LOKALNI RAZVOJNI MOTIVI I INVESTICIONA SLIKA

Lokalnu investicionu sliku bespotrebno zamagljuje vizija lokalnih lidera, prema kojoj se ,,svaki ekonomski promet,, tretira kao revitalizaciona i razvojna investicija (projekti: donatora, lokalnih i republičkih fondova, korporativno društvene odgovornosti…), iako se ekonomski opravdanom investicijom može smatrati samo ona, koja donosi dodatu razvojnu vrednost (rentabilniju, produktivniju i profitabilniju ekonomiju lokalne zajednice).

Prema tome, za Bor, javne lokalne investicije uz podršku države, mogu predstavljati samo ,,uvod u lokalne investicije, sa ne baš transparentnim projektima podrške zajednice – bez javnog dijaloga i strateškog funkcionalnog okvira,,. Samo strateška ulaganja novih vlasnika (strateških partnera lokalne zajednice), mogu imati tretman jačanja lokalne ekonomije i razvoja njenih savremenih kapaciteta poslovanja.

Kao što su RTB-u neophodni strateški korporativni partneri u poslovanju, lokalnoj zajednici je neophodno javno privatno partnerstvo i ekonomski aktivizam građana, malih i srednjih preduzeća i agrokooperative, u javnom strateškom procesu revitalizacije infrastuktute, ekonomskog razvoja i integracije lokalne ekonomije. Sve ostalo je kratkoročna iluzija i večita sumnja u verodostojnost razvojne i strukturne funkcionalnosti ,,novih ideja i aktivnosti,,.

Razvoj lokalnih institucionalnih vrednosti u procesu javnog dijaloga zajednice i definisanje strategije o revitalizaciji, ekonomskom razvoju i integraciji, uz deklarativno prihvatanje razvojnog konsenzusa svih političkih partija u lokalnom parlamentu, ima za cilj uvođenje transparentnosti u javne finansije, onemogućavanje zloupotreba i obezbeđenje veće pravne i društvene sigurnosti građana i privrede.

Razvojni motivi se ne mogu, pojednostavljeno tumačiti samo kao mogućnost lepšeg ,,do sada najboljeg uređenja gradskog okruženja i trenutnog blagostanja,,. Podjednako važno je i uvođenje reda i sigurnosti, kao protivteže mogućem lokalnom haosu (koji većina građana zajednice nemo posmatra, iščekujući da se desi čudo), osione samovolje, proizvoljnosti i bezakonja.

,,Nikada nije potrebno, poveriti većoj jedinici, ono što može učiniti manja. Ono što može učiniti mesna zajednica, ne treba da čini opština. Ono što može opština, ne treba da radi država (princip supsidijarnosti). Ništa nije moguće bez pojedinca i ništa ne opstaje bez institucija, jer je vrednost najveća vrlina javnih institucija, kao što je istina najveća vrlina sistema misli.,,

Goran Stojanović

KORPORATIVNO DRUŠTVENA ODGOVORNOST

Kada se govori o projektima korporativne odgovornosti, najčeće se prvo pomisli na davanje novca, međutim, ponekad je to i mnogo više. Korporativno društvena odgovornost kompanija, podrazumeva sprovođenje njihovih aktivnosti i svih poslovnih procesa, iznad i preko zakonom propisanih normi, što npr. uključuje poseban tretman zaposlenih, ulaganje u programe obuke koje za cilj imaju zaštitu na radu i profesionalnu bezbednost ili podizanje svesti zaposlenih na polju prevencija najrasprostranjenijih bolesti, obavljanje svih procesa u skladu sa poslovnom etikom, zaštitu životne sredine i investicije u razvojne prioritete lokalne zajednice, transparentnost i dostupnost informacija…

U situaciji kada tržište ne ostavlja prostor za dalji rast i razvoj kompanija samo na osnovu cena i kvaliteta, do izražaja dolazi odgovorno ponašanje kompanija prema zaposlenima, klijentima, široj zajednici, dobavljačima ili životnoj okolini. Ulažući u edukaciju, kulturu i prosperitet lokalne zajednice, kompanije ulažu ne samo u svoj dobar imidž, one jačaju poverenje i osećaj pripadnosti svojih zaposlenih, koji ih identifikuju kao poslodavce ali i kao dobre susede, dok istovremeno stvaraju stabilnije i konkurentnije tržište – lokalne zajednice dobijaju svoje pokrovitelje (privilegovane partnere) i oslonce u mnogim aktivnostima.

Odgovorne kompanije dobijaju i zadržavaju najbolje kadrove, potrošači su im lojalniji, imaju lakši pristup kreditima i finansijama i na taj način postaju konkurentnije. Dolazeći na naše tržište, velike strane kompanije sa sobom donose svoju poslovnu politiku i trude se da uspostave određenu kulturu poslovanja, a to podrazumeva i primenu globalnog koncepta korporativno društvene odgovornosti. Postoje dobri primeri uspešnih domaćih preduzeća, koji su svojevrsni lideri u ovoj oblasti.

Velike kompanije na neki način diktiraju globalni trend i uspostavljaju standarde na tržištu, ali je ovaj trend sve prisutniji i u poslovanju malih i srednjih preduzeća, koja su uglavnom fokusirana na svoje neposredne interesne grupe (zaposlene, tržišta, kupce i saradnike). Kako kompanije prolaze kroz veoma težak period smanjivanja troškova, postavlja se i pitanje daljeg poslovnog razvoja. Međutim, svest o korporativno društvenoj odgovornosti treba postati konstanta, od koje se neće odustati. U poslednje vreme se uočavaju određeni napori, da se i država uključi u promovisanje ovakvog globalnog koncepta, ili bar njegovo priznavanje. Korporativni sektor je trenutno uključen u dijalog sa državom pod okriljem globalnog dogovora UNDP-a.

Poslovni uspesi kompanija na tržištu ne moraju i nisu suprostavljeni njihovoj odgovornosti i etičnosti u poslovanju. Jasno je da kompanije nisu i ne mogu biti izolovane od društva u kojima posluju, tako da razvoj određenih zajednica, kvalitet obrazovanja, infrastrukture, razvijenost lokalnog biznisa, kvalitet rada javnog sektora, predstavljaju faktore koji u mnogome utiču na poslovanje kompanija. Kompanije koje uspešno posluju u Srbiji, pokazuju volju i ulažu napore da uspostave partnerski odnos sa sredinom koja im je omogućila uspešno poslovanje – ulažući u lokalne zajednice, kompanije postaju njeni “korporativni gradjani”.

U Srbiji je regulativni okvir veoma restriktivan, uz to administrativna opterećenja su prilična, predstavljaju prepreku i povećavaju troškove. U većini zemalja EU poreske olakšice se predviđaju u formi poreskog odbitka (u manjem broju zemalja, primenjuje se sistem poreskog kredita – Francuska, Letonija). U Americi se primenjuje sistem poreskog kredita na nivou država (npr. za korporacije koje investiraju u izgradnju objekata za osobe sa invaliditetom ili kako bi se stimulisala upotreba obnovljivih izvora energije).

Ovakva globalna iskustva veoma su dragocena, jer kod nas predstoji diskusija na ovu temu u okviru radne grupe za izradu nacionalne strategije za društveno odgovorno poslovanje. Iako je trend pozitivan, Srbija je na samom početku, a jedan od ciljeva jeste, da se ovakav model poslovanja nameće kao važan koncept funkcionisanja kompanija u poslovnim trkama ka uspesima. Na ovaj način javnim privatnim partnerstvom, moguće je prevazilaženje trenutnih situacija – dok se javnim strateškim dijalogom, takvo partnerstvo može učvrstiti.