LOKALNI RAZVOJNI MOTIVI I INVESTICIONA SLIKA

Lokalnu investicionu sliku bespotrebno zamagljuje vizija lokalnih lidera, prema kojoj se ,,svaki ekonomski promet,, tretira kao revitalizaciona i razvojna investicija (projekti: donatora, lokalnih i republičkih fondova, korporativno društvene odgovornosti…), iako se ekonomski opravdanom investicijom može smatrati samo ona, koja donosi dodatu razvojnu vrednost (rentabilniju, produktivniju i profitabilniju ekonomiju lokalne zajednice).

Prema tome, za Bor, javne lokalne investicije uz podršku države, mogu predstavljati samo ,,uvod u lokalne investicije, sa ne baš transparentnim projektima podrške zajednice – bez javnog dijaloga i strateškog funkcionalnog okvira,,. Samo strateška ulaganja novih vlasnika (strateških partnera lokalne zajednice), mogu imati tretman jačanja lokalne ekonomije i razvoja njenih savremenih kapaciteta poslovanja.

Kao što su RTB-u neophodni strateški korporativni partneri u poslovanju, lokalnoj zajednici je neophodno javno privatno partnerstvo i ekonomski aktivizam građana, malih i srednjih preduzeća i agrokooperative, u javnom strateškom procesu revitalizacije infrastuktute, ekonomskog razvoja i integracije lokalne ekonomije. Sve ostalo je kratkoročna iluzija i večita sumnja u verodostojnost razvojne i strukturne funkcionalnosti ,,novih ideja i aktivnosti,,.

Razvoj lokalnih institucionalnih vrednosti u procesu javnog dijaloga zajednice i definisanje strategije o revitalizaciji, ekonomskom razvoju i integraciji, uz deklarativno prihvatanje razvojnog konsenzusa svih političkih partija u lokalnom parlamentu, ima za cilj uvođenje transparentnosti u javne finansije, onemogućavanje zloupotreba i obezbeđenje veće pravne i društvene sigurnosti građana i privrede.

Razvojni motivi se ne mogu, pojednostavljeno tumačiti samo kao mogućnost lepšeg ,,do sada najboljeg uređenja gradskog okruženja i trenutnog blagostanja,,. Podjednako važno je i uvođenje reda i sigurnosti, kao protivteže mogućem lokalnom haosu (koji većina građana zajednice nemo posmatra, iščekujući da se desi čudo), osione samovolje, proizvoljnosti i bezakonja.

,,Nikada nije potrebno, poveriti većoj jedinici, ono što može učiniti manja. Ono što može učiniti mesna zajednica, ne treba da čini opština. Ono što može opština, ne treba da radi država (princip supsidijarnosti). Ništa nije moguće bez pojedinca i ništa ne opstaje bez institucija, jer je vrednost najveća vrlina javnih institucija, kao što je istina najveća vrlina sistema misli.,,

Goran Stojanović