevoznicima i uspostavljena ,,slobodna vožnja,, – svaki prevoznik, može da utovari i istovari teret, izvan svoje države, unutar EU.

POKRETAČKA SNAGA PRIVREDNOG RASTA

Tercijalizacija ekonomije, rezultat je dubokih promena u privrednim strukturama, koje je tokom 90-ih godina XX veka, ubrzala mondijalizacija – tako je tercijalni sektor, došao na mesto sekundarnog sektora (jer se usluge, prodaju nezavisno ili u paketu sa industrijskim proizvodima), kao pokretačka snaga nacionalne privrede i zaposlenosti. Pokretačka snaga privrede industrijski razvijenih država, u kojima dolazi do transfera zaposlenosti iz sekundarnog sektora u tercijalni sektor (u Francuskoj je u sektoru usluga u periodu od 1984.-1995.godine, otvoreno preko 1.113 miliona radnih mesta), usluge igraju i ulogu točka zamajca u NIRD Azije i Latinske Amerike. U državama EU, tercijalni sektor nije više ,,utočište,, kao 80-ih godina XX veka. Danas se sve više postavlja pitanje produktivnosti, zbog sve veće konkurencije izmeštenih usluga u državama s jeftinom radnom snagom (Azija, Severna Amerika, Latinska Amerika, pa i pojdeine države koje nisu članice EU), u kojima se javljaju preduzeća proizvođači usluga (knjigovodstvo, informatika, izdavačka delatnost…). Nesigurnost radnog mesta u uslugama, postavlja nove probleme, koje treba razmatrati.

USLUGE – TERCIJALNI SEKTOR

Sektor usluga ili tercijalni sektor, proizvodi sve što nije ni poljoprivredno ni industrijsko – sva nematerijalna dobra. Tercijalni sektor, postao je 1998.godine, najznačajniji u pogledu zaposlenosti u industrijski razvijenim državama – u SAD on obuhvata 74% aktivnog stanovništva, Velikoj Britaniji 72%, Francuskoj 71%, ali u Kini samo 32% aktivnog stanovništva i u proseku od 30-50% u državama u razvoju. Nije lako odrediti, koliko ima zaposlenih u tercijalnom sektoru (javne službe i administracije, banke i osiguranja razne službe za stanovništvo – pošta, zdravstvo, obrazovanje, usluge u preduzećima, trgovina, turizam, transport, razne usluge održavanja – čine veliki broj jasno nedefinisanih aktivnosti, povezanih sa druga dva sektora. Novija evolucija (,,postindustrijska,,) moderne ekonomije XXI veka – ,,tercijalizacija,, obeležena je uključivanjem prva dva sektora u ogroman kompleks, u kome tercijalni sektor postaje izuzetno važan.

Tercijalni sektor stimuliše privredu – zone oko gradova u kojima se u XIX veku koncentrisala industrija, postali su centri za koncentraciju tercijalnog sektora. Francuska ostvaruje prihod izvozom usluga (36% BDP) i na trećem je mestu u svetu, posle SAD (izvozi 2/3 BDP). Dinamika ovog sektora, u velikoj meri zavisi od dinamike u drugim privrednim aktivnostima i dovodi do regionalne nejednakosti. Razmena komercijalnih usluga u svetskim okvirima, procenjena je 1999.godine na preko 1.350 milijardi dolara (ova cifra je mnogo veća, jer dosta veliki broj usluga statistika, ne uspeva da zabeleži – nove usluge u oblasti tehnologije informacija i komunikacija, NTIK). Opšti sporazum o uslugama među državama OECD, zaključen je 1994.godine i ojačan 1997.godine, sa tri nova sporazuma – o telekomunikacijama, NTIK i finansijskim uslugama. Sporazum o tehnologijama informacija, pokriva 600 milijardi dolara razmene u svetskim okvirima (početkom XXI veka, dovodi do ukidanja carine na ove usluge).

ŠTA JE PORTFOLIO?

Pojam “portfolio” podrazumeva svaki skup finansijskih sredstava kao što su: akcije, obveznice, gotovina…koja su u vlasništvu ili kojima upravlja investitor. Investitor koji upravlja portfoliom može biti pojedinačno fizičko lice, finansijski stručnjak ili banke, fondovi i druge finansijske institucije. Osnovni princip na kojem se formira sastav portfolija je princip diversifikacije. Što je više različitih hartija od vrednosti ili drugih elemenata u portfoliju, to je tržišni rizik manji, ali istovremeno je manji i očekivani profit.

U slučaju da se Vaš portfolio sastoji samo iz akcija jedne kompanije, kretanje cene akcija te kompanije na berzi odrediće i sudbinu Vašeg ulaganja. To znači da rast cene te akcije donosi profit, ali istovremeno ste izloženi i daleko većem riziku u slučaju pada njene vrednosti. Kako bi se ovo izbeglo poželjno je ulagati u različite hartije od vrednosti na čije cene utiču različiti faktori i čije se cene stoga ne kreću na isti ili sličan način tj. poželjno je izvršiti diversifikaciju.

Svaki investitor gradi svoj portfolio u skladu sa rizikom koji je spreman da preuzme, u skladu sa svojim investicionim ciljevima i vremenskim okvirom ulaganja. Tako na primer, konzervativni investitor će se uvek opredeliti za portfolio koji sadrži sigurnije hartije od vrednosti, kao što su npr. državne obveznice ili akcije velikih i renomiranih kompanija. Sa druge strane investitori koji su skloniji riziku, želeći da ostvare veću dobit za kraće vreme, formiraće portfolio koji u većoj meri sadrži hartije koje mogu doneti daleko veću zaradu tj. prinos, poput akcija malih, brzorastućih kompanija. Međutim ovakva investiciona strategija nužno je povezana i sa preuzimanjem mnogo većeg rizika. Stoga imajući u vidu da investitori mogu imati različite ciljeve prilikom ulaganja novca, postoje i različite vrste portfolija.

Postoje različiti načini za procenu uspešnosti ulaganja kroz formiranje portfolija. Najčešći metod je poređenje sa određenim repernim indeksom (npr. berzanskim indeksom koji opisuje kretanje određene grupe akcija na određenoj berzi ili indeksom akcija kompanija koje pripadaju određenoj privrednoj grani i slično). U ovom slučaju cilj svakog investitora je da njegov portfolio ostvari veći rast nego što je to bio rast repernog indeksa. U širem smislu formiranje portfolija ne podrazumeva samo ulaganja u hartije od vrednosti, već i druge oblike investiranja, pre svega investiranje u nekretnine, kupovinu različitih roba na tržištu (npr. zlato i drugi plemeniti metali, poljoprivredna dobra)… Ali cilj formiranja portfolija je i dalje isti, a to je smanjenje rizika kroz princip diversifikacije tj. kroz kombinovanje instrumenata sa različitim osobinama i različitim kretanjem cene.

NEMATE KADROVE ZA PROGRES

Ulaganja Evropske banke za obnovu i razvoj u ovaj region neće se smanjivati ako dođe drugi talas krize. Imamo želju i obavezu da pomognemo modernizaciju i razvoj Srbije. I to ne samo zbog približavanja Evropskoj uniji. Ako se ne budu menjale stvari na svakodnevnom planu, sam ulazak u EU neće doneti dobro. Tokom poslednjih desetak godina, EBRD odobrila je Srbiji oko dve milijarde evra za razvoj infrastrukture, javnog i privatnog sektora. Stariji bankar ove finansijske institucije Miljan Ždrale u intervjuu za „Novosti“ kaže da će nastaviti da ulažu, naročito u razvoj agrara. Srbija nam je strateški važna. Ima skriveni, a neskorišćeni potencijal u poljoprivredi, koji direktno može da utiče na rast bruto nacionalnog dohotka. Takođe, nastavićemo sa investicijama u infrastrukturu, energetiku i druge oblasti.

Koliko ste do sada uložili u agrar Srbije?

Oko 340 miliona evra. Tu je obuhvaćen ceo lanac proizvodnje – od primarne poljoprivredne do maloprodaje. Iskorišćenost tih sredstava je veoma velika i efikasna, a čak i u vreme krize nismo imali probleme. Tek oko dva odsto je problematičnih kredita, dok banke u Srbiji imaju oko 17 odsto.

Šta je uzrok za malo stranih investicija u Srbiji?

Ako posmatrate u odnosu na region, onda Srbija još i najbolje stoji. Ali, to je sigurno nedovoljno. Da bi ekonomija rasla, potrebna je dobra infrastruktura, kao i politička i društvena predvidivost. Možete se navići na date uslove, ali ne treba da strepimo šta će se dogoditi ako na vlast dođe druga politička opcija. Srbija treba da se posveti ekonomiji znanja, jer uočavamo nedostatak kvalitetnih kadrova čak i u agrosektoru – finansijskih menadžera i agronoma. A to je problem i za strane kompanije koje dolaze.

Ulagali ste u domaćeg proizvođača sokova „Freš end ko“, koji je zbog prezaduženosti otišao u stečaj. Kakva su iskustva sa ulaganjima u domaća preduzeća?

Podržavamo srpske kompanije, čak i za regionalno širenje. Tako smo investirali oko 35 miliona evra u kompaniju „Nektar“ za akviziciju „Fruktala“, što je najveća srpska investicija u Sloveniji. S druge strane, imamo i ne tako dobra iskustva, kao, na primer, sa „Freš end ko“. U javnom sektoru je problem što projekte za koje odobrimo novac često nema ko da sprovede u delo.

Šta još treba da se promeni da bi privlačenje investicija bilo lakše?

Srbiji je potreban i fleksibilniji zakon o radu koji će, za razliku od važećeg, omogućiti protok radne snage, treninge, dokvalifikacije, olakšati mehanizam „zaposli, pa otpusti“. To ostavlja mogućnost poslodavcima da lakše zapošljavaju radnike, koje u vreme krize mogu da otpuste, pa da ih ponovo uposle kada se popravi stanje. Ljudi ovde nisu navikli na takvu fleksibilnost, ali to su ključne prepreke za privlačenje investicija. Čekanje na dozvole mora da bude znatno kraće, a procedure jasnije.

Da li bi Srbija za desetak godina mogla da postane prezadužena država, zbog kredita koje uzima?

To nije neminovno, ali način na koji su sada stvari postavljene je neodrživ. U kontinuitetu troši se više nego što se zarađuje, starosna struktura ne ide na ruku, i treba krenuti u ozbiljnije reforme što ranije. Ne može se priuštiti da ljudi idu u penziju sa četrdesetak godina. Ljudi moraju da shvate promene na vreme, da se ne bi došlo u situaciju u kojoj se nalazi Grčka.

Izvor: sajt Novosti online 09.10.2011.

DATUM PREGOVORA ZNAČAJNIJI OD STATUSA KANDIDATA

Mišljenje koje je Evropska komisija objavila 12. oktobra samo je početni korak u odobravanju statusa kandidata. Da bi postala kandidat Srbija treba da dobije podršku zemalja članica, koje bi o tome trebalo da se izjašnjavaju krajem godine. Sticanje statusa kandidata jeste napredak u evropskim integracijama i znak dobre volje EU, ali nema veliki praktični značaj ukoliko se istovremeno ne utvrdi i datum početka pregovora. „Davanje nekoj zemlji statusa kandidata je jedan politički čin, znak dobre volje. Odluka da se počne sa pregovorima ima veću težinu zato što se tada ide na prilagođavanje pravnog, ekonomskog i svakog drugog sistema zajedničkom pravu EU“, kazao je istraživač Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost (SWP) Dušan Reljić. Ritam integracija, kako je ukazao, zavisi od političkog odnosa kandidata sa članicama EU, što se može videti i na konkretnim primerima. „Turska je postala kandidat za prijem u EU 1999. a pregovore je počela 2005. Međutim, nedavno je ministar spoljnih poslova Turske (Ahmet) Davutoglu rekao da bi bilo dobro kada bi Turska mogla da uđe u EU 2021. godine, kada će biti 100. godišnjica kemalističke revolucije u Turskoj“, kazao je Reljić, dodavši da je ipak reč o „možda malo drastičnom primeru“.

Stav o tome da praktičan značaj statusa kandidata nije toliko veliki bez datuma pregovora potvrdila je i Tanja Miščević, državna sekretarka u Ministarstvu odbrane Srbije i potpredsednica Evropskog porketa u Srbiji. Ona je, ipak, istakla da to jeste priznanje zemlji za ostvarene napore. „Ono što je za mene jako važno jeste činjenica da statusom kandidata prelazite na jedan viši nivo u odnosima sa EU, odnosno korak ste dalje u procesu evropske integracije. Ako hoćete još više od toga – još jedan korak, potvrda svim procesima reformi koje su do sada ostvarene u Srbiji“, kazala je Miščević. „Naravno, status kandidata, bez dobijanja datuma za otvaranje pregovora daje manje energije za nastavak procesa integracija, ili za njegovo ubrzanje“, kazala je ona. „Ne govorim napamet već iz iskustava drugih država koje su u tom procesu ranije bile i koje su pokazale da vezivanje statusa kandidata i datuma otvaranja pregovora za članstvu ubrzava sve ono što je cilj, a cilj jesu reforme u najrazličitijim sektorima“, kazala je ona.

Kada je reč o onome što Srbiju čeka u evropskim integracijama, Reljić je istakao da proces pristupanja ne kontrolišu tela EU. „To je nešto što je i dalje potpuno pod političkom kontrolom zemalja članica“, kazao je on i objasnio da o svakom koraku u procesu pristupanja odlučuje svih 27 sadašnjih članica.

Izazovi u daljem toku integracije

Čak i kada pregovori počnu, i dalje postoji niz mogućnosti da se proces blokira. Pregovori su, naime, podeljeni na 35 poglavlja pregovora, a kako je ukazao Reljić, i na početku i na kraju svakog od tih 35 poglavlja zemlje članice EU se izjašnjavaju o tome da li smatraju da je zemlja koja želi da postane članica ispunila ono što je predviđeno tim poglavljem o pregovorima. „Samo tada postoji 70 prilika da se taj proces zaustavi“, rekao je Reljić. „Ne bih želeo da budem neko ko donosi loše vesti, ali suština odnosa je politička“, kazao je on. Zbog toga je, kako je ukazao, značajno da zemlje sa najvećom ekonomskom moći i uticajem, poput Nemačke, Francuske i Italije, imaju pozitivan stav, jer to može da dovede do ubrzanja.

Status kandidata ne donosi više novca od EU

Srbija bi dobijanjem statusa kandidata dobila pravo da finansira nove vrste projekata iz evropskih fondova, poput pomoći poljoprivrednicima, izgradnje infrastrukture i aktivnih mera zapošljavanja. Sam iznos novca, međutim, svakako neće biti povećan do isteka ovog dugoročnog budžeta EU 2013. godine, a u prvo vreme iskorišćenost sredstava će verovatno opasti dok se država ne pripremi u potpunosti da od Delegacije EU preuzme nadležnost za trošenje novca.

Kada je reč o pretpristupnoj pomoći (IPA), sa dobijanjem statusa kandidata Srbiji će se otvoriti tri nove komponente. Jedna od njih je „komponenta regionalni razvoj koja u sebi sadrži infrastrukturne projekte u oblasti transporta i životne sredine i projekte podrške privatnom sektoru, ali ne direktnu finansijsku podršku malim i srednjim preduzećima već konsultantske usluge i razvoj poslovne infrastrukture. Pored toga, (otvaraju se) komponenta 4 za razvoj ljudskih resursa koja obuhvata obrazovanje i socijalnu inkluziju i komponenta 5 za podršku poljoprivredi i ruralnom razvoju“, kazao je koordinator za fondove u Kancelariji za evropske integracije Ognjen Mirić. To, međutim, ne znači da će Srbija imati dodatnog novca na raspolaganju. Naprotiv, može se dogoditi da u prvom periodu od sticanja statusa kandidata iskorišćenost fondova EU opadne, jer Srbija, da bi koristila novac iz novih komponenti mora da preuzme nadležnost za raspisivanje tendera i kontrolu tokova novca, što je do sada radila Delegacija EU. „Paradoksalno zvuči da se sticanjem statusa kandidata u nekim državama pokazalo da dolazi do manjeg trošenja sredstava zato što strukture nisu spremne“, kazao je Mirić.

Kao dobru stranu, on je naveo to što se Srbija novim načinom trošenja fondova priprema za korisćenje strukturnih fondova, koji su namenjeni isključivo državama članicama i koji su pet do 10 puta veći od novca za kandidate i potencijalne kandidate. Priprema za njihovo korišćenje je bitna da bi Srbija izbegla loša iskustva „nekih istočnih suseda koji su sticanjem statusa države članice bili u mogućnosti da koriste milijarde, a ta mogućnost je ostala na nivou teorije“. Ukoliko se taj novac ne potroši u roku, on se vraća u Brisel.

Praktična strana za građane je da će Srbija dobiti mogućnost da finansira neke vrste projekata koje sada ne može, poput pružanja podrške poljoprivrednicima, malim i srednjim preduzećima i izgradnje infrastrukture, za šta se Srbija uveliko priprema. „Mi smo još 2009. počeli da se pripremamo za te komponente zato što ta priprema zahteva i pripremu strateških dokumenata i projektne dokumentacije“, kazao je Mirić.

Izvor: sajt EurActiv.rs 07.10.2011.

GLOBALIZACIJA NA SAMRTI

,,U svetu ideologije morate da budete u pravu, čak i kad niste u pravu,, kaže Džon Ralston Sol, kanadski pisac i predstavnik Međunarodnog PEN centra, objašnjavajući proces propadanja globalizacije, koja se kako kaže, još održava veštačkim putem. Sol je stigao u Beograd na 77.kongres PEN centra, ali i na predstavljanje knjige ,,Propast globalizma i preoblikovanje sveta,, koja je objavljena i kod nas…

U ovoj knjizi, prevedenoj na sve veće svetske jezike, Džon Ralston Sol provokativno govori o tome, zašto je globalizam bio dominantan, zašto je okončan nezapamćenom krizom, kako je ekonomija pretvorena u religiju modernog doba…

Već u knjizi ,,Nesvesna civilizacija,, Džon Ralston Sol kojeg je inače američki Tajm proglasio prorokom, jer je predvideo svetsku krizu koja je počela 2008.godine, govorio je o korporativizmu koji je nastao usled preteranog klanjanja slobodnom tržištu. Suprotno široko rasprostranjenoj pretpostavci po kojoj nesputani kapitalizam stimuliše demokratiju, obaj autor smatra da nama danas upravlja odabrana grupa menadžera i birokrata koji podrivaju demokratiju isključujući običnog građanina iz procesa donošenja odluka. On smatra da je tragedija što su danas u korporativistički sistem uvučeni i današnji univerziteti, pokušavajući da od obrazovanja prave biznis, umesto da mladima prenose dublje filozofske vrednosti.

Džon Ralston Sol je najpoznatiji po filozofskoj trilogiji, a objavio je i pet romana. Dobitnik je mnogih kanadskih i međunarodnih nagrada (između ostalih, prvi je dobitnik nagrade ,,Gutenbergova galaksija,, za životno delo). Dobitnik je i francuske Legije časti za oblast umetnosti i literature. Njegove knjige prevedene su na 23 jezika u više od 30 zemalja, a za predsednika Međunarodnog PEN-a izabran je 2009.godine.

Kažete da globalizacija zastareva i da o njoj može da se govori u prošlosti, ali ona je još uvek tu, čini nam se duboko ukorenjena. To građani osećaju u svom životu. Kada će joj zaista doći kraj?

Danas vlada jedan veliki haos i on će još trajati, osim ako se ne desi neki veliki rat ili neki drugi kolaps. Globalizacija je već izvan sistema, ali se i produžava na jedan veštački način. Kako bi se taj sistem održao, i dalje se ta silazna linija prikazuje kao uzlazna i plasiraju se neistine. Dakle, oni su protiv nečega a zapravo rade to protiv čega su. Kažu da će nešto proizvesti napredak, a zapravo ništa ne funkcioniše. Menadžerstvo je nesposobno da oporavi svet od sebe samog. Slepa globalizacija ne priznaje mogućnost izbora i zato njeno vreme prolazi. Ona je već duže vreme na silaznoj liniji.

Rekli ste u jednom intervjuu da je tehnokratija zauzela mesto Boga?

Da, tehnokrate su u modernom dobu, zamenile Boga, a u svrhu učvršćivanja moći uvek se koristi strah.

To zvuči dosta ozbiljno.

Sve civilizacije su bazirane na sistemu verovanja, ali iznenađujuće je da su oni koji veruju u globalizaciju i oni sa fundamentalističkom verom u Boga, uspeli da stvore tako jaku koaliciju na kraju 20.veka. Tehnokratija je danas klasa, kao sveštenici. Do kraja 20.veka, pod uticajem industrijske revolucije, ukorenilo se osećanje da je tradicionalni Bog mrtav i da je za njega ostalo upražnjeno mesto. Tu je uskočila tehnokratija, koja je novom doktrinom zamenila doktrinu starog Boga. Vremenom je ekonomija postala nova religija, pa danas uspeh i razvoj svih civilizacija gledamo kroz ekonomiju. Globalizacija je donedavno zaista bila svojevrsno božanstvo i određivala naše ponašanje. Ali to lažno božanstvo, neće oblikovati našu budućnost.

Koliko je globalizacija uticala na poziciju intelektualaca?

Zavisi od vrste intelektualaca. Mislim da je ona vrsta intelektualaca koja se bavila fikcijom vrlo dobro reagovala. Jako su dobro uspeli da kreiraju neku novu realnost, što podseća na činjenicu da su ljudi koji pišu fikciju, zapravo vrlo blizu istine i činjenica. U drugim oblastima, u oblasti filozofije i na univerzitetima, nisu uspeli da se održe zato što se u sferi usko specijalizovanih stvarao menadžment. Filozofi, koji su takođe važni, ostali su opterećeni naučnom istinom. Filozofija ne treba da ima naučni pristup, ona treba da se bavi idejama. Mislim da je suština u tome, da treba da se zapitamo, šta se dešava danas, odakle sve to dolazi, gde odlazi i kako menjati pravac.

Da li mislite, da se dovoljno ljudi danas upitalo, šta se to dešava?

Mislim da ne. Nisam ubeđen da su intelektualci van književne sfere našli pravi odnos prema ovom pitanju. Odgovornost za krizu, prebačena je sa onih koji su krizu stvorili na građane, dug koji su stvorili prebačen je na javni dug… Politika postaje plitka i vezana za ličnosti, potpuno nesposobna da reši konkretne probleme nezaposlenosti, društvenog kolapsa i ekonomije. Treba napraviti distancu prema strahu i sagledati gde smo i kako dalje. U 19.veku je prosečan ljudski vek bio 50 godina. Ako se danas rodite, pretpostavka je da ćete živeti 100 godina. Dakle, ljudski vek je duplo produžen, ali sistem je ostao isti kao u 19.veku. Rodite se, školujete, zaposlite, radite, odete u penziju i onda treba da umrete. Ali oni koji se danas rađaju, neće umreti kad odu u penziju. To potpuno menja ekonomiju, zdravstvo, obrazovanje…

Šta mogu pisci da urade da se promeni etika?

Pisci treba da pronađu jezik, koji na neki način odražava realnost. To je naša tema. Vaš pisac David Albahari je pozitivan primer.

Rekli ste da ne znate mnogo o Srbiji?

Ne znam, mada sam dolazio u nekoliko navrata i pre rata i posle. Mislim da se Srbija gradi iz početka. Kada sam bio u Beogradu krajem osamdesetih godina, grad je bio siv. Osećao sam neki oblak iznad. Jednostavno, znalo se da će nešto da se desi. Teško je reći, možemo samo da nagađamo, da li je to moglo da se spreči. Ali nalazim sličnost sa današnjom, situacijom na Zapadu. Ljudi na Zapadu se danas tako osećaju i iznad njih je sada akav oblak, što je veoma loš znak.

Autor: Gordana Popović
Izvor: sajt Politika Online 10.09.2011.