PRIVREDNI RAST

Pod privrednim rastom podrazumeva se povećanje proizvodnih količina za izvestan period (uglavnom, za godinu dana). Privredni rast je suštinski faktor ekonomskog zdravlja i razvoja jedne države, pošto povećanje proizvedenih količina omogućava povećanje dohotka, zaposlenosti i prihoda od poreza.

Mera koja se najviše koristi za procenu privrednog rasta, je evolucija njenog bruto domaćeg proizvoda (BDP). Privredni rast, odražava sve veću sposobnost privrede da ponudi svom stanovništvu, sve veći asortiman ekonomskih dobara. Takva sposobnost, rezultat je povećanja faktora proizvodnje (kapital i radna snaga) ali i tehničkog progresa realizovanog radi poboljšanja produktivnosti ovih faktora.

Ekonomisti su svesni ograničenosti ovog indeksa, koji omogućava da se predvidi samo veoma delimičan aspekat rasta privrede. Zato oni koriste i drugi indeks – humanog razvoja, koji predstavlja širu definiciju privrednog rasta i uzima u obzir nivo obučenosti ekonomskih subjekata i njihov životni vek.

EKONOMSKE KRIZE

U studijama ekonomskih ciklusa, kriza odgovara brutalom i naglom stropoštavanju ekonomske konjukture. U početku, kriza je samo kratak trenutak, koji predhodi recesiji ili ekonomskoj depresiji. Za krizu je karakteristično pregibanje rasta i održavanje poremećaja, kao što su inflacija i nezaposlenost.

Pojam krize se sve više razvodnjava i postaje sve više subjektivan, budući da ona ne pogađa sve države i sve slojeve stanovništva. Da li to predstavlja strukturnu krizu, ili je takvo stanje manje više konstantno?

Uopšte, do industrijske revolucije, ekonomske krize su krize u poljoprivredi. Te krize ,,bivšeg režima,, potiču od loše letine, koja je dovodila do poskupljenja namernica i pada kupovne moći. U XIX veku, krize su takođe i berzanske – opadanjem kupovne moći i tražnje, ekonomski subjekti prodaju na berzi svoje hartije od vrednosti, što dovodi do naglog pada kursa.

Mada XIX vek prate manje više velike krize, ekonomisti će svoja razmišljanja usresrediti na krize iz 1929.godine i 70-ih i 80-ih godina XX veka, kao i ekonomsku krizu – za koju ekonomiski stručnjaci i analitičari tvrde ,,da je najveća kriza, koju je svet do danas video,, (prva decenija XXI veka). Do ovih kriza je došlo jer tržišni mehanizmi, nisu obavljali funkciju regulatora.

EKONOMSKI CIKLUSI – FLUKTUACIJE

Ekonomske depresije počinju eksternim udarom (kao berzanski ili bankarski krah). Sve one karakterišu se naglim padom proizvodnje i cena, brojnim bankrotima, povećanjem nezaposlenosti i smanjenjem plata.

Godine koje predhode krizi, jesu godine ekonomske ekspanzije, s pojavom jedne ili više industrija ili ,,pokretačkih,, inovacija, koje utiču na pokretanje drugih ekonomskih aktivnosti. Podržavan i pravilan rast industrijske proizvodnje, dovodi do inflatornih tendencija, ali i do povećanja dobiti i plata. Potražnja se i dalje povećava, dolazi do ekspanzije čitave privrede. Optimistički raspoloženi, vlasnici preduzeća investiraju. Špekulacija na berzi se povećava, praćena povećanjem dobiti (ponekad, veštački naduvane inflacije).

Ekonomski ciklusi ogledaju se u smenjivanju faza ekspanzije, iznenadnih kriza i depresija. Očigledna neizbežnost ekonomskih kriza, kao završetak faze ekspanzije, navodi na razmišljanje – Da li je ekonomska kriza nemoguća ili je neizbežna?

CENTRALNE BANKE

U većini država ili monetarnih zona (slučaj EU – eurozona), centralna banka upravlja emisijom novca. Ovo upravljanje može biti dvojako. Novac može biti fiducijaran (bonovi ili novčanice) i samo je centralna banka ovlašćena, da izdaje takvu vrstu novca. Ali novac, može biti i skripturalan (postoji samo u obliku kredita).

Komercijalne banke imaju pravo na emisiju skripturalnog novca, ali takvo emitovanje podleže uticaju centralne banke i to uz pomoć nekoliko instrumenata. Centralna banka može da obavlja ,,operacije na otvorenom tržištu,, – kupovinu i prodaju transferabilnih hartija od vrednosti. Prodaja hartija od vrednosti privlači bankarske kapacitete za finansiranje u bankama, koje će raspolagati s manje gotovine za pozajmicu preduzećima ili domaćinstvima. Obrnuto, kupovina hartija od vrednosti doneće bankama više gotovine i one će imati veću sposobnost finansiranja privrede (preduzeća i domaćinstva).

Upravljanje kapacitetom finansiranja ekonomije je direktnije, zbog kreditiranja koje centralna banka odobrava bankama verovnicima (ili komercijalnim bankama, koje se nazivaju bankama drugog reda). Ovi krediti u formi eskonta, reeskonta ili depo poslova, sastoje se od avansa na kratak rok koji se odobrava bankama, da bi mogle da odgovore sezonskim ili privremenim poslovima. Ako je eskontna stopa, koju je utvrdila centralna banka suviše velika, banke ne mogu da traže takav oblik kredita i njihova sposobnost za finansiranje privrede biće ograničena. Obrnuto, ako je stopa niska, sposobnost za finansiranje biće veća.

Targetiranje kredita, sastoji se u utvrđivanju normi progresije kredita i to donošenjem određenih propisa, na određeno vreme. Sistem obaveznih rezervi primorava komercijalne banke da deponuju sredstva u centralnu banku – povećanje stope obaveznih rezervi umanjuje mogućnost pomenutih banaka da odobravaju kredite. Ove raznovrsne operacije omogućavaju da se obezbedi monetarna stabilnost države i da se izbegne inflacija. Kada postoji opasnost od ,,pregrejavanja privrede,, (npr. kupovna moć domaćinstva postane suviše velika u odnosu na proizvodne mogućnosti preduzeća) centralna banka usporava finansiranje ekonomije (domaćinstva), smanjujući opasnost od inflacije.

U cilju monetarne stabilnosti, centralna banka ima zadatak da štiti nacionalnu novčanu jedinicu i na tržištima za zamenu – ona otkupljuje sopstveni novac za stranu valutu. Isto tako, ona obavlja funkciju zajmodavca banaka drugog reda, kao poslednja instanca, da bi sprečila da bankrot velike banke, izazove lančanu reakciju koja može dovesti do pada finansijskog sistema i do nestanka štednih uloga. Centralna banka ima velika ovlašćenja i u većini industrijski razvijenim državama, ona je danas nezavisna institucija, kako ne bi bila pod uticajem nacionalnih vlada, koje bi mogle da je primoraju na povećanje finansiranja nacionalne privrede i time dovede državu do inflacije.

NOVČANA MASA

Čin emisije novca, koji na nacionalnom prostoru (čak i na nadnacionalnom prostoru – slučaj EU – eurozona), sprovode privatne banke i centralna banka, određuje obim kreditnog novca (papirnog ili upisanog), odnosno obim novčanih aktiva, kojima raspolažu ekonomski akteri. Ovaj obim odgovara potrebama ekonomije za gotovim novcem. Zato je potrebno da postoji koherentnost u funkcionisanju monetarnih struktura i svih ekonomskih struktura na nacionalnom prostoru.

Uopšte, stopa rasta novčane mase treba da bude ista kao stopa rasta proizvodnje – i dohotka. To je normalno, pošto su uzajamno povezani. Dešava se da se novčana masa, povećava brže od proizvodnje. Kad se konstatuje nezdravo povećanje novčane mase, treba analizirati način na koji je došlo do nje.

U periodu krize, mnoge firme imaju finansijske probleme i zadužuju se kod banaka. Ali ovakvo zaduživanje je rizično, jer niko tačno ne zna koliko će kriza trajati. Preduzeća, nisu sigurna da će moći da vrate dug i postoji sumnja u mogućnost vraćanja duga. Ovakvo zaduživanje je isto što i povećanje novčane mase, koja ne prati stopu rasta stvarne produktivnosti.

Novac globalno gubi vrednost, što dovodi do povećanja cena. Pošto se povećao opšti nivo cena, povećava se i novčana masa. Kada povećanje novčane mase raste, nezaposlenost postaje veća. Otpuštanjem radnika, firme smanjuju troškove i proveravaju sposobnost vraćanja duga, što dovodi do revalorizacije novca. Ako se firma likvidira, zajmodavci uzimaju aktive preduzeća da bi mogli da naplate svoja potraživanja. Tako nezaposlenost ukazuje na činjenicu, da se loši dužnici nemilosrdno eliminišu.

INSTITUCIONALNI INVESTITORI

Nenovčani finansijski posrednici (štedionice, kase za depozite i konsignacije, fondovi za isplatu penzija, ustanove za upravljanje finansijskim sredstvima…) su institucije koje prikupljaju oročenu štednju na dugi rok i plasiraju je u vidu finansijskih hartija od vrednosti (akcije ili obveznice) što ih izdaju preduzeća.

Institucionalni investitori postali su prvi akteri finansijskih tržišta i najkrupniji akcionari firmi i banaka u industrijski razvijenim državama. Ovakva nadmoćnost objašnjava se masom prikupljenog kapitala i njegovim plasmanom u industriji.

Institucionalni investitori ne mešaju se u upravljanje firmama. Kriza je promenila (poboljšala) asortiman usluga koje one nude (pojava dopunskih penzionih fondova), u periodu 1970-1990.

BERZANSKO TRŽIŠTE

Kada preduzeća žele da izdaju hartije od vrednosti kako bi došla do kapitala, primorana su da idu preko berze, jer su mehanizmi za izdavanje akcija i obveznica uređeni zakonom. Javnost (domaćinstva i preduzeća) i institucionalni investitori, mogu da kupe akcije i obveznice u vreme njihove emisije (na primarnom tržištu, u prvoj fazi života finansijskih aktiva). Kad se jednom ove hartije od vrednosti izdaju, pojedinci i finansijske institucije mogu da ih prodaju ili kupuju od drugih (na sekunarnom tržištu).

Tokom 80-ih godina XX veka, dolazi do promena na finansijskom tržištu: informatizacija obračuna i programiranje odluka, dovode u pitanje kvalifikovanost subjekata, agencija za komercijalno posredovanje i službenika u menjačnicama; mondijalizacija komunikacija omogućava trenutne finansijske transakcije i objedinjuje sva berzanska tržišta u jedinstveno i neprekidno tržište. Ovaj pokret dovodi do restrukturiranja svih finansijskih tržišta, na kojima svako pokušava da se prilagodi novoj situaciji (London, Frankfurt, Paris, Tokyo, Wall Street…).

Berzanska tržišta su mesta na kojima se odvija promet finansijskih aktiva. Ove hartije od vrednosti predstavljaju potraživanja i dokumenta o svojini nad firmama i bankama – kompenzacija za ekonomiju. U periodu ekonomske nestabilnosti, vrednost hartija od vrednosti varira. Jedni operateri se oslobađaju svojih hartija od vrednosti, drugi koriste nizak kurs da bi ih kupili, i aktivnost opstaje, iako vrednost finansijskih aktiva opada.

Javna ponuda za kupovinu obaveza je koju preuzima preduzeće ili pojedinac, da će kupiti akcije jednog društva po kursu višem od tržišnog i u određenom roku. To je način da se dođe do firme koja je u pitanju, ako su akcije široko rasprostranjene u javnosti ili ako direkcija firme nije naklonjena promeni vlasnika. Javna ponuda za kupovinu može da bude povoljna ili nepovoljna, u zavisnosti od toga da li uprava takve firme podržava promenu većinskog akcionara. Da bi se preduzeće kupilo, njegovim akcionarima može da se predloži razmena hartija od vrednosti (javna ponuda za razmenu). Ovi zakoni variraju u zavisnosti od država.

ORGANIZACIJA FINANSIJSKOG SISTEMA

Država, preduzeća i domaćinstva, akteri su u ekonomskom životu. Da bi finansirali svoje operacije potrošnje ili ulaganja, oni mogu da koriste sopstvena sredstva. Naročito u slučaju preduzeća i države, potrebe za finansiranjem prevazilaze sredstva kojima oni raspolažu (ali i izvestan broj domaćinstva, raspolaže sredstvima koja prevazilaze njihove potrebe).

Finansijski sistem ima funkciju, da poveže posrednike finansijskih sredstava sa subjektima, kojima su potrebna sredstva za finansiranje. Subjekti koji žele da dobiju sredstva za finansiranje svojih projekata (investicije, osnivanje preduzeća), mogu direktno stupiti u kontakt s onima koji raspolažu takvim sredstvima. Prvi prodaju drugima hartije od vrednosti, uglavnom u obliku akcija ili obveznica.

Osnovna prednost direktnog finansiranja, jeste u odsustvu posrednika između potražioca i zajmodavca (moguće je samo za izuzetno velika preduzeća, koja moraju da pokrenu izuzetno skupe projekte i za veoma krupne finansijske ustanove, koje raspolažu potrebnim sredstvima, kojima će se isplatiti troškovi za prikupljanje informacija). Ove ustanove imaju ulogu posrednika od sitnih štediša do primalaca zajma.

Kada se pokaže da direktno finansiranje nije mnogo rentabilno, finansijski posrednik (najčešće banka) interveniše između zajmodavca i potražioca finansiranja. Posrednik dobija nagradu za svoj rad (štediše mu uplaćuju svoju gotovinu, u zamenu za slabu kamatu) i banka ovaj novac pozajmljuje ostvarujući veću dobit. Na taj način zajmodavci su bolje obezbeđeni od svakog rizika i nudi im se veća likvidnost. Banka je u boljoj mogućnosti da učini rentabilnim pozajmice, koje odobrava potražiocima finansijskih sredstava. Zahvaljujuči ogromnim količinama gotovog novca koje su joj poverene, ona može da podeli rizik kome se izlaže među više pozajmljivača, dok joj veliki iznosi koje pozajmljuje jednom verovniku, omogućavaju da nadoknadi troškove za prikupljanje informacija.

NOVE ENERGIJE

Većina energija zvanih ,,nove,, u stvari je stara – one su postale izuzetno interesantne u vreme petrolejskih udara (tada je i nastala ova termonilogija). Iako su ove energije prirodne i mogu se obnavljati, ne mogu se svuda koristiti, jer su povezane sa fizičkim faktorima (vetar, sunce, plima i oseka, unutrašnja zagrejanost Zemlje). One su uglavnom namenjene za proizvodnju električne struje, ali mogu imati i drugu namenu (zagrevanje stanova, pokretanje mašina…).

Električna energija se može proizvoditi direktnim korišćenjem dejstva plime i oseke za pokretanje turbina (energija koja dolazi od povećanja i smanjenja nivoa mora, koristi se u Francuskoj od XI veka za pokretanje mlinova, dovela je u XX veku do izgradnje samo nekoliko postrojenja u svetu – Francuskoj, Japanu i Rusiji).

Geotermička energija, koristi termalne izvore u vulkanskim regionima ili duboke rezervoare tople vode u sedimentnim basenima. Para dobijena bušenjem, šalje se direktno, površinskim kanalima, do turbine povezane s generatorom naizmenične struje, koji proizvodi energiju kao u klasičnim termocentralama (Island je jedan od većih proizvođača, koji koristi geotermičku energiju).

Tehnike za korišćenje solarne energije, postepeno su savladane u državama s jakim suncem, ali teško da ova vrsta energije može biti konkurentna ostalim ,,novim,, vrstama energije (u subsaharskoj Africi, gde su fizički uslovi optimalni, ova energija služi za pokretanje pumpi za vodu, za industrijsku desalinizaciju, za proizvodnju struje u mestima udaljenim od brane ili od termocentrala).

Najveće interesovanje do 1990.godine postojalo je za energiju vetra (povećanje 25% u odnosu na, sunčanu energiju – 17% i geotermičku energiju – 3%).

Biomasa je povezana sa suncem ali energetska proizvodnja, preciznije nastaje iz hemijske reakcije, sa ciljem da se proizvedu gasovi (biogas) i goriva na bazi slame, dveta, komine od šećerne trske…

ELEKTRIČNA ENERGIJA

Struja kao izvor energije, ne može se skladištiti ali ima višestruku namenu – grejanje, osvetljenje, pokretanje i rad mašina, od nedavno i automobila (osnovna jedinica je kilovatčas – 1 kWh = 100 kW ili teravatčas 1TWh = 1012 Wh). ,,Klasične,, termocentrale u svetu proizvode 64% električne energije, koristeći ugalj, prirodni gas ili naftu; 18% proizvode hidrocentrale, dok je ostatak proizveden na bazi uranijuma i plutonijuma u nuklearnim centralama i iz izvora energije zvanih ,,novi,,. Potrošnja električne energije redovno se u svetu povećava, da bi početkom 2005.godine iznosila 40% od ukupne korišćene energije u svetu (od čega 70% proizvode industrijski razvijene države).

Redovno povećanje proizvodnje, 1990.godine dostiže 10.121 TWh i 1998.godine iznosi 11.774 TWh, s velikim razlikama među državama – SAD (3.420 TWh), Kina (988.TWh), Japan (941 TWh), Rusija (686 TWh), Kanada (490 TWh), Nemačka (484 TWh), Francuska (400 TWh)… Države u punom industrijskom razvoju, nastavljaju sa redovnim povećanjem potrošnje i troše sve više električnu energiju (1998.godine – Indija 367 TWh, Brazil 296 TWh, Južna Afrika 170 TWh…). Liberalizacija tržišta električne energije privodi se kraju u državama, u kojima privatne kompanije nisu proizvodile, ni prodavale struju. Evropske direktive nalažu državama članicama EU da svoja tržišta otvore konkurenciji (dok Italija privatizuje ENEL, u Francuskoj EDF treba postepeno da napusti svoj monopolski položaj…).

Krajem XIX veka, za proizvodnju električne energije, počinju da se koriste energija vode u tečnom stanju i dobija znatni zamah tek 30-ih godina XX veka (kao prirodna i relativno jeftina energija, koja se obnavlja i koje ima u planinskim zonama bez uglja, duž velikih reka koje imaju vodu u izobilju, zahvaljujući otapanju snega – na rekama i jezerima : Rona, Rajna, Dunav, Nijagara…). Danas proizvodnja električne energije u hidrocentralama iznosi 18% svetske proizvodnje električne energije, što je 6% od ukupne svetske proizvodnje energije. Hidrocentrale su u svetu različite i prilagođene su mestu na kome su izgrađene (najpovoljniji su brdoviti i planinski regioni i regioni sa dosta padavina). Najjednostavnije su hidrocentrale izgrađene nizvodno, duž reke – one se snabdevaju kontinuirano, ali su izložene varijacijama protoka rečnih voda. Centrale na jezerima raspolažu stalnom rezervom vode, zahvaljujući otapanju snega i padu vode (služe kao dopuna za nedovoljnu proizvodnju drugih centrala u periodima velike potrošnje električne energije). U državama u razvoju pored velikih međunarodnih projekata, grade se i mnoge mikrocentrale za proizvodnju električne energije za lokalne potrebe. Najveći proizvođač električne energije u hidrocentralama je Kanada (352.690 MkWh), SAD i države bivšeg SSSR-a (350.000 MkWh), Kina (190.577 MkWh), Francuska (69.890 MkWh)… Stanovništvo Brazila, Čilea, Laosa i Indije pobunilo se 1998.godine protiv projekata u toku (Indija – uređenje doline reke Narmade, kojim se predviđa izgradnja 3.500 brana).

,,Klasične,, termocentrale koriste loživo (ugalj, nafta, prirodni gas), koje pripada grupi izvora energije zvanoj fosilna. Tehnologija proizvodnje dobro je savladana i jednostavna je (i dostupna svim državama). Grade se u blizini urbanih centara sa velikom potrošnjom električne energije (ove centrale su veoma česti zagađivači životne sredine). Industrijski razvijene države vode više brige o svojoj životnoj sredini (skupim zelenim projektima, protiv zagađenja…), zašta države u razvoju nemaju adekvatne resurse (materijalne, tehnološke, naučne, ljudske…).

Gotovo sve atomske centrale u svetu rade na obogaćeni uranijum. Proizvodnja električne energije u atomskim centralama povećana je u periodu od 1970.-1990.godine 20 puta da bi do kraja XX veka, dostigla 2.500 TWh. Atomske centrale danas obezbeđuju 17% ukupne proizvodnje električne energije u svetu (u odnosu na 1% – 1970.godine), od čega 24% električne energije proizvedu države OECD-a – na čelu sa Litvanijom. Francuska u atomskim centralama proizvodi 83,5% električne energije za svoje potrebe, dok u Belgiji proizvodnja struje atomskog porekla iznosi nešto manje od 57%. Svetski atomski arsenal, pod visokim je nadzorom, od vremena kad je došlo do nesreće u Ukrajini (Černobilj – 1986.godine), čije su se pogubne posledice osetile širom Evrope. 1997.godine na Konferenciji o klimatskim promenama u Kjotu, velike industrijski razvijene države, odlučile su da smanje globalnu emisiju gasa sa efektom staklene bašte, što je ojačalo poziciju pristalica korišćenja atomske energije u miroljubive svrhe (jer atomske centrale ne ispuštaju nikakav gas takve vrste). Pitanje atomske energije u svetu, postaje političko, pri čemu se smanjuje izgradnja i broj atomskih centrala u upotrebi za civilne svrhe, čak se i odustaje od njih). Veće države zamrzavaju svoje humane atomske programe, ali naprotiv u Aziji – Kina i Južna Koreja, nadaju se povećanju broja atomskih centrala.