PRIVREDNI RAST

Pod privrednim rastom podrazumeva se povećanje proizvodnih količina za izvestan period (uglavnom, za godinu dana). Privredni rast je suštinski faktor ekonomskog zdravlja i razvoja jedne države, pošto povećanje proizvedenih količina omogućava povećanje dohotka, zaposlenosti i prihoda od poreza.

Mera koja se najviše koristi za procenu privrednog rasta, je evolucija njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Privredni rast, odražava sve veću sposobnost privrede da ponudi svom stanovništvu, sve veći asortiman ekonomskih dobara. Takva sposobnost, rezultat je povećanja faktora proizvodnje (kapital i radna snaga) ali i tehničkog progresa realizovanog radi poboljšanja produktivnosti ovih faktora.

Ekonomisti su svesni ograničenosti ovog indeksa, koji omogućava da se predvidi samo veoma delimičan aspekat rasta privrede. Zato oni koriste i drugi indeks – humanog razvoja, koji predstavlja širu definiciju privrednog rasta i uzima u obzir nivo obučenosti ekonomskih subjekata i njihov životni vek.

Advertisements

EKONOMSKE KRIZE

U studijama ekonomskih ciklusa, kriza odgovara brutalom i naglom stropoštavanju ekonomske konjukture. U početku, kriza je samo kratak trenutak, koji predhodi recesiji ili ekonomskoj depresiji. Za krizu je karakteristično pregibanje rasta i održavanje poremećaja, kao što su inflacija i nezaposlenost.

Pojam krize se sve više razvodnjava i postaje sve više subjektivan, budući da ona ne pogađa sve države i sve slojeve stanovništva. Da li to predstavlja strukturnu krizu, ili je takvo stanje manje više konstantno?

Uopšte, do industrijske revolucije, ekonomske krize su krize u poljoprivredi. Te krize ,,bivšeg režima,, potiču od loše letine, koja je dovodila do poskupljenja namernica i pada kupovne moći. U XIX veku, krize su takođe i berzanske – opadanjem kupovne moći i tražnje, ekonomski subjekti prodaju na berzi svoje hartije od vrednosti, što dovodi do naglog pada kursa.

Mada XIX vek prate manje više velike krize, ekonomisti će svoja razmišljanja usresrediti na krize iz 1929.godine i 70-ih i 80-ih godina XX veka, kao i ekonomsku krizu – za koju ekonomiski stručnjaci i analitičari tvrde ,,da je najveća kriza, koju je svet do danas video,, (prva decenija XXI veka). Do ovih kriza je došlo jer tržišni mehanizmi, nisu obavljali funkciju regulatora.

EKONOMSKI CIKLUSI – FLUKTUACIJE

Ekonomske depresije počinju eksternim udarom (kao berzanski ili bankarski krah). Sve one karakterišu se naglim padom proizvodnje i cena, brojnim bankrotima, povećanjem nezaposlenosti i smanjenjem plata.

Godine koje predhode krizi, jesu godine ekonomske ekspanzije, s pojavom jedne ili više industrija ili ,,pokretačkih,, inovacija, koje utiču na pokretanje drugih ekonomskih aktivnosti. Podržavan i pravilan rast industrijske proizvodnje, dovodi do inflatornih tendencija, ali i do povećanja dobiti i plata. Potražnja se i dalje povećava, dolazi do ekspanzije čitave privrede. Optimistički raspoloženi, vlasnici preduzeća investiraju. Špekulacija na berzi se povećava, praćena povećanjem dobiti (ponekad, veštački naduvane inflacije).

Ekonomski ciklusi ogledaju se u smenjivanju faza ekspanzije, iznenadnih kriza i depresija. Očigledna neizbežnost ekonomskih kriza, kao završetak faze ekspanzije, navodi na razmišljanje – Da li je ekonomska kriza nemoguća ili je neizbežna?

CENTRALNE BANKE

U većini država ili monetarnih zona (slučaj EU – eurozona), centralna banka upravlja emisijom novca. Ovo upravljanje može biti dvojako. Novac može biti fiducijaran (bonovi ili novčanice) i samo je centralna banka ovlašćena, da izdaje takvu vrstu novca. Ali novac, može biti i skripturalan (postoji samo u obliku kredita).

Komercijalne banke imaju pravo na emisiju skripturalnog novca, ali takvo emitovanje podleže uticaju centralne banke i to uz pomoć nekoliko instrumenata. Centralna banka može da obavlja ,,operacije na otvorenom tržištu,, – kupovinu i prodaju transferabilnih hartija od vrednosti. Prodaja hartija od vrednosti privlači bankarske kapacitete za finansiranje u bankama, koje će raspolagati s manje gotovine za pozajmicu preduzećima ili domaćinstvima. Obrnuto, kupovina hartija od vrednosti doneće bankama više gotovine i one će imati veću sposobnost finansiranja privrede (preduzeća i domaćinstva).

Upravljanje kapacitetom finansiranja ekonomije je direktnije, zbog kreditiranja koje centralna banka odobrava bankama verovnicima (ili komercijalnim bankama, koje se nazivaju bankama drugog reda). Ovi krediti u formi eskonta, reeskonta ili depo poslova, sastoje se od avansa na kratak rok koji se odobrava bankama, da bi mogle da odgovore sezonskim ili privremenim poslovima. Ako je eskontna stopa, koju je utvrdila centralna banka suviše velika, banke ne mogu da traže takav oblik kredita i njihova sposobnost za finansiranje privrede biće ograničena. Obrnuto, ako je stopa niska, sposobnost za finansiranje biće veća.

Targetiranje kredita, sastoji se u utvrđivanju normi progresije kredita i to donošenjem određenih propisa, na određeno vreme. Sistem obaveznih rezervi primorava komercijalne banke da deponuju sredstva u centralnu banku – povećanje stope obaveznih rezervi umanjuje mogućnost pomenutih banaka da odobravaju kredite. Ove raznovrsne operacije omogućavaju da se obezbedi monetarna stabilnost države i da se izbegne inflacija. Kada postoji opasnost od ,,pregrejavanja privrede,, (npr. kupovna moć domaćinstva postane suviše velika u odnosu na proizvodne mogućnosti preduzeća) centralna banka usporava finansiranje ekonomije (domaćinstva), smanjujući opasnost od inflacije.

U cilju monetarne stabilnosti, centralna banka ima zadatak da štiti nacionalnu novčanu jedinicu i na tržištima za zamenu – ona otkupljuje sopstveni novac za stranu valutu. Isto tako, ona obavlja funkciju zajmodavca banaka drugog reda, kao poslednja instanca, da bi sprečila da bankrot velike banke, izazove lančanu reakciju koja može dovesti do pada finansijskog sistema i do nestanka štednih uloga. Centralna banka ima velika ovlašćenja i u većini industrijski razvijenim državama, ona je danas nezavisna institucija, kako ne bi bila pod uticajem nacionalnih vlada, koje bi mogle da je primoraju na povećanje finansiranja nacionalne privrede i time dovede državu do inflacije.

NOVČANA MASA

Čin emisije novca, koji na nacionalnom prostoru (čak i na nadnacionalnom prostoru – slučaj EU – eurozona), sprovode privatne banke i centralna banka, određuje obim kreditnog novca (papirnog ili upisanog), odnosno obim novčanih aktiva, kojima raspolažu ekonomski akteri. Ovaj obim odgovara potrebama ekonomije za gotovim novcem. Zato je potrebno da postoji koherentnost u funkcionisanju monetarnih struktura i svih ekonomskih struktura na nacionalnom prostoru.

Uopšte, stopa rasta novčane mase treba da bude ista kao stopa rasta proizvodnje – i dohotka. To je normalno, pošto su uzajamno povezani. Dešava se da se novčana masa, povećava brže od proizvodnje. Kad se konstatuje nezdravo povećanje novčane mase, treba analizirati način na koji je došlo do nje.

U periodu krize, mnoge firme imaju finansijske probleme i zadužuju se kod banaka. Ali ovakvo zaduživanje je rizično, jer niko tačno ne zna koliko će kriza trajati. Preduzeća, nisu sigurna da će moći da vrate dug i postoji sumnja u mogućnost vraćanja duga. Ovakvo zaduživanje je isto što i povećanje novčane mase, koja ne prati stopu rasta stvarne produktivnosti.

Novac globalno gubi vrednost, što dovodi do povećanja cena. Pošto se povećao opšti nivo cena, povećava se i novčana masa. Kada povećanje novčane mase raste, nezaposlenost postaje veća. Otpuštanjem radnika, firme smanjuju troškove i proveravaju sposobnost vraćanja duga, što dovodi do revalorizacije novca. Ako se firma likvidira, zajmodavci uzimaju aktive preduzeća da bi mogli da naplate svoja potraživanja. Tako nezaposlenost ukazuje na činjenicu, da se loši dužnici nemilosrdno eliminišu.

INSTITUCIONALNI INVESTITORI

Nenovčani finansijski posrednici (štedionice, kase za depozite i konsignacije, fondovi za isplatu penzija, ustanove za upravljanje finansijskim sredstvima…) su institucije koje prikupljaju oročenu štednju na dugi rok i plasiraju je u vidu finansijskih hartija od vrednosti (akcije ili obveznice) što ih izdaju preduzeća.

Institucionalni investitori postali su prvi akteri finansijskih tržišta i najkrupniji akcionari firmi i banaka u industrijski razvijenim državama. Ovakva nadmoćnost objašnjava se masom prikupljenog kapitala i njegovim plasmanom u industriji.

Institucionalni investitori ne mešaju se u upravljanje firmama. Kriza je promenila (poboljšala) asortiman usluga koje one nude (pojava dopunskih penzionih fondova), u periodu 1970-1990.

BERZANSKO TRŽIŠTE

Kada preduzeća žele da izdaju hartije od vrednosti kako bi došla do kapitala, primorana su da idu preko berze, jer su mehanizmi za izdavanje akcija i obveznica uređeni zakonom. Javnost (domaćinstva i preduzeća) i institucionalni investitori, mogu da kupe akcije i obveznice u vreme njihove emisije (na primarnom tržištu, u prvoj fazi života finansijskih aktiva). Kad se jednom ove hartije od vrednosti izdaju, pojedinci i finansijske institucije mogu da ih prodaju ili kupuju od drugih (na sekunarnom tržištu).

Tokom 80-ih godina XX veka, dolazi do promena na finansijskom tržištu: informatizacija obračuna i programiranje odluka, dovode u pitanje kvalifikovanost subjekata, agencija za komercijalno posredovanje i službenika u menjačnicama; mondijalizacija komunikacija omogućava trenutne finansijske transakcije i objedinjuje sva berzanska tržišta u jedinstveno i neprekidno tržište. Ovaj pokret dovodi do restrukturiranja svih finansijskih tržišta, na kojima svako pokušava da se prilagodi novoj situaciji (London, Frankfurt, Paris, Tokyo, Wall Street…).

Berzanska tržišta su mesta na kojima se odvija promet finansijskih aktiva. Ove hartije od vrednosti predstavljaju potraživanja i dokumenta o svojini nad firmama i bankama – kompenzacija za ekonomiju. U periodu ekonomske nestabilnosti, vrednost hartija od vrednosti varira. Jedni operateri se oslobađaju svojih hartija od vrednosti, drugi koriste nizak kurs da bi ih kupili, i aktivnost opstaje, iako vrednost finansijskih aktiva opada.

Javna ponuda za kupovinu obaveza je koju preuzima preduzeće ili pojedinac, da će kupiti akcije jednog društva po kursu višem od tržišnog i u određenom roku. To je način da se dođe do firme koja je u pitanju, ako su akcije široko rasprostranjene u javnosti ili ako direkcija firme nije naklonjena promeni vlasnika. Javna ponuda za kupovinu može da bude povoljna ili nepovoljna, u zavisnosti od toga da li uprava takve firme podržava promenu većinskog akcionara. Da bi se preduzeće kupilo, njegovim akcionarima može da se predloži razmena hartija od vrednosti (javna ponuda za razmenu). Ovi zakoni variraju u zavisnosti od država.