MEĐUNARODNI MONETARNI ODNOSI

Devizni kurs izražava cenu novca u drugoj valuti. Na deviznom tržištu se kupuju i prodaju devize (konvertibilan strani novac). Devizni kurs jedne valute utvrđen je u zavisnosti od ponude i potržnje datih deviza (kad je valuta izuzetno mnogo tražena, povećava se njen kurs i obrnuto – plivajući kurs). Subjekti koji oblikuju ponudu i potražnju deviza (dileri) najčešće rade za račun preduzeća ili banke. Oni obavljaju transakcije u salama velikih međunarodnih finansijskih tržišta (London, Frankfurt, Pariz, Tokio, Njujork…). Ostali presudni akteri deviznog tržišta su centralne banke, koje imaju zadatak da brane kurs svog novca, ako je on napadnut (ako se suviše mnogo prodaje), odkupljujući ga kad procene da je njegov kurs suviše nizak (sistem fiskalne zamene ili nečistog plivanja). Da bi se obavile operacije deviznog otkupa, potrebno je da centralne banke raspolažu devizama (radi mogućnosti prodaje i odbrane nacionalne valute otkupom na finansijskom tržištu). Najčešće je količina deviznih rezervi centralne banke ograničena, dok su finansijski izvori dilera sve veći, zahvaljujući liberalizaciji kretanja kapitala. Devizno tržište omogućava razmenu dobara i usluga u međunarodnim okvirima. Većina preduzeća želi da bude isplaćena ili u nacionalnoj valuti ili u dolarima (zvaničnoj međunarodnoj valuti). Preduzeća koja trguju na međunarodnom tržištu, moraju da menjaju svoju nacionalnu valutu za dolare ili nacionalnu valutu svojih poslovnih partnera. Tako da devizno tržište ne omogućava samo razmenu dobara i usluga na međunarodnom tržištu, već omogućava i pokrivanje rizika zamene. Tržište za zamenu novca, omogućava operacije kupovine i prodaje, s ciljem da se izvuče dobit iz razlika u deviznom kursu iste valute na različitim finansijskim tržištima. Na operacije arbitraže, nadovezuju se operacije špekulacije, koje se sastoje u predviđanju deviznog kursa i u ostvarivanju dobiti na osnovu takvih predviđanja.

Međunarodni monetarni sistem (MMS) podrazumeva skup monetarnih pravila koja omogućavaju dobro funkcionisanje međunarodne trgovine. Potreba za jedinstvenim međunarodnim novcem, ukazala se neposredno posle uspostavljanja ekonomskih celina i razmene roba među njima. Barijera trampe, ne bi mogla da se drugačije prevaziđe ni među pojedincima, ni među zajednicama. Konvertibilnost predstvalja dvostruki aspekt (međunarodni novac je prihvaćen u svim državama i može se menjati). Treba poštovati stabilnost valutnog sistema (novac-reper), kako nebi došlo do poremećaja trgovine u međunarodnim okvirima. Funta sterlinga i dolar, naizmenično su imali ulogu ,,međunarodnog novca,, zahvaljujući zlatnim rezervama Velike Britanije i SAD i dobrom zdravlju njihove ekonomije. Razvojem kreditnog novca, počev od industrijske revolucije, menjaju se pravila međunarodnog monetarnog sistema. Nastanak privatnog MMS-a (sa kreditnim novcem velikih multinacionalnih privatnih banaka – 1971.godine), paralelno s nestankom zvaničnog MMS-a iz Breton Vudza, predstavlja značajan monetarni događaj.

Međunarodno kretanje kapitala rezultat je kupovine dužničkih hartija od vrednosti (obveznica, trezorskih zapisa…) ili akcija koje obavljaju dileri iz druge države u odnosu na državu, u kojoj su emitovane hartije od vrednosti. Takođe, ono obuhvata i direktne strane investicije (multinacionalizacija kompanija), ali je ta komponenta od manjeg značaja u odnosu na čisto finansijske tokove. Finansijski tokovi su postali brži od 80-ih godina XX veka, zahvaljujući ublažavanju propisa za tržišta kapitala i tehničkim inovacijama koje omogučavaju trenutnu dostavu informacija i operacija (kupovinu ili prodaju hartija od vrednosti). Kretanje kapitala je uzelo toliko maha, da su od tada tokovi kapitala nezavisni od realnih tokova (robe i usluga) ili međunarodnog dohotka od kapitala (kamata na pozajmljeni novac, dividende). Tako, bitni elementi, kao devizni kurs jedne valute ili finansijska sposobnost jedne ekonomije, ne zavise više samo od realnih faktora ekonomije, nego i od odluke međunarodnih investitora. Dihotomija realne i finansijske sfere daleko je od potpune, jer se strani investitori pri donošenju odluka, uglavnom oslanjaju na realnu sferu. Ponašanje međunarodnih investitora utiče na zdravlje ekonomije i zato im države posvećuju veliku pažnju. Budžetski deficit i investicioni projekti preduzeća mogu se finansirati stranim kapitalom (nije ograničen i lako nestaje, pa se države i finansijska tržišta nadmeću, kako bi ga privukli). Strani kapital zahteva dobar nivo razvijenosti finansijskog tržišta, koje omogućava brze operacije i dobre informacije, ali isto tako i dobru ekonomsku politiku, koja će oterati sve sumnje stranih investitora. U nedostatku dobre ekonomske politike, kamatne stope (dohodak koji se isplačuje stranom kapitalu) moraju biti visoke, što može usporiti privredni rast. Ekonomsko nacionalno rešenje predstavlja, obuzdavanje inflacije, budžetskog deficita i privlačenje stranog kapitala s malom kamatnom stopom. Izvan ovakve politićke opcije, manevarski prostor vlada država, ostaje veoma ograničen.

Stvaranje prostora za fiksne paritete, predviđeno je Rimskim ugovorom, ali su tek 1972.godine, posle pada bretonvudskog sistema evropske zemlje (Nemačka, Belgija, Danska, Francuska i Holandija) uspostavile monetarnu saradnju i smanjile prostor za fluktuaciju svojih deviznih kurseva, bez obavezne intervencije centralnih banaka. Ovakav prostor ubrzo pokazuje ograničenost i umesto njega 1979.godine, uspostavljen je evropski monetarni sistem (EMS). Odgovor na nedostatke EMS-a predstavlja evropska i monetarna unija (EMU – 80-ih godina XX veka), koja treba da omogući uvođenje jedinstvene valute, osnivanje centralne evropske banke i vođenje jedinstvene monetarne politike na osnovu usaglašene ekonomske politike država članica. Svaka država članica EMU napušta svoj monetarni suverenitet u korist ,,zajedničkog suvereniteta,,. Jedinstvena valuta, nije bez rizika. Jaz među ekonomskim situacijama različitih država članica, predstavljaće ubuduće opasnost po jedinstvenu valutu. Ukidanjem nacionalnog deviznog kursa i ograničenja nametnutih budžetskom politikom EMU, zabraniće zemljama pogođenim ekonomskom krizom da sprovode politiku obnavljanja privrede pomoću izvoza (devalvacija deviznog kursa) ili javnih rashoda. Samo seoba radnika, fleksibilnost plata i cena ili politika budžetskog transfera među državama, mogu omogućiti državi da izađe iz recesije (vrlo slabo razvijeni u Evropi), ali postoji i mala mogućnost da se jedna evropska država nađe u krizi, a da nisu pogođeni njeni partneri, s obzirom da je trgovinska međuzavisnost veoma jaka (što će se pokazati kao realna mogućnost i opasnost za 17 država eurozone, u toku najveće ekonomske krize koja je zahvatila globalnu ekonomiju 2008.godine – koja je stabilizovana u toku 2009.godine – ali 2010.godine idalje traje u globalnim razmerama, sa tendencijom mogućeg novog ekonomskog šoka u 2011-2012.godini).

Evro postaje zajednička valuta EMU od 1.Januara 1999.godine. Uoči nestanka, nacionalne valute privremeno opstaju i vezane su međusobno za evro (definitivnim kursom konverzacije). 1.Januara 2002.godine, banknote i kovan novac u evrima su pušteni u promet, dok su nacionalne valute još bile u opticaju (povučene iz opticaja 17.Februara 2002.godine). Evro zona (sa 17 država od 27 država članica EU), raspolaže BDP-om koji se može uporediti s BDP-om SAD (pri čemu su rezerve i uloga EU u međunarodnoj trgovini veće, tako da bi evro mogao da ugrozi dominaciju dolara na međunarodnom trištu). Evro je prilikom puštanja u opticaj imao paritet prema dolaru 1€ = 1,17$ dok je dve godine kasnije paritet bio 1€ = 0,85$. Pad evra olakšava izvoz ali otežava uvoz, koji postaje skuplji, posebno uvoz nafte čija cena raste jer je plaćena precenjenim američkim dolarom. Razlog za pad evra valja tražiti, u boljem zdravlju američke ekonomije, zabrinutosti investitora zbog proširenja EU, strukturnim slabostima evrozone (budžetski deficit država članica, suviše visoka obavezna plaćanja – dugovi, nedovršeno ublažavanje jedinstvenih propisa…). U iščekivanju dogovora unutar EU, evro predstavlja na početku XXI veka samo 18% rezerve centralne evropske banke (dok su rezerve dolara u centralnoj američkoj banci 63%), uz 48% međunarodne trgovine koja se obavlja u dolarima. 10 godina kasnije (u sred velike ekonomske – hipotekarno-investicione krize, koja je eskalirala u SAD u toku 2008.godine i proširila se na globalnu ekonomiju, zahvativši celokupan međunarodni monetarni sistem), dolar idalje prestižno preti evru (zbog strukturnih slabosti pojedinih članica evrozone: Grčke, Portugala, Španije i Irske – budžetskih deficita, velikih dugovanja, pada nacionalnog BDP-a i velike recesije) i dovodi u veliku opasnost, stabilnost evrozone. Špekulativne prognoze ukazuju na mogućnost ,,valutnog ratovanja,, globalnih sila.

Advertisements

MEĐUNARODNA TRGOVINA

Međunarodna robna razmena dostiže najveći razvoj u XIX veku. U periodu od 1830.godine do 1913.godine, obim trgovinske razmene u svetskim okvirima, povećao se dvadeset puta. Pronalasci (parna mašina, motor sa unutrašnjim sagorevanjem i električna energija) omogućavaju da se smanje troškovi prevoza i olakšavaju razmenu. Rast stanovništva u svetu kao i obim proizvodnje, podstiču na međunarodnu trgovinu.

U XX veku, zahvaljujući velikoj ekonomskoj obnovi, ponovo dolazi do oživljavanja međunarodne trgovine, ali prvi svetski rat i kriza iz 30-ih godina, dovode do znatnog smanjenja trgovinske razmene. Sve veći protekcionizam samo pogoršava ekonomsku krizu. Trgovina u svetskim okvirima ponovo počinje da se odvija tek po završetku drugog svetskog rata, neposredno posle toga i privredni rast. Na slobodnu razmenu povoljno deluje osnivanje GATT-a. Ekonomska kriza, izazavana poremećajem međunarodnog monetarnog sistema početkom 70-ih godina XX veka i naftni udar 1973.godine vode ekonomije u stagflaciju (ekonomsku recesiju i inflaciju). Smanjen je obim međunarodne trgovine ali se ona ne ruši kao u vremenu krize iz 30-ih godina. Međutim, zbog krize i izbijanja u prvi plan zemalja s veoma malim troškovima proizvodnje (Japan u sektoru automobila i zemlje Jugoistočne Azije u tekstilnoj industriji), ponovo je uveden protekcionizam u vidu barijera bez tarifa, koji usporava rast međunarodne trgovine. Sredinom 80-ih godina XX veka, vezu trgovine među triom, Severna Amerika – Azija-Pacifik – Zapadna Evropa, zamenjuje vizija međunarodne trgovine odnosa Severa s Jugom, koja preovlađuje. U svakoj od tih zona, vode se pregovori o zaključivanju sporazuma o slobodnoj trgovinskoj razmeni ili o carinskim savezima.

Evropa tokom XIX veka, kao glavni trgovinski akter u svetu, realizujuje 70% od celokupne trgovinske razmene (Velika Britanija 20%, slede je Francuska i Nemačka), pri čemu se do kraja veka smanjuje učešće Velike Britanije i iznosi 14%, ali ona i dalje ostaje najotvorenija nacija za trgovinsku razmenu. Tokom XX veka, znatno se menja profil međunarodne trgovine. SAD izašavši iz rata ekonomski ojačane, dominiraju od 1950.godine svetskom trgovinom (32% od celokupnog izvoza u svetu), ispred Velike Britanije. Njihov udeo se smanjuje već 50-ih i 60-ih godina XX veka, dolaskom SR Nemačke i Japana na svetsko tržište, koji postaju druga i treća trgovinska sila u svetu. Karakteristična pojava za kraj XX veka, predstavlja sve veća uloga istočnoazijskih NIRD-a (Hongkong, Južna Koreja, Singapur i Tajvan), koje karakteriše snažan ritam privrednog rasta, koji se oslanja na praksu agresivne trgovine (glavno tržište su industrijski razvijene države). Tokom 90-ih godina XX veka, NIRD Azije (Tajland, Malezija i Indonezija sa Kinom), dobijaju sve više na značaju u međunarodnoj trgovinskoj razmeni.

Zašto države trguju jedna s drugom? Da li sve države imaju koristi od međunarodne trgovine? Zašto se određena država specijalizuje za izradu određenog proizvoda? Zašto neke države prevashodno razmenjuju identična dobra? Razni teoretičari odavno pokušavaju da nađu odgovore na ova pitanja. Jedna država raspolaže apsolutnom prednošću, kad može efikasnije od druge države, da proizvede određeno dobro. Za dve države je uvek korisno da međusobno trguju, pod uslovom da se svaka od njih specijalizuje za dobro koje ima najveću apsolutnu prednost ili najmanju apsolutnu nepovoljnost. Čak i da država proizvodi sva dobra efikasnije od drugih, ima interesa da proizvodi samo ono dobro u kome je mnogo efikasnija, dok realizaciju ostalih proizvoda prepusti drugim državama. To joj omogućava da proizvodi više i stvori dobit u trgovinskoj razmeni. Obzirom da podela dobiti zavisi od svetske tražnje, država koja se specijalizuje za proizvod koji se slabo traži, ima mali deo dobiti u svetskoj razmeni. Takođe, obzirom da komparativne prednosti zavise od troškova proizvodnje (od raspolaganja faktorima proizvodnje), država s više radne snage je jeftinjija i biće joj lakše da proizvodi robu, koja zahteva mnogo radne snage. Otvaranje međunarodne trgovine na ovaj način, dovodi do povećanja proizvodnje dobara čiji su faktori proizvodnje (mašine ili radna snaga) obilni. Tako da one države koje nemaju dovoljno faktora proizvodnje, postaju gubitnici prilikom otvaranja prema međunarodnoj trgovini.

Ovakve stare teorije su uvek aktualne. Prema teoriji komparativnih prednosti u interesu je jedne države, čak manje produktivne od druge, da se otvori za međunarodnu trgovinu. Postoje i situacije kada je poželjan protekcionizam, npr. kada se omogućava sticanje komparativnih prednosti ili ako je trgovinski deficit suviše veliki. Stvarnost međunarodne trgovine, ne potrvđuje uvek valjanost klasičnih teorija. SAD-u ne nedostaju mašine, ali one su dugo izvozile dobra za koja je radna snaga bila glavni faktor proizvodnje. Ovakvo objašnjenje leži u neofaktorskom pristupu proizvodnji, u kome postoje dva tipa radne snage – nekvalifikovana i kvalifikovana. Kvalifikovana radna snaga traži ulaganje kapitala. Pristup zvani ,,neotehnološki,, bavi se razmatranjem sposobnosti država da razvijaju nove proizvode, koje će samo one moći da proizvode izvesno vreme. Međunarodna trgovina prati životni vek proizvoda – izvoz počinje u fazi rasta proizvoda i zamenjuje se uvozom, kad drugim državama pođe za rukom, da kopiraju novo dobro i da ga efikasnije proizvedu, zahvaljujući npr. jeftinoj radnoj snazi. Zato je bitno za državu sa skupom radnom snagom, da stalno razvija nove proizvode.

Protekcionizam predstavlja politiku zaštite nacionalne proizvodnje od uvoza iz drugih država (može imati više oblika: carina, ograničenje uvoza, u vidu propisa ili administrativnih mera, subvencije…). Višestruko je delovanje protekcionizma na dobrobit države koja ga uvodi (protekcionizam u kraćem periodu je relativno dobar za oporavak ali ne i jači razvoj nacionalne privrede). Uprkos međunarodnim naporima da se protekcionizam smanji, idalje ga pojedine države koriste. Po završetku drugog svetskog rata, vlade (posebno, američka), žele da spreče povratak na situaciju iz 30-ih godina XX veka, kada je protekcionizam naneo veliku štetu privrednom rastu i međunarodnoj trgovini. Da bi se izbegao povratak na protekcionizam, utvrđena su tri cilja: stvaranje zakonom uređenog okvira za obezbeđenje međunarodnih trgovinskih odnosa; prihvatanje pravila za zaštitu od donošenja jednostranih odluka o ograničavanju razmene; postepeno ukidanje trgovačkih barijera (na tim principima osnovan je 1947.godine GATT – generalni sporazum o tarifama i trgovini, na konferenciji u Ženevi). Postepeno od običnog sporazuma, GATT postaje okvir za povremene pregovore o ubrzanju liberalizacije trgovinske razmene (pregovori se odvijaju u rundama i protežu se više godine). STO (svetska trgovinska organizacija) počinje sa radom 1995.godine, od kada rešava trgovinske sporove nastale među državama članicama.