NEMOJ DA RADIŠ SAMO ONO ŠTO TI JE KAZANO – BOB NELSON

Radi ono što je potrebno, da uradiš!

Nije Vam potrebno odobrenje da bi ste dobro radili. Gde god da radite, za koga god da radite, uprava očekuje da ćete uvek, umeti da procenite i budete spremni da uradite, ono što je potrebno da bi organizacija bila uspešna. To su maksimalna očekivanja i poruka koju valja da čuje svaki zaposleni, ali je vrlo malo poslodavaca koji je izričito izgovaraju.

Mada možda zvuči čudno, danas svi poslodavci nastoje da zaposle, u suštini, istu osobu – nekog ko preuzima inicijativu. Iako se potrebe pojedinih poslodavaca razlikuju, kao i znanja i sposobnosti radnika, koje angažuju – u suštini se traga za identičnom osobom. Osoba koja je, bez obzira na svoje poreklo, obrazovanje ili sposobnosti – u stanju da se u svakoj situaciji na radnom mestu snađe i preduzme nezavisnu akciju, vredi zlata koliko je teška.

Sposobnost da ispuni maksimalna očekivanja, vrlina je koju poseduje svaki radnik, ali je tek nekolicina i ispoljava. Uraditi ono što je potrebno, ne čekajući na posebna uputstva, obeležje je profesionalne izuzetnosti.

Uslužiti klijenta, rešiti problem, pomoći kolegi, dati predlog koji će kompaniji uštedeti sredstva, razraditi ideju ili unaprediti proces rada, stvaru su koje se svakodnevno zahtevaju od svih zaposlenih, tokom svakog trenutka provedenog na radnom mestu. U stvari, ne postoji ni jedna kompanija danas, koja bi mogla da opstane ukoliko bi njeni zaposleni radili, samo ono što im se kaže. Takmičarsko okruženje, brojne promene i brzina poslovanja danas na većini tržišta, suviše su intenzivni da bi zaposleni mogli drugačije da se ponašaju. Organizacija koja očekuje da zaposleni rade samo ono što im se kaže, stoji na klizavoj nizbrdici, koja vodi ka propasti.

Poredite svoju kompaniju sa bilo kojom od konkurentnih. Verovatno imate slične proizvode i usluge, tehnologiju i kanale distribucije, marketinške strategije i tome slično. Zbog čega je jedna kompanija uspešna, dok se druga bori za opstanak? Razlog su ljudi – i svakodnevna inicijativa, energija i posvećenost koju ulažu u svoj posao, bez čekanja da im se kaže šta da rade. Dani ,,predpostavljenih,, i ,,podređenih,, su davno prošli. Posao danas predstavlja partnerstvo i svi su zajedno u njemu. Priroda posla – biznisa samog po sebi – suviše se brzo menja, da bi zaposleni mogli da čekaju na uputstva. Moraju da ulete u njega punim plućima.

Zaposleni najbolje znaju kako da bolje obavljaju sopstveni posao. Najbolje su upoznati s problemima sa kojima je vezan, kao i sa potrebama klijenata koje uslužuju. Iz prve ruke vide i doživljavaju ono što većina šefova, zna samo preko izveštaja. Angažovanje zaposlenih na svim nivoima i njihovo razmišljanje o tome, kako da bolje rade svoj posao omogućava organizaciji da bolje reaguje na zahteve klijenata – i da bude konkurentnija u ostvarivanju svojih ciljeva.

Brzo se krećemo prema putanji ,,nacije zaposlenih,, koji će biti sami sebi šefovi, u kojoj će svako morati da razume važnost svog individualnog doprinosa misiji i svrsi organizacije i težiti da preuzme inicijativu, koja će imati većeg uticaja na posao, odeljenje i celu organizaciju. Na taj način, Vaš posao će postati uzbudljiviji, videćete uticaj svojih postupaka i ućutite, razvijati se i sticati svoj položaj. Steći ćete reputaciju nekog ko ,,ume i zna,, i biti sposobniji, da se latite većih i značajnijih odgovornosti i požnjete plodove svog truda.

Advertisements

DRŽAVE TREĆEG SVETA

70-ih godina XX veka, uspostavljena je hijerarhija među NIRD, državama proizvođačima nafte i najnerazvijenijim državama. Od tada su NIRD, države Jugoistočne Azije, Brazil, Indija, Meksiko, Argentina i Turska, čiji je razvoj sporiji i sa više prepreka od razvoja azijskih NIRD. Ovim državama mogu se dodati sve države u kojima je industrijalizacija u toku i čiji se dohodak po glavi stanovnika povećava (ove države realizuju veliki deo produkcije gotovih proizvoda i izvoz iz država Trećeg sveta tzv. ,,nova tržišta,,).

Nivo razvoja država Srednjeg Istoka (proizvođači nafte: Saudijska Arabija, Kuvajt, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati, Libija, Alžir i Venecuela), zavisi od evolucije cena sirove nafte i od načina na koji koriste rentu od nafte. Najmanje razvijene države (NRD) su najsiromašnije i one su na dnu svetske hijerarhijske lestvice dohotka po glavi stanovnika (300 $/godišnje i manje), najčešće su bez izlaza na more i izložene su dezertifikaciji (pretvaranju regiona u pustinju, pod dejstvom klimatskih ili ljudskih faktora), kao i prirodnim katastrofama – 49 država 2001.godine (od toga tri četvrtine u Africi).

Povećanje broja industrijski razvijenih država, među državama Trećeg sveta, značajna je karakteristika nove podele, koja je u suprotnosti sa osiromašenjem najnerazvijenijih država. Povećanje jaza između grupe država nije obavezno vezano za ekonomsku evoluciju. Problem postaje svetski, jer suprotnost najbogatijih i najsiromašnijih, pritisnutih bedom i glađu, dovodi do eksplozivnih situacija. Treći svet nejednako pogađa pad životnog standarda 80-ih godina XX veka u Subsaharskoj Africi, Srednjoj Aziji i Latinskoj Americi. Visoku stopu privrednog rasta (i životnog standarda) imaju samo države Istočne i Južne Azije.

Ekonomisti razvoja ukazivali su na začarane krugove nerazvijenosti i siromaštva. Prvi začarani krug je demografski. Demografski rast traži znatno povećanje strukturnih investicija (stan, obrazovanje, zdravstvo…), makar to bilo samo za održavanje životnog standarda. Ovakvim troškovima smanjuje se raspoloživi novac za proizvodne investicije u industriju (privredni rast je slab i siromaštvo opstaje i doprinosi visokom natalitetu, kako zbog nedostatka seksualnog obrazovanja, tako i zbog potrebe za radnom snagom u poljoprivredi). Drugi začarani krug je povezan sa ograničenošću tržišta (nizak dohodak dovodi do slabog nivoa potrošnje i smanjenog tržišta za preduzeća, koja ne žele da investiraju – pad produktivnosti ne omogućava povećanje plata). Treći začarani krug povezan je sa sistemom štednja – investicije. Zbog malog dohotka, subjekti ne mogu da štede i unutrašnji resursi nisu dovoljni za investicije – nema privrednog rasta bez investicija, niti povećanja dohotka bez privrednog rasta).

Bilo da se za pristup pitanju razvoja koriste pojmovi ,,dostizanje,, ili ,,začarani krugovi,, neosporno je da su društveni i politički faktori usporavali ,,dostizanje,, i da jačaju neminovan karakter ,,začaranih krugova,,. Države Trećeg sveta su dugo živele prema izvesnim društvenim normama i vrednostima (religija, obrazovni sistem…), slabo naklonjenim preduzetništvu, investiranju i privrednom rastu. Pogubni faktori su i politički, jer je neophodna uloga države, kako za strukturno uređenje (zdravstvo, obrazovanje…), tako i za finansiranje ulaganja u proizvodnju (industrijalizacija države). Takvi ciljevi se često realizuju preko javnog sektora, u kome ima korupcije i klijentelizma. Mogućnost da se dobra i usluge fakturišu javnim preduzećima iznad normalne cene, pogubna je za ulaganja u proizvodnju. Snažna carinska zaštita omogućava da se smanji konkurencija i da se poveća mogućnost nezakonitog bogaćenja. Tako, politička svera raspolaže sredstvom za pritisak, na svoje političke protivnike – dajući im mogućnost da koriste privilegije, vlast smanjuje privlačnu moć opozicije (kad ona nije zabranjena). Traganje za profitom putem korupcije, često znači povećan broj upravnih postupaka – malo-pomalo guši se svaka inicijativa. Postupajući na ovaj način, država gubi poštovanje koje uživa među svojim građanima, koji rade u privatnom sektoru ili su bez posla. Što je nezadovoljstvo veće, država pokušava sve više da nametne autoritet svog aparata, gušeći opoziciju i inicijative građana (povećavaju se rashodi koji opterećuju javni budžet i ograničava se sloboda izražavanja građana).

Posle drugog svetskog rata, veliki broj vlada najnerazvijenijih država, sprovodile su strategiju industrijalizacije kao ,,zamenu za uvoz,,. Izrađivali su se proizvodi u sopstvenoj državi, s ciljem da se podstakne domaća industrija robe široke potrošnje. S ekonomskog gledišta, zamena uvoza je skupa, jer je domaća industrija manje sposobna od industrije razvijenih država. Međutim, povećanje obima proizvodnje i širenje znanja u svim sektorima industrije (ista tehnologija i stručnost, koja se može koristiti u raznim sektorima), dovodi do poboljšanja performansi domaće industrije. Tada države uvode protekcionizam (povećanje carinskih tarifa, ograničenje uvoza… – kažnjavajući uvoz koji nije neophodan), odobravaju kredite sa malom kamatom i subvencije za industrijska preduzeća. U prvo vreme, ovakva strategija pokazuje se veoma efikasnom, jer omogućava brz rast industrije u državama Trećeg sveta. Međutim, zbog protekcionizma, domaće firme postaju sve manje konkurentne. Da bi se nastavilo s podsticanjem nove proizvodnje, dok je inflacija sve veća, uvoz postaje sve neophodniji i napušta se politika zatvaranja.

Strategija otvaranja, podstiče na industrijski izvoz putem državne intervencije (omogućava veću efikasnost u domaćoj proizvodnji i izlaganje međunarodnoj konkurenciji dobara). Odsustvo i slab nivo protekcionizma ne omogućava izvesnim preduzećima da stvaraju rentu, nego ih podstiče da dobit ostvaruju od produktivnosti. Kako su države Trećeg sveta imale brojnu radnu snagu, njihova industrija je imala komaprativnu (konkurentnu) prednost u radnoj snazi i slaboj dodatnoj vrednosti. Zahvaljujući izvozu, povećanju unutrašnjeg dohotka i postepenom ovladavanju stranom tehnologijom, ekonomije u razvoju su mogle da naprave ,,korak napred,, i da specijalizuju sektore sa većom dodatnom vrednošću. Efikasnost takve politike zahtevala je, da lokalno stanovništvo prihvati uslove rada (ponekad veoma teške) i da održi relativno visoku stopu štednje, kako bi se olakšalo ulaganje u preduzeća. Ali slaba rentabilnost pokrenutih projekata, povećanje troškova duga i sve ređe odobravanje kredita, dovode do problema prezaduženosti država.

MMF uspostavlja strategiju spasa i preduzima mere da teret duga bude podnošljiviji (odlaže se vraćanje dugova – reprogramiranjem), uz strukturno podešavanje (postizanje ravnoteže javnih finansija i spoljnih finansijskih obaveza). MMF se zalaže za smanjenje unutrašnje potražnje, povećanje kamatnih stopa, smanjenje javnih rashoda i sticanje potrebne konkurentnosti za izvoz. Iako olakšani, dugovi su idalje predstavljali teško breme za najsiromašnije države. Za njih nije bio dramatičan ukupan iznos duga, već odsustvo resursa za izvoz, koja ih lišavaju mogućnosti da vrate dugove. Zato se, povremeno, čuju predlozi i vode kampanje za delimično ili potpuno otpisivanje dugova najsiromašnijim državama (koji su 2000.godine iznosili, preko 2.500 milijardi dolara).

PROFILI USPEŠNIH BIZNISMENA

Tehnike za utvrđivanje poslovnih predispozicija

Biznismeni (preduzetnici i bordovi biznisa – vlasnici biznisa… menadžeri i direktori – plaćeni profesionalci) su osobe spremne da ulažu vreme, rad, trud i novac, zbog poslovnih uspeha. Poseduju posebne biznis sposobnosti (uočavaju svaki problem, koji za njih predstavlja poslovnu šansu) i uvek tragaju za oblastima poslovanja u kojima potrebe klijenata – ili nisu zadovoljene, ili su zadovoljene na neadekvatan način.

Veruju u svoje urođene ili stečene – profesionalne kvalitete i mogućnosti. Odišu samopouzdanjem i razmišljaju slobodno – samostalno i timski, na način koji je oslobođen svih barijera i predrasuda tradicionalizma i konzervativizma, uvek sagledavajući tržišnu opravdanost poslovne ideje. Ispoljavaju kreativnost u svim fazama razvoja i rasta biznisa. Razvijaju takmičarski duh (permanentno potvrđivanje i dokazivanje na tržištu poslovanja), jer ih konkurentnost podstiče na poslovne uspehe – zadržavanje postojeće, uz pridobijanje nove klijentele.

Njihova poslovna fleksibiznost i adaptibilnost, ogleda se posebno u korigovanju poslovnih planova, nakon svake veće promene i potrebe u biznis ambijentu – redefinisanje ciljeva ekonomije znanja i prfotabilnosti poslovanja. Oni moraju da predvide i ono što se u biznisu, obično ne može predvideti (likvidnost i rizik poslovanja). Njihova operativa i logistika poslovanja, bazira se na realnim pretpostavkama i alternativama. Veliki idejni entuzijazam, pomaže im u veoma jasnoj komunikaciji, sa krajnje izvesnim ciljem.

Spremni su na velika odricanja i totalnu posvećenost poslu (žive sa uspehom i neuspehom biznisa). Proaktivnim stavom, rešavaju realnu problematiku biznis ambijenta. Upravljaju rizikom poslovanja – definišu nivo prihvatljivog rizika i pokušavaju da ga prihvate (sagledavaju gubitke i dobitke biznisa). Ne veruju u uspeh ,,preko noći,, i nikada ne odustaju od biznis ideje, sve dok veruju da postoje izvesne tržišne mogućnosti za realizaciju. Svoju akcionu orijentisanost iskazuju u najkritičnim momentima biznisa – kada u praksi treba realizovati poslovnu ideju, pri čemu uspeh predstavlja ostvarivanje svakog postavljenog poslovnog cilja (bez obzira da li su efekti mali ili veliki – ,,nema malih uspeha,,).

Veoma bitan element profila biznismena, predstavlja redovno (primarno) i dopunsko (fleksibilno) obrazovanje i iskustvo (stečene i razvijene, profesionalne veštine i vrednosti), bez obzira na starosno doba, pol, rasu i versku pripadnost – ,,sve ima, svoju cenu,,.