RASPARANO DRUŠTVO

Sećam se jedne slike iz detinjstva kada sam još bio jako mali dečak. Na toj slici moja baka “rasparava” stvari koje smo mi, njeni ukućani, prestali da nosimo. Kao da je i sada vidim kako hvata kraj kakvog pulovera, kako smo mi u Slavoniji zvali džemper, i za tili čas ga pretvara u klupko vunice.

Nakon toga je u njenim veštim rukama iz klupka nastajao neki šal, rukavice, ili čak novi „sveter“ ili džemper. Nekada je ta njena rukotvorina koja je pred mojim dečačkim očima nastajala bila mnogo lepša od one “kupovne” od čijeg je materijala nastala.

Tako su i neki ljudi početkom devedesetih počeli “parati” zemlju u kojoj smo do tada živeli. Učinilo se njima da zemlja više nije za upotrebu i kako je pod hitno i momentalno treba prekrojiti. I sve bi to možda bilo još i u redu da su potražili kraj kanapa. No, pošto nisu, posledica beše da kako je ko stigao poče da reže i cepa, ne samo po prirodi, nego i po društvu. Istina je da načiniše više novih odevnih predmeta za nas, ali beše tu i nekih propusta. S obzirom da materijal nije bio nanovo smotan u klupko i razdeljen, već se za njega grabilo, ljude i dan danas često negde ponešto zažulja i zategne. Čini mi se da zakrpe slabo drže.

Evo, dođoh i do onog što sam u stvari hteo da napišem. Ljudi se stalno pitaju kada će biti bolje. Oni stariji govore kako je bilo u „njihovo“ vreme navodeći da je tada bilo privrede i da su imali od čega živeti. Oni mlađi nemaju sa čime da uporede svoj život, pošto ne pamte „ono“ vreme, a u inostranstvo je retko ko od njih ikada išao.

Meni se čini da će teško biti bolje za bilo koga od nas dok čekamo da neko dođe i pregleda sva kriva šivenja na našem novom odelu i tako “opravljenog” nam ga vrati na korištenje. Ipak je to naš posao i što pre to shvatimo, biće bolje i za nas i za one što dolaze za nama.

Autor: Jasmin Šečić
Izvor: Blic online blog – blog.blic.rs 30.10.2011.