OVE SEZONE SE NOSI REVOLT

Na lokalnim izborima u jednoj od centralnih gradskih opština pobedu je odnela jedna stranka. Njen podmladak pokušava da napravi koaliciju da bi uspostavio vlast sa strankom autsajdera i pijanaca. Predvodnik te stranke pristaje na koaliciju ako mu udaju ćerku koja je, inače, promiskuitetna. Uz put traže da im se daju atraktivni poslovni prostori. Nastupa cenkanje, u fazonu: lokalni izbori su izbor lokala, a ne pobeda. Ceo događaj se pretvara u apsurd. I udavača, naravno, ima svoje uslove: želi muža Beograđanina, a s obzirom da je stranački mladoženja iz provincije unajmljuje glumce koji će tumačiti njegove roditelje, stare Beograđane… Ovo je kratak sadržaj novog komada Nebojše Romčević „Svojta”, koji će uskoro, u režiji Nikole Zavišića, biti premijerno izveden na sceni pozorišta „Boško Buha”, u Beogradu. Igraju: Milorad Mandić Manda, Miloš Vlalukin, Anastasia Mandić, Aleksandra Simić, Katarina Marković, Goran Jevtić, Andrija Milošević i drugi. Dramski pisac Nebojša Romčević ponovo svojim smelim scenskim zavrzlamama, bez pardona, upire prstom u mnoge događaje, pojave, probleme koji tište sve nas. Satirična predstava „Svojta” o podmlatku političkih stranaka samo je nastavak njegovog osobenog dramskog stvaralaštva.

Iz naslova komada „Svojta” naslućuje se tema. Zašto drama sa ovakvim „zapletom” ?

Ne mogu da zamislim kojim žanrom osim komedije bi se moglo govoriti o našoj društvenoj stvarnosti. Morate sve više da stilizujete komediju ne bi li ona bila komična u odnosu na već komičnu stvarnost. Termin „svojta” podrazumeva grupu koja ne pravi razliku na rasnoj, verskoj ili na polnoj osnovi. Jedino što ih vezuje je interes, a to je način na koji srpska elita shvata moderni kapitalizam. U Srbiji su ostale samo prazne ljušture ideoloških, moralnih i drugih nesuglasica, a naše je stanovništvo podeljeno na tlačitelje i tlačene. Očigledno to više nije samo srpski problem. „Svojta” je zapravo metafora na lokalnom nivou onoga što se događa na globalnom. To kod mene ima vid komedije, koja ima nekakvu funkciju protesta. Nisam naivan da mislim da pozorišni tekstovi imaju velike domašaje, ali su ipak neka satisfakcija ljudima koji slično misle. Da dođu, vide predstavu i shvate da nisu usamljeni. Da nisu prolupali privatno, nego da smo prolupali kolektivno. I ja sa njima. To je obično zatišje pred burom. A ja se buri nadam!

U svojim dramama ste mnoge događaje, probleme, pojave, anticipirali?

Siguran sam da je socijalna situacija u Srbiji katastrofalna i da je to strahovito raslojavanje došlo do tačke pucanja. Da se dalje ne može ovako. Pretnje kaznama, represijom, zaplenom imovine u zemlji koja vam obezbeđuje jako malo bilo čega, koja je poslednja u svetu u svim sferama rada državne uprave je neodrživ koncept. Na političkom nivou to je predstava koja već 25 godina traje sa istim glumcima, istim ulogama, istim izanđalim političarima, ofucanim idejama, bez bilo kakve nove koncepcije. Konačno, zašto bi ti ljudi nešto menjali, kada mogu da dokažu da žive u najboljem od mogućih svetova?

Uporno tvrdite da između države i građanstva postoji hladni rat. Odnosno da državi ne verujete ništa?

Sva lica od levice do desnice akteri su komada koji je zaslužio da bude skinut sa repertoara i davno zaboravljen. Jedina ideja jeste povećati poreske stope, akcize, marže, takse i kazne i na taj način dodatno pljačkati već urnisano stanovništvo. Sve što je naša elita primila od kapitalizma jeste: naplatiti po svaku cenu bez milosti. Evropska Unija i Kosovo su alibi iza državnih nepravdi koje se prema stanovništvu svakodnevno čine. Od kada znam za sebe neki Hanibal je pred vratima i upravo zbog toga nije dobro potezati neke stvari, kao što je, recimo, socijalna pravda. Tako da je i komad „Svojta” zapravo kamičak u zidu nezadovoljstva koji bi trebao da nas razdvoji od ovog sistema vrednosti i nekog budućeg sistema vrednosti. Nisam utopista, ali sam dovoljno očajan da moram da verujem u utopiju. Moram da verujem u mogućnost potpunog diskontinuiteta u politici, na ovaj ili na „onaj” način.

Intelektualci najčešće nisu uz vlast, kažete, a ukoliko to i postanu, onda prestaju to da budu. Da li je i zašto intelektualac danas zaćutao?

Na analizu naše situacije, političkog sistema, istorije, potrošeno je sve što je moglo da se kaže. Možda intelektualci i ne ćute, ali možda nas nije vredno slušati. Racionalizacija problema ne pomaže kada su u pitanju emocije. Dok se 1. maj obeležava pečenjem prasadi, a ne masovnim protestima na ulici, sve su priče suvišne. Stvari su toliko jasne da nema potrebe za dodatnom artikulacijom. Stanovništvo ima zapanjujuću moć da trpi, i „gleda svoja posla”. Kriza će biti toliko produbljena da će ljudi, ipak morati da postanu lojalni jedni drugima zbog dubine problema. Nije pitanje da li će, već samo kada će svaki dahija naše elite proći kao dahija ako ne ostavi narodu bilo kakvu opciju za preživljavanje. Raznorazni oblici pljačke pod velom popunjavanja budžeta za dobrobit građana negde će morati da se zaustave. Nikako da namirimo sve te svastike, udavače, šurake i pašenoge, švalerke i ljubavnice, ogromni državni aparat koji stoji na dve staklene nožice koje zovemo privreda. Niko neće da radi, svako hoće da bude menadžer, a ko ne ume baš ništa: upravlja državom.

I dalje se borimo za „vrapca u ruci”?

Danas je i vrabac sve više na grani. Znam za ministre koji su se slatko smejali tezi da može doći do nemira, jer smatraju da srpski narod nikada neće izaći na ulicu tražeći socijalnu pravdu. Verovatno neće izlaziti, već će izaći samo jednom. Socijalna pravda postaje globalni zahtev i verujem da je svetu potlačenih dosta i vera, i nacija, i ideologija. Pobuna je „in”, ove sezone se nosi revolt.

Autor: B. G. Trebješanin
Izvor: sajt Politika Online 04.11.2011.

Advertisements