GLOBALIZACIJA NA SAMRTI

,,U svetu ideologije morate da budete u pravu, čak i kad niste u pravu,, kaže Džon Ralston Sol, kanadski pisac i predstavnik Međunarodnog PEN centra, objašnjavajući proces propadanja globalizacije, koja se kako kaže, još održava veštačkim putem. Sol je stigao u Beograd na 77.kongres PEN centra, ali i na predstavljanje knjige ,,Propast globalizma i preoblikovanje sveta,, koja je objavljena i kod nas…

U ovoj knjizi, prevedenoj na sve veće svetske jezike, Džon Ralston Sol provokativno govori o tome, zašto je globalizam bio dominantan, zašto je okončan nezapamćenom krizom, kako je ekonomija pretvorena u religiju modernog doba…

Već u knjizi ,,Nesvesna civilizacija,, Džon Ralston Sol kojeg je inače američki Tajm proglasio prorokom, jer je predvideo svetsku krizu koja je počela 2008.godine, govorio je o korporativizmu koji je nastao usled preteranog klanjanja slobodnom tržištu. Suprotno široko rasprostranjenoj pretpostavci po kojoj nesputani kapitalizam stimuliše demokratiju, obaj autor smatra da nama danas upravlja odabrana grupa menadžera i birokrata koji podrivaju demokratiju isključujući običnog građanina iz procesa donošenja odluka. On smatra da je tragedija što su danas u korporativistički sistem uvučeni i današnji univerziteti, pokušavajući da od obrazovanja prave biznis, umesto da mladima prenose dublje filozofske vrednosti.

Džon Ralston Sol je najpoznatiji po filozofskoj trilogiji, a objavio je i pet romana. Dobitnik je mnogih kanadskih i međunarodnih nagrada (između ostalih, prvi je dobitnik nagrade ,,Gutenbergova galaksija,, za životno delo). Dobitnik je i francuske Legije časti za oblast umetnosti i literature. Njegove knjige prevedene su na 23 jezika u više od 30 zemalja, a za predsednika Međunarodnog PEN-a izabran je 2009.godine.

Kažete da globalizacija zastareva i da o njoj može da se govori u prošlosti, ali ona je još uvek tu, čini nam se duboko ukorenjena. To građani osećaju u svom životu. Kada će joj zaista doći kraj?

Danas vlada jedan veliki haos i on će još trajati, osim ako se ne desi neki veliki rat ili neki drugi kolaps. Globalizacija je već izvan sistema, ali se i produžava na jedan veštački način. Kako bi se taj sistem održao, i dalje se ta silazna linija prikazuje kao uzlazna i plasiraju se neistine. Dakle, oni su protiv nečega a zapravo rade to protiv čega su. Kažu da će nešto proizvesti napredak, a zapravo ništa ne funkcioniše. Menadžerstvo je nesposobno da oporavi svet od sebe samog. Slepa globalizacija ne priznaje mogućnost izbora i zato njeno vreme prolazi. Ona je već duže vreme na silaznoj liniji.

Rekli ste u jednom intervjuu da je tehnokratija zauzela mesto Boga?

Da, tehnokrate su u modernom dobu, zamenile Boga, a u svrhu učvršćivanja moći uvek se koristi strah.

To zvuči dosta ozbiljno.

Sve civilizacije su bazirane na sistemu verovanja, ali iznenađujuće je da su oni koji veruju u globalizaciju i oni sa fundamentalističkom verom u Boga, uspeli da stvore tako jaku koaliciju na kraju 20.veka. Tehnokratija je danas klasa, kao sveštenici. Do kraja 20.veka, pod uticajem industrijske revolucije, ukorenilo se osećanje da je tradicionalni Bog mrtav i da je za njega ostalo upražnjeno mesto. Tu je uskočila tehnokratija, koja je novom doktrinom zamenila doktrinu starog Boga. Vremenom je ekonomija postala nova religija, pa danas uspeh i razvoj svih civilizacija gledamo kroz ekonomiju. Globalizacija je donedavno zaista bila svojevrsno božanstvo i određivala naše ponašanje. Ali to lažno božanstvo, neće oblikovati našu budućnost.

Koliko je globalizacija uticala na poziciju intelektualaca?

Zavisi od vrste intelektualaca. Mislim da je ona vrsta intelektualaca koja se bavila fikcijom vrlo dobro reagovala. Jako su dobro uspeli da kreiraju neku novu realnost, što podseća na činjenicu da su ljudi koji pišu fikciju, zapravo vrlo blizu istine i činjenica. U drugim oblastima, u oblasti filozofije i na univerzitetima, nisu uspeli da se održe zato što se u sferi usko specijalizovanih stvarao menadžment. Filozofi, koji su takođe važni, ostali su opterećeni naučnom istinom. Filozofija ne treba da ima naučni pristup, ona treba da se bavi idejama. Mislim da je suština u tome, da treba da se zapitamo, šta se dešava danas, odakle sve to dolazi, gde odlazi i kako menjati pravac.

Da li mislite, da se dovoljno ljudi danas upitalo, šta se to dešava?

Mislim da ne. Nisam ubeđen da su intelektualci van književne sfere našli pravi odnos prema ovom pitanju. Odgovornost za krizu, prebačena je sa onih koji su krizu stvorili na građane, dug koji su stvorili prebačen je na javni dug… Politika postaje plitka i vezana za ličnosti, potpuno nesposobna da reši konkretne probleme nezaposlenosti, društvenog kolapsa i ekonomije. Treba napraviti distancu prema strahu i sagledati gde smo i kako dalje. U 19.veku je prosečan ljudski vek bio 50 godina. Ako se danas rodite, pretpostavka je da ćete živeti 100 godina. Dakle, ljudski vek je duplo produžen, ali sistem je ostao isti kao u 19.veku. Rodite se, školujete, zaposlite, radite, odete u penziju i onda treba da umrete. Ali oni koji se danas rađaju, neće umreti kad odu u penziju. To potpuno menja ekonomiju, zdravstvo, obrazovanje…

Šta mogu pisci da urade da se promeni etika?

Pisci treba da pronađu jezik, koji na neki način odražava realnost. To je naša tema. Vaš pisac David Albahari je pozitivan primer.

Rekli ste da ne znate mnogo o Srbiji?

Ne znam, mada sam dolazio u nekoliko navrata i pre rata i posle. Mislim da se Srbija gradi iz početka. Kada sam bio u Beogradu krajem osamdesetih godina, grad je bio siv. Osećao sam neki oblak iznad. Jednostavno, znalo se da će nešto da se desi. Teško je reći, možemo samo da nagađamo, da li je to moglo da se spreči. Ali nalazim sličnost sa današnjom, situacijom na Zapadu. Ljudi na Zapadu se danas tako osećaju i iznad njih je sada akav oblak, što je veoma loš znak.

Autor: Gordana Popović
Izvor: sajt Politika Online 10.09.2011.

Advertisements

OSNOVNA ĆELIJA DRUŠTVA

Uvek neko nekog maltretita, i uvek neko zbog nekog trpi

Ona ,,osnovna ćelija društva,, izgleda da nam je bolesna na smrt. Metastazirala je i bolest se širi. Malo ko se pita, kako je do toga došlo i ima li spasa? I kakvo je to društvo, kada su mu ćelije bolesne?

Svi se slažemo da su nam institucije u krizi, ali treba da priznamo i da nam je porodica u krizi, ma koliko to bilo bolno. Konzervativci tvrde da je to zato što se više ne zna ,,ko je gazda u kući,, odnosno da je zato što je došlo do promenjenih odnosa uloga u porodici, hoće reći – do emancipacije žena. Istina je drugačija, emancipacija žena dovela je do toga da ,,prljav veš,, iz porodica, zlostavljanje i nasilje, postane javna stvar. U velikoj većini slučajeva, razni oblici nasilničkog ponašanja, dolaze od muških članova porodice. U velikoj većini slučajeva, ako se ne trpi neki vid nasilja od oca, onda se trpi od partnera, brata, muža ili sina. Žena gotovo da ne može izbeći nasilje, jedan nasilnik za života, gotovo da joj je zagarantovan.

Ako smo devedesetih imali epidemiju samoubistava starih osoba, sada imamo epidemiju ubistava unutar porodica, delom zbog nasilništva, delom zbog duševnih bolesti. Više nema srodnika koji nije u stanju da ubije drugog srodnika, najrođenijeg. Kada je sestra ubila brata, pa majka sina, i sin majku, i otac celu porodicu, i otac sina, i majka sa sprata bacila decu… šta se još može očekivati? Nije li vreme za alarm?

Porodica je oduvek bila čuvar svakakvih porodičnih odnosa, ali i tabua, i predrasuda u vezi sa bolestima unutar porodice. Skrivanje mentalno ili duševno bolesnih članova porodice, ne dešava se samo u našim zabitima, nego i u gradskoj sredini. Iako smo postali apaurin-društvo, odlazak kod psihijatra je još uvek krajnje nepoželjan, i sramotan. I pored toga što šarena štampa propagira srceparajuće srećnu porodicu, za porodicu se sve više vezuju patološki odnosi, i patološko ponašanje unutar nje: nasilje, zlostavljanje svih vrsta, bolesti zavisnosti, samoubistva, pokušaji ubistva, ubistva… Paralelne veze i preljube jesu gotovo nešto što se podrazumeva u partnerskim odnosima, i preko čega se prelazi žmureći. Razvodi, ma kakvi bili, još uvek su civilizacijski pomak, u odnosu na sve drugo. Između članova porodice komunikacija je ili površna (zbog zauzetosti, zaokupljenosti preživljavanjem ili sticanjem) ili otežana (najčešće samo zbog jednog člana poremećenog člana). Uvek neko nekog maltretira, i uvek neko zbog nekog trpi. Otuđenost, nerazumevanje tuđih potreba, netolerancija, sukobi, poniženja, ekonomska zavisnost i ekonomska nesigurnost, zaokupljenost preživljavanjem, neispunjena očekivanja, nezadovoljstvo… u korenu su porodičnih problema.

Prećutno svi znamo da dobar deo krivice za ovakvo stanje porodica snosi društvena situacija (rat, tranzicija…) i zabrinjavajući socijalni status stanovništva. Ako društvo nije sređeno, ako se institucije klimaju, ako se ne znaju pravila, ako zakoni ne funkcionišu za sve jednako, ako je skoro četvrtina stanovništva nezaposlena, korupcija nezapamćena, kriminal takođe… Može li takvo društvo da usreći pojedinca, porodicu?

Kako danas živi prosečna porodica u Srbiji – da li se iko pita? Koja vrsta pomoći joj je potrebna? Šta je sa onom idejom o porodičnom lekaru? Postoji li ministarstvo za brigu o porodici, ako postoji, čime se bavi, osim ,,trećim detetom,,? To troje i onih dvoje, kako žive, kakvi su im odnosi, koju vrstu problema imaju, šta mogu da reše sami, a za šta im je potreba pomoć drugog, stručnjaka. Znaju li gde da se obrate ako imaju problem. Jer retko ko može breme da nosi sam.

Sve češće porodične tragedije među najrođenijima ne mogu se posmatrati samo kao izolovani slučajevi, iako su porodice sve zatvorenije, izolovanije. Kao tvrđave iza čijih bedema ne znate šta se dešava. Što bolesnija, porodica je izolovanija, ona izbegava druge i drugi izbegavaju nju. Kada se nešto desi u komšiluku, zgradi, kao što se nedavno desilo u zgradi u Nišu, a pre toga na imanju u Čačku, a pre toga u Novom Beogradu i Mirijevu, i Vranju, Subotici, Prokuplju… ćućete slična svedočenja komšija: nismo se družili, jedva ih poznajemo, ili: odavali su utisak normalne porodice. Da, sve je normalno, dok ona ne skoči, dok on ne ubije… Kako je moguće da se tako malo poznajemo? Kako je moguće da toliko nismo zainteresovani za drugoga, onoga uz naša vrata. Ne da bismo mu gledali u lonac, nego pružili prst…

Izvor: sajt Politika online 08.07.2011.
Autor: Radmila Lazić

NEJEDNAKOST

Mondijalizacija razmene dobara i kapitala, nije dovela do smanjenja nejednakosti među bogatim i siromašnim državama. Slab ili nikakav privredni rast, karakterističan je za 140 država u razvoju. Vrednost imovine trojice najbogatijih ljudi na svetu, veća je od ukupne vrednosti bruto domaćeg proizvoda (BDP) 45 najsiromašnijih država. Ukupan dogodak 20 najrazvijenijih država, veći je 35 puta od prosečnog dohotka 20 najsiromašnijih država. Za dvadeset godina, ovaj jaz se udvostručio. U svetu, 1,3 milijarde ljudi troši manje od jednog dolara dnevno i 3 milijarde ljudi manje od dva dolara dnevno.

Opstajanje ove nejednakosti, uprkos međunarodnoj liberalizaciji kapitala, u suprotnosti je s predviđanjima neoliberalnih modela. Prema tim modelima, marginalna produktivnost kapitala, veća je u državama u razvoju (jer je nastala sa malom dotacijom kapitala i svaka investirana jedinica kapitala dovodi do dodatne, dosta velike dobiti). Trebalo bi da se kapital industrijski razvijenih država, investira u države u razvoju, čime bi industrijalizacija u tim državama dovela do povećanja dohotka. Neoliberalni model predviđa više prepreka takvom htenju da se postigne zajednički cilj. Tržišta kapitala su nesavršena – banke i investitori daju novac na zajam samo pod uslovom da im se on vrati. Investiranje u države u razvoju, postalo je rizično zbog političkih događaja, klimatskih katastrofa ili zbog nedostatka iskustva u upravljanju investicionim projektima u tim državama. Investitori iz bogatih država investiraju, samo u neke države u razvoju i to u one koje raspolažu velikim ,,ljudskim kapacitetima,, (školovana i pismena radna snaga).

Proces industrijalizacije, posebno ako se odvija pod pokroviteljstvom strukturnih programa Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), može dovesti čak i do povećanja nejednakosti u pojedinim državama – industrijalizacija se sprovodi otvaranjem prema međunarodnoj razmeni, privatizacijom javnih preduzeća i smanjivanjem javnih rashoda, koji će dovesti do socijalnih nejednakosti u državama. Treba istaći i da je proces postizanja cilja spor, jer se krediti moraju vraćati s kamatom. Trebalo bi najmanje dva veka, da siromašne države dostignu bogate.

Plata je u svim industrijskim razvijenim državama, glavni izvor prihoda domaćinstva. Domaćinstva imaju i druge prihode osim plate – socijalna primanja, dohodak od samostalne delatnosti, prihod od imovine. Nejednakost u dohotku veća je od nejednakosti u platama – tako nezaposlenost dovodi najsiromašnije porodice u izuzetno tešku situaciju. Isto tako i prihod od imovine je nejednako raspoređen. Najsiromašnija domaćinstva imaju samo jednog člana, dok domaćinstva s visokim prihodom imaju više ukućana (prema tome, više plata – više dece). Ako se takav dohodak meri prema njegovoj veličini, indeks nejednakosti dohotka se smanjuje. I porez na dohodak dovodi do njegovog smanjenja (prihod najbogatijih domaćinstva, oporezovan je više od prihoda domaćinstva sa slabim dohotkom). Na svetskom nivou, procenjuje se da je dohodak ljudi na Zapadu, deset puta veći od dohotka jednog Kineza ili Indusa.

Da bi sprečila povećanje nejednakosti, država čini preraspodelu bogatstva. Ona prvo treba da spreči, da nejednakost u platama postane suviše velika i u tom cilju sprovodi politiku ,,čiste,, preraspodele. Jedan deo bogatstva najbogatijih domaćinstva, prenosi na najsiromašnija, preko poreza na dohodak ili poreza na dodatnu vrednost, koji omogućavaju da se finansiraju dečiji dodaci i druga socijalna davanja i naknade države za nezaposlene. U većini industrijski razvijenih država vrši se preraspodela prihoda domaćinstva koja imaju posao, na domaćinstva bez posla (osobe koje su ostale bez posla, penzioneri…). Paradoksalno je, da su zaposlene osobe koje najviše doprinose finansiranju ove preraspodele najbogatije, dok siromašne osobe plaćaju mali porez i društvo na njima štedi velika sredstva i kad su zaposlene (jer više ne mora da im isplaćuje nadoknadu za nezaposlenost). Država se treba starati da socijalna nejednakost osoba različitog pola i starosnog doba, bude što manja (i omogući društvenu mobilnost svih svojih građana). Ovakva preraspodela naziva se ,,efikasnom,, jer bi politika obrazovanja i sticanja stručnog znanja, trebala da omogući osobama iz siromašnih domaćinstava da steknu potrebna znanja neophodna za dobijanje većih plata. Ovako raznovrsna politika u nekim državama nije dovela do željenih rezultata, jer subvencije koje se daju školama u siromašnijim delovima grada, nisu značajnije doprinele razvoju sposobnosti njihovih đaka (jeftinjije rešenje, mešanje dece iz siromašnih kvartova s decom iz bolje stojećih delova grada, dalo je bolje rezultate).