ISKUSTVO NAM JE PALANAČKO

Stil – najviše načelo palanke

Ponekad, opasno je (i kažnjivo), reći to na uho palanačkoj oholosti, ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog – palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Izmedju sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetnosti iz istorije. Ali i kada se oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetnost.

Svet palanke postoji samo u duhu, jer je sam duh palanke jedna apsolutna palanka, za kojom zaostaje svaka stvarnost palanke. On nema svog sveta, u koji bi mogao savršeno da se materijalizuje, koji bi bio njegovo idealno oličenje. Ma koliko pokušavao da prikaže svet palanke, u kome je rođen, kao svoj svet, ma koliko taj svet njemu bio najbliži, on je jedan lutajući duh – nema zemlje u kojoj on nije moguć, jer je on svuda podjednako nemoguć, u ovom svom zahtevu za idealno zatvorenim, koje bi bilo van vremeno i samim tim, ništavilo većnosti. Ali upravo zato, što nema svog sveta, on i jeste duh – tamo gde prestaje mogućnost sveta, počinje mogućnost ovog duha. Pretvoren svojom nemogučnošću u ovu stalnu mogućnost duha, on se javlja kao rodonačelni duh svake težnje ka zatvaranju u svoj svet, kao svake težnje da se svet preobrazi u svet palanke.

Mogući stav palančanina je stav odobravanja ili pobune, stav svesnog konzervativizma, koji se zasniva na kritici ,,sveta,, na osećanju sopstvene prvorodnosti ili stav očajanja koje sanja uključenje u svet, negacijom palanke. Duh palanački u oba vida se javlja i u oba vida trijumfuje. On, u svakom slučaju, mora da se shvati kao jedan idealni duh. Čak i u prvome slučaju, ako je konzervativni stav nesumljiv, ovaj duh je delatan – on je samopasivno delatan i palanački pokušava da akciji suprostavi pasivnost, u tome smislu što ono što jeste, pokušava da suprostavi onom što nastaje. Ono što palanački jeste, samim tim što je početak koji se nije odvojio od sebe, koji nije evoluirao, ne dozvoljava aktivnost, da njome nebi bio izneveren, preobražen. Ne sme da bude preobražaja, dakle ne sme da bude rada, potrebna je pasivnost, prepuštanje onome što jeste.

Pasivnost je takođe izbor volje, a njen jezik takođe je jezik vojnog opredeljenja. Najčešće, ovo se gubi iz vida zato sto palančanin, rođen u jednom zatvorenom svetu, ne pristaje da vidi sebe kao subjekat toga sveta, već kao njegov objekat. Otkud to? Ako bi palančanin video sebe kao subjekat, palanka bi time bila ugrožena kao volja – tamo gde sam ja subjekat, svet ne može da bude subjekat. Palančanin, međutim, verniji je palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. Ono sto on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. Palanaštvo je nagonski-odbrambeno negovanje palanačkog stila kao opšteg stila. Veliki ,,svet,, je svet koji, mnoštvom mogućnosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovu jedno-obraznost. Palanački duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, duh gotovog rešenja, obrasca, veoma određene forme.

Ova služba stilu, ide do obogotvorenja palančana. Stil je sve, čovek je mnogo manje. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja, nego biti ličnost. Sve što je pretežno lično, individualno (ma u kom pravcu) nepoželjno je pre svega zato što je obećanje ,,sveta,, kao čiste negacije palanke – ovo obećanje stilske polivalencije, za palanački duh, predstavlja otelotvorenje kakofonije i muziku samog pakla. Ova služba stilu je, u svojoj osnovi, služba sigurnosti. Odreknut od sopstvene volje, stilizovan po obrazcu kolektivne volje, palančanin je sklonjen u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva ili utisak produženog života pod okriljem porodice.

Infatilizam je korelativan palanačkom duhu. Ne može se biti u palanačkom duhu, a ne biti u infatalizmu – palanački duh, kao duh nad-ja, kao duh kolektivne volje koja nas je uzela pod svoje, koja nas štiti od svega, a pre svega od nas samih, od svih izazova i iskušenja koja se zovu Ja (lična odgovornost i lična preduzetnost) nužno je duh koji posvećuje u infatalizam. Jedno-obraznost stila znači, nesumljivo i izvesno protiv-vremensko opredeljenje. Stil je nad-smrtan, jer je nad-graničan. Kao što mora da važi svuda (kao što mora svuda da prodre), on mora da važi i uvek. Duh tradicionalizma jedan je od osnovnih izražaja palanačkog duha, biti u duhu palanke znači biti u njenoj volji, konkretno-stilski oličenoj, ali tako što će se ovim stilom, ponoviti jučerasnjica palanke. Jako osečanje istorije, izvestan duh istoričnosti, koji se često uočavaju, kao jedna od bitnih odlika palanačkog duha, u sužtini su delo van-istorijskog a ne samo ne-istorijskog (ili samo protiv istorijskog) duha. Radoznalost za ono što je bilo, ovde se javlja pod maskom istorije ili istoričnosti – u stvari u njoj nije teško prepoznati protiv-istoričnost palanke. Treba svuda prodreti pogledom da bi se moglo sve ,,povezati,, protiv- dejstvom palanačkog duha, njegovim tumačenjem, koje je uvek tumečenje stila. Palanka ne voli nepoznato, u načelu – to je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojom se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktuelnosti, ona ga odbija i u vremenu. Ne voli ga u proslosti, kao što ga ne voli u budućnosti – zaverena je trajanju. Taj konzervativni duh, upravo ovim svojim trajanjem kome je prevashodno veran, jeste duh koji se protivi vremenu, koji ,,sačekuje,, budućnost svojom vernošću postojećem, ali koji takođe saćekuje prošlost svojom vernošću postojećem koje želi, neuporedivom upornošću, uvek da otkrije u prošlosti. Prošlost nije ono što nije sadašnjost, neka pre-sadašnjost ili neka ne-sadašnjost. Prošlost je u najmanju ruku, predviđanje sadašnjeg, ali je mnogo vise potvrđivanje – njeno.

Palančanin ide po zadovoljenje svoje potrebe svuda, u svoje susedstvo, ali i u vreme – on hoće prošlost kao svoju potvrdu i zbog toga je neće. On je anti-istoričan, na liniji svoga osečanja svevremenosti sopstvenog stila, na liniji naloga da zatvoren u jedan svet, prihvati ovu zatvorenost kao stvar svoje prednosti i svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. On nije kažnjen, iako to jeste, ovom osudom da živi u zatvorenom svetu koji je zaustavio i koji da se našao izvan vremena. Kažnjeni su drugi, koji su napustili taj svet i koji zbog toga, u paklu stilskog višeglasja, u ,,haosu,, koji je nastao na ruševini jedno-obraznosti palanačkog svevlasnog stila, doživljavaju najstrašnije užase, koje uopšte može da doživi jedan ,,bludni sin,,.

Radomir Konstantinović (Prvi put objavljeno u časopisu Treći program, 1969.godine)