UGROŽENO ,,ZDRAVLJE,, PROIZVODNOG SEKTORA, JEDNA OD POSLEDICA DEINDUSTRIJALIZACIJE

Radnička klasa plaća ceh

Mi možda živimo u postindustrijskoj eri, gde su informacione tehnologije, biotehnologija i usluge postali motori ekonomskog rasta. Ali, države ignorišu „zdravlje“ proizvodnog sektora, na sopstvenu štetu. Usluge na bazi visoke tehnologije zahtevaju specijalne veštine i ne vode ka otvaranju velikog broja radnih mesta, zbog čega će njihov doprinos smanjenju stope nezaposlenosti zasigurno ostati ograničen. S druge strane, proizvodne delatnosti mogu da zaposle veliki broj radnika s prosečnim veštinama. Stoga, za većinu država taj domen ostaje značajan izvor zapošljavanja.

Nesumnjivo, proizvodnja daje šansu pripadnicima srednje klase širom sveta da razviju svoje sposobnosti. Bez dinamične proizvodne baze, društva su sklona deljenju na bogate i siromašne – na ljude koji imaju pristup stabilnim, dobro plaćenim, radnim mestima i one čiji su poslovi nesigurniji i životi manje bezbedni. Dakle, proizvodnja u krajnjoj liniji predstavlja preduslov za održanje demokratskog sistema.

Sjedinjene Države su proteklih decenija doživele proces postepene deindustrijalizacije, što predstavlja rezultat globalne konkurencije i tehnoloških promena. Od 1990. udeo proizvodnje u stopi zaposlenosti smanjen je za gotovo pet procentnih poena. Takav ishod ne bi predstavljao lošu vest da radna produktivnost i zarade nisu umnogome veće u tom segmentu nego u ostalim granama privrede – i to za, čak, 75 odsto. Sektor usluga, u kojem su se zaposlili ljudi koji su nekada radili u proizvodnji, veoma je raznolik. Ilustracije radi, finansije, osiguranje i davanje poslovnih usluga donose slične prihode kao proizvodne delatnosti, ali ne obezbeđuju radna mesta za mnogo ljudi. Trend otpuštanja radnika u proizvodnom sektoru Sjedinjenih Država intenziviran je posle 2000, a konkurencija na globalnom nivou je, verovatno, „krivac“ za to. Kao što je pokazala Megi Mek Milan, zaposlena u Institutu za istraživanje prehrambene industrije, postoji negativna korelacija između promena u proizvodnom sektoru Kine i SAD. Za razliku od Kine kojoj je taj segment predstavljao preduslov za povećanje stope zaposlenosti, Sjedinjene Države su zatvorile mnogo radnih mesta.

Brojke su još mračnije u Velikoj Britaniji, gde se stiče utisak da su pad proizvodnje gotovo s radošću prihvatili konzervativci, počev od Margaret Tačer do Dejvida Kamerona. Od 1990. do 2005. udeo tog sektora u ukupnoj stopi zaposlenosti smanjen je za sedam procentnih poena. Preusmeravanje radnika na radna mesta u manje produktivnim sektorima skupo je koštalo britansku ekonomiju. Proizvodna delatnost podjednako je značajna i za države u razvoju, jer može da obezbedi nekoliko miliona poslova za nekvalifikovane radnike, uglavnom žene, koje su prethodno bile zaposlene na poljoprivrednim posedima.

Industrijalizacija je predstavljala pokretačku snagu za munjevit rast južne Evrope tokom pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, dok je isti proces zabeležen u narednoj deceniji u istočnoj i jugoistočnoj Aziji. Indija je nedavno preokrenula takav trend i počela da se oslanja na druge poslovne delatnosti, kao što je razvoj softvera, zbog čega su neki pomislili da ta država može da krene drugačijom stazom ekonomskog razvoja, odnosno da razvije sektor pružanja usluga. Ali, slabosti proizvodnog sektora koče privredni rast Indije i predstavljaju pretnju za održivost njenog razvoja. Sektor pružanja usluga u Indiji zapošljava radnike koji su na vrhu lestvice obrazovanja, ali je potrebno otvaranje i produktivnih radnih mesta za radnike sa slabijim kvalifikacija, što podrazumeva razvoj proizvodnih delatnosti. Za države u razvoju, unapređenje proizvodnje omogućava ne samo bolju raspodelu resursa već i druge dobiti koje će vremenom biti ostvarene. Dakle, moglo bi se reći da većina proizvodnih grana služi kao „pokretne stepenice“ koje vode ka brzom razvoju tehnologije.

Autor: Deni Rodrik, profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard
Izvor: sajt Danas.rs 24.08.2011.

Advertisements

ENERGIJA, INDUSTRIJA I USLUGE – GLOBALNA PITANJA I AKTERI

Do XVIII veka, potražnja za energijom lagano se povećava. U to vreme, energiju daje ljudska snaga i snaga životinja, kao i voda i drvo. Industrijska revolucija, koja je prevashodno energetska revolucija, dovodi do znatnog povećanja potražnje i proizvodnje, koja se diversifikuje. Od 1861.godine, ugalj postaje glavni izvor energije (potiskujući drvo) i preovlađuje sve do početka drugog svetskog rata. U XX veku, ubrzava se diversifikacija izvora energije, s naftom koja postaje najvažniji energetski izvor, posle 1945.godine sa električnom energijom i energijama zvanim ,,nove,, (energija vetra, geotermička, bioenergija).

Proizvodnja energije u svetu povećana je od 1900.godine 13,9 puta, dok se stanovništvo u svetu povećalo samo 4,7 puta. Svet je trošio 1914.godine 1.060 Mtne (miliona tona naftnog ekvivalenta), količinu koja se lagano povećavala do 1939.godine. Potrošnja je neposredno posle završetka drugog svetskog rata naglo povećana, da bi 1973.godine dostigla 5.597 Mtne (za 59 godina, povećanje od 427%) – svet je tada postao ,,energojed,,. Dva petrolejska udara 1973. i 1979.-1980.godine, zaustavili su ovu potrošnju, koja je 1980.godine iznosila oko 6.913 Mtne (za 7 godina, povećanje od 23%), da bi ponovo počela brzo da raste od 1986.godine i dostigla 8.533 Mtne 1999.godine (za 12 godina, povećanje od 30%). Od sredine 90-ih godina XX veka, rast potrošnje energije izgleda da se usporava uprkos tendenciji pada cena – u industrijski razvijenim državama, rast se oslanja na nove forme industrije s malom potrošnjom energenata.