SVINJSKO MESO I SUHOMESNATI PROIZVODI

Prasad starija od tri meseci (preko 20 kg težine), se obično industrijski obrađuju kao škart, koji ne napreduje u tovu ili nije za priplod. Svinjsko meso podrazumeva obradu životinje starosti preko 9 meseci. Meso starijih svinja, isključenih iz priploda (krmače i veprovi, stariji od 3 godine), upotrebljava se isključivo za preradu (za kuvanje i roštilj je suviše tvrdo, jer sadži manje vode) – proizvodnju suhomesnatih proizvoda. Pre i posle klanja, obavezan je trihinoskopski pregled životinja zbog bolesti (obavlja se u ambulantama, labolatorijama i na opremljenim institutima).

Postupkom soljenja, poboljšava se održivost mesa. Postupcima sušenja i dimljenja mesa, omogućava se očuvanje proizvoda, zahvaljujući bakteriološkom dejstvu komponenata dima (čime se dobija i ukus, prijatan za konzumente). Kuvanje i barenje mesa, sprovodi se na veoma promenljivoj temperaturi od 55-100 ºC. Pored poboljšanja varenja i ukusa, pečenje mesa ima veliki značaj za očuvanje proizvoda – većina bakterija se na temperaturi veoma brzo uništava.

U suhomesnate kuvane ili barene proizvode spadaju, polutrajne kobasice, trajne kobasice, šunka i pašteta. Neki proizvodi se peku ili kuvaju u svojoj masti – ,,rijeta,, (podrazumeva recept za izradu, koji nije garancija porekla kobasica). Postoji i više vrsta pašteta od mesa i iznutrica, ali i poznatih kobasica od iznutrica, creva i papaka. Takođe, prave se i proizvodi na bazi krvi (krvavice, prema receptima), kuvani ili polukuvani.

INDUSTRIJA MESA

Industrijski sektor mesa doživljava sve veću ekspanziju u prehrani stanovništva na kraju XX veka – strukture za klanje, sečenje, obradu i prodaju, koje su isključivo bile zanatske, postale su najvećim delom industrijske. Radionice za industrijsko rasecanje mesa, nalaze se u sastavu klanice ili robne kuće i koriste automatizovane mašine. U njima se higijenski uslovi veoma strogo kontrolišu i svuda postoje rashladni sistemi. Velika evolucija, dogodila se u pakovanju, na zahtev kolektiva i velikih prodajnih centara (pakovanje pod vakuumom i pakovanje pod kontrolisanim pritiskom).

Proces industrijske obrade mesa podrazumeva nekoliko faza – klanje, rashlađivanje i transport, mlevenje mesa i obradu svih nusproizvoda koji nisu meso. Rasecanjem i obradom trupa dobijaju se krupniji i sitniji komadi mesa, dok se tercijalnim rasecanjem završava doterivanje odrezanih komada. U zavisnosti od kulinarske namene raznih komada, industrijski obrađeno meso (govedina, teletina, svinjsko, ovčije, konjsko…) se sortira u prvu i drugu kategoriju – za pečenje i roštilj, kao i treću kategoriju – za kuvanje, dinstanje i rolovanje. Prema ovakvom klasiranju, smatraju se komadi mesa koji imaju isto tako dobar ukus i dobru hranljivost, kao i meso od plemenitih delova životinje. Meso koje se upotrebljava u ishrani treba da zadovoljava određeni broj kriterijuma kvaliteta – higijena, hranljivost i kulinarska priprema, kao i organoleptička svojstva – mekoća, ukus i miris, sočnost i boja.

Najveća potrošnja goveđeg mesa u svetu je u Argentini (54,4 kg/godišnje po stanovniku), ispred SAD 43,5 (kg/godišnje po stanovniku), Australije (42,8 kg/godišnje po stanovniku) i EU (19,6 kg/godišnje po stanovniku – Francuska, Austrija, Belgija i Luksemburg, Italija, iznad proseka EU), što ukazuje na realnu činjenicu da se goveđe meso više troši u razvijenim državama (23,3 kg/godišnje po stanovniku), nego u državama u razvoju (5,6 kg/godišnje po stanovniku) – sa svetskim prosekom od 9,6 kg/godišnje po stanovniku. Mnogo manja je, prosečna svetska potrošnja ovčijeg i kozijeg mesa (2,4 kg/godišnje po stanovniku – najviše u Grčkoj, Australiji, Irskoj i Velikoj Britaniji).

SIREVI

Sir je fermentisani ili nefermentisani proizvod, dobijen otkapljavanjem posle zgrušavanja mleka (moguće je dobiti sir od mleka svakog sisara, ali se ne praktikuje). Otkapljavanje omogućava odvajanje tečnog laktoseruma od čvrstog mleka i može biti spontano, ali se uglavnom ubrzava mehaničkim delovanjem (sečenje na komade, presovanje ili eventualno kuvanje). Soljenje se obavlja postavljanjem slane prevlake na površinu, slanog taloga na dno ili potapanjem u salamuru. Afinacija je najvažnija faza u spremanju sira (svaka vrsta sira dobija identitet i karakterističan ukus). Ona može da traje 5 nedelja ali i 3 godine i odvija se u odgovarajućim prostorijama u pogledu temperature i vlažnosti.

Pre svega sir je izvor proteina i stopa lipida se podešava u fazi spremanja. Takođe, sir je bogat, kalcijumom i fosforom. Veliki poznati sirevi, uglavnom su evropskog porekla, ali se sir proizvodi i u drugim delovima sveta. Evropska unija je najveća zona sira u svetu sa preko 50% proizvodnje (na čelu sa Francuskom i Nemačkom), dok SAD proizvodi samo polovinu proizvoda u odnosu na EU. Francuski sirevi su brojni i poznati – kamamber, rokfor, bofor, konte… Švajcarska je posebno poznata po svojim sirevima – grijer i emental, Italija je poznata po parmezanu i gorgonzoli, dok je Velika Britanija poznata po sirevima – čedar i stilton. Holandija (druga država sira – posle Švajcarske) poznata je po sirevima – gauda i ajdamer, dok iz Grčke dolazi feta (tradicionalni ovčiji sir mediteranskog regiona). U svetu se prosečno potroši 2,5 kg/godišnje sira, po stanovniku (u razvijenim državama – 9,5 kg, u državama u razvoju – 0,5 kg). Največi potrošač sireva je EU sa 16,6 kg/godišnje po stanovniku (Francuska 23,3 kg, Grčka 20,1 kg, Nemačka 20,1 kg), SAD troše 13,7 kg, dok se u Kini godišnje potroši 0,15 kg po stanovniku.

MLEKO I MLEČNI PROIZVODI

Mleko je bela tečnost, koju luče mlečne žlezde sisara, posle rađanja mladunčeta (svi sisari, od miša do kita, kao i čovek, hrane mlekom svoje mlade). Od domaćih životinja, čovek pre svega, koristi kravlje mleko (u našim regionima, koristi se ovčije i kozije mleko, dok se u pojedinim regionima sveta, koristi i mleko, bivolice, kobile, magarice, kamile, zebre, ženke severnog jelena ili ženke jaka). Porodica mlečnih proizvoda je veoma raznolika i obuhvata sve proizvode od mleka i sireva. Mlečna industrija prema zahtevu tržišta, stalno stvara nove proizvode na osnovi postojećih proizvoda od sirovog mleka, jer je u pojedinim regionima manja upotreba mleka i veći su zahtevi tržišta prema novim mlečnim proizvodima – posebno u Evropi (sveži mlečni dezerti, jogurt i fermentisano mleko, pavlaka, sladoled i napici…).

Tečno mleko ili mleko s farme, osnovna je sirovina za mlečnu industriju, koje se delimično troši u prirodnom stanju za pravljenje sireva visokog kvaliteta. Dve kategorije mleka se obrađuju uz pomoć toplote (posebnim tehnikama) – pasterizovano i sterilizovano (punomasno, polumasno i obrano) i pakuju radi boljeg čuvanja. Postoje i dve velike porodice dehidrisanog mleka – koncentrovano mleko i suvo mleko ili mleko u prahu (igra veliku ulogu u međunarodnoj trgovini). Kiselo mleko nastaje, dejstvom mlečnih bakterija na mleko. Jogurt (proizvod od kiselog mleka) je poreklom sa Balkana, u državama Srednjeg Istoka pravi se leben od raznog mleka (kravljeg i kobiljeg), na Sardiniji se pravi đodu od ovčijeg mleka. Potrošnja kiselog mleka veća je od potrošnje tečnog mleka u Srednjoj i Istočnoj Evropi (kefir poreklom sa Kavkaza, kumis koji se tradicionalno pravi u Srednjoj Aziji od kobiljeg mleka i ponekad od mleka magarice ili kamile). Kiselo mleko u Skandinavskim državama često je suviše gusto i rastegljivo (islandski skiren, finska vilija-vili ili danski imer). U Severnoj Americi se koristi drugi tip kiselog mleka, najčešće surutka (obrano mleko sa aromatičnim bakterijama s diacetilom). Druge vrste kiselog mleka su, dahi u Indiji, daf u Iranu, zivda u Izraelu ili tulum u Turskoj. Postoji veoma širok asortiman jogurta, koji su aromatizovani uz pomoć prirodnih esencija raznog voća, pulpe ili komadića raznog voća. Pored jogurta, prodaju se mlečni deserti (aromatizovana mleka, s dodatkom sirišta ili zamrznuta). Pavlaka može da ima 35-60% masti i dobija se (industrijski) u centrifugalnim uređajima za dobijanje obranog mleka.

Oslobađanje mleka od masnih materija, prva je faza u proizvodnji maslaca. Postoje mnogo vrste pavlake u prodaji – sirova, mlada, zrela (s bakterijama, proizvođačima mirisa, blaga sveža pavlaka (neizložena zrenju)… Maslac je isključivo proizvod od mleka ili pavlake, koji sadrži od 82-84,5% lipida (ima više masnih od osnovnih kiselina), 15-16% vode i nemasni suvi ekstrakt 0,5-2%. Maslac je dobar izvor vitamina A i karotena. Za dobijanje maslaca u butiratoru, najvažnija je operacija razbijanja mleka ili pavlake, kojom se odvaja tečnost surutka (koja se pasterizuje) od pene maslaca. Kazein je proteinska frakcija mleka, koja se pravi isušivanjem posle otkapljavanja i pranja grušavine, koja potiče od koagulacije potpuno obranog mleka.

STOČARSTVO I KRMIVA

Od neolita, čovek je okružen domaćim životinjama koje su za prvobitna društva, predstavljale dragocen izvor rada i sirovina, kože, vune, mleka i mesa. Krupna stoka, posebno dugo, bila je znak bogatstva (u seoskim domaćinstvima nekad, pa i danas, bogatstvo se merilo po glavi stoke). Krupna stoka, od koje danas dobijamo meso, držala se zbog obavljanja težih poslova (tegleće i tovarne životinje – vo, konj…) ili radi dobijanja vune (ovca…) – meso je bilo, redak proizvod, rezervisan za bogate. Divljač, riba, živina, mada ih je često bilo na selu, namenjeni su bili trpezama povlašćenih i gostiju.

Veoma skromna potrošnja mesa i danas pogađa, veliki broj stanovništva država u razvoju. Organizovana proizvodnja velikih količina mesa, novija je istorijska pojava u drugoj polovini XX veka. Zbog sve veće potražnje mesa, nastala je industija za njegovu proizvodnju, koja se snažno razvijala zahvaljujući zootehničkom progresu i racionalizaciji proizvodnog sistema. Prve forme organizacije proizvodnje i prve radne jedinice, nisu se pojavile u sektoru živinarstva, već u sektoru goveđeg mesa (20-ih godina XX veka u SAD, gde je 30-ih godina nastalo i moderno živinarstvo). U toku narednih decenija, dolazi do strukturiranja i organizovanja pogona za proizvodnju mesnatih pilića. Ovi modeli doživljavaju ekspanziju u svim regionima sveta i posebno bivaju prihvaćeni u Evropi. U sektoru svinjarstva, Kina je imala veliku istorijsku tradiciju i zadržala je mesto prvog svetskog proizvođača na tradicionalan način (Evropa je usavršila moderan sistem proizvodnje svinjskog mesa – Danska, kasnije i druge države EU).

U ekstenzivnom stočarstvu, životinje se slobodno kreću po ogromnim prostorima, manje-više prekrivenim travom. Samo preživari (goveda i ovce) i drugi biljojedi koji vare celulozu, mogu da koriste ovakvu vrstu ispaše. Ova vrsta stočarstva, koja se odnosi na velika stada goveda, susreće se na rančevima u Severnoj i Južnoj Americi, ovaca na visoravnima Škotske i u Australiji, kao i stada stoke u središnjem basenu i planinskim zonama Francuske. Skroman obim eksploatacije i relativno visoki troškovi zemljišta ne omogućavaju hiperekstenzivno privređivanje. U intenzivnom stočarstvu, sve su životinje u ograđenom prostoru (štalama ili torovima), gde im se donosi hrana. Savladani su razni faktori proizvodnje, koji se odnose na stoku ili njenu okolinu, kako bi se u datim uslovima privređivanja, dobio najbolji mogući učinak. Za bavljenje stočarstvom bitan kriterijum izbora predstavljaju, vrsta ishrane i prostor za držanje stada životinja. U razvoju intenzivnih sistema i modela organizacije za tov, potrošač nalazi svoj interes zbog redovnog sniženja cena životinjskih proizvoda – jaja, mleka i mesa i povećanja bezbednosti ishrane. Jedinu nepovoljnu stranu u sprovođenju zootehničkih mera predstavlja dobijanje suviše velikih performensi životinja u uzgoju, što se odražava na ukus i izgled mesa, što pogađa pojedine potrošače.

Pravi uspeh u razvoju jedinica za intenzivnu stočnu proizvodnju, počiva na usklađenosti i akomulaciji skupa faktora – iskorenjivanja velikih oboljenja životinja; genetskog poboljšanja; izrade specijalizovanih materijala i izgradnje objekata, koji odgovaraju optimalnim uslovima u pogledu mehanizacije i ambijenta; i zasnivanju dinamike jedinice za proizvodnju stoke, na opreznost operatera za koordinaciju celokupne delatnosti. Krave, ovce, konji i druge domaće životinje i dalje kao pre mnogo vekova, pasu travu na livadama. Ova trava, dopunjena gajenim krmnim biljkama, daje se životinjama direktno u svežem stanju ili sačuvana (kao suvo seno ili vlažna silaža), pri čemu doprinos krmnih biljaka, iznosi gotovo trećinu ukupnog prehrambenog bilansa domaćih životinja. Za odgovor na zahteve potrošača kao i tržišta, u vezi s redovnim snabdevanjem i cenom proizvoda, farme su morale da se opredele za koncentrovanije krmivo od krmiva dobijenog od ,,prostih,, biljaka. Kod životinja (kao i kod ljudi) žitarice predstavljaju osnovu ishrane, jer imaju deset puta manje materija od celuloze nego krmne biljke i daju mnogo više energije. Složeno krmivo omogućava ishranu domaćih životinja prema potrebama ljudske ishrane. Uravnotežen obrok omogućava dobijanje životinjskih proizvoda manje opterećenih mastima, što je dobro za zdravlje ljudi. Industrija složenih krmiva je veoma mlada i na kraju XX veka, svetski obim produkcije obuhvata 300 proizvođača i godišnju svetsku produkciju od 600 Mt (Severna Amerika 31% – SAD 27%, Evropa 30% – EU 21%, Azija 24% – Kina 10%, Latinska Amerika 11% – Brazil 5%, Afrika i Srednji Istok 4%).

PRIRODNA VLAKNA

Pamuk je travnata i žbunasta biljka (indijskog porekla), koja se gaji u tropskim regionima – njegovo zrno daje ulje, a plodovi paperje. Feničani su ga doneli na Siciliju, a Arapi u Španiju, ali pamuk intenzivnije počinje da se gaji krajem XVIII veka, u vreme kad su pronađene mašine za krunjenje i predenje. Veoma su raznolika podneblja, na kojima pamuk može da se gaji. U pogledu hemijskog sastava, njegovo vlakno je od čiste celuloze, s tragovima voska i masti i može biti – kratko, dugo i izuzetno dugo. Sirovi pamuk, predstavlja 82% svih prirodnih tekstilnih vlakana, proizvedenih u svetu krajem XX veka. Tri najveća svetska proizvođača sirovog pamuka – Kina, SAD i Indija, daju skoro 57% godišnje svetske proizvodnje. U okvirima kontinentalne proizvodnje, sirovi pamuk ostaje azijski proizvod (60% godišnje svetske proizvodnje). Trgovinska razmena sirovog vlakna u međunarodnim okvirima, dostiže 30% od godišnje svetske proizvodnje. SAD je vodeća država izvoznik sirovog pamuka (25% godišnjeg svetskog izvoza), ispred Uzbekistana (17% godišnjeg svetskog izvoza), dok je Azija kao kontinent (sa 38% godišnjeg svetskog izvoza) glavna zona snabdevanja međunarodnog tržita, ispred Severne Amerike (sa 27% godišnjeg svetskog izvoza). Države Azije postali su najveći svetski uvoznici sirovog pamuka (51% godišnjeg svetskog uvoza), posebno radi snabdevanja fabrika potrebnim sirovinama, koje su izgradile evropske multinacionalne kompanije (26% godišnjeg svetskod uzoza), jer je Evropska tekstilna industrija zapala u krizu krajem XX veka.

Ostala biljna vlakna, koja se gaje i proizvode su – lan (Azija i Evropa), juta (Azija), sisal (Južna Amerika) i konoplja (Azija i Evropa). Vlakno životinjskog porekla, daje ovčije runo (ovaj naziv često se odnosi na tekstilno vlakno drugih životinja – alpake, životinje slične lami, kamile, kašmirske koze, gvanaka, lame, angorskog zeca, koze moher, vikunje i jaka, koje daju u manjim količinama, veoma cenjeno tekstilno vlakno). U pogledu hemijskog sastava, vuna je proteinsko keratinsko vlakno, čije su glavne karakteristike – finoća, dužina, elastičnost i sposobnost za filcovanje. U svetskom stadu ovaca, na kraju XX veka, bilo je oko milijardu grla. Iako je u jednom trenutku Kina bila prva, Australija je uspela s blagom od 120 miliona grla, da ostane na svetskom vrhu usamljena, daleko ispred Kine i Novog Zeleanda. Dosta vune iznosi se na međunarodno tržište – oko 30% godišnje svetske proizvednje (najviše se razmenjuje, ako se računa efektivna razmenjena količina – runo sa masnom tvari). Obe države Okeanije (specijalizovane za sektor ovčarstva), ubedljivo vladaju izvoznim tržištem – sirove vune (Australija – 64% godišnjeg svetskog izvoza, i Novi Zeland – 7% godišnjeg svetskog izvoza); i odmašćene vune (Novi Zeland – 33,6% godišnjeg svetskog izvoza i Australija – 28,4% godišnjeg svetskog izvoza). U pogledu uvoza, od 94% ponude vune s masnom tvari, Evropa uvozi 46% i Azija 44%, dok od 90% ponude odmašćene vune, Azija uvozi 53% i Evropa 37%. Gajenje svilenih buba i izrada svile, kineskog su porekla (Kina se ovom delatnošću bavi od XVII veka i odavno je svetski monopolista u ovoj oblasti). Na kraju XX veka, ukupna proizvodnja svile u svetu iznosi oko 80.000 t (Kina 61%, Indija 19% i Severna Koreja 6%).

DRVO I KAUČUK

Sa 35 miliona kilometara kvadratnih, prostor pod šumom zauzima 27% od kopnene površine na planeti i gotovo 3 puta veći prostor od eksploatisane površine koju zauzimaju jednogodišnje biljke. Šume su prisutnije u umerenim državama, nego u međutropskim zonama. Hiljadama godina, drvo je bilo glavni izvor energije. Dobijanje novih izvora energije, u razvijenim državama, omogućilo je, da se drvo velikim delom, oslobodi tradicionalne funkcije (ali veoma zabrinjava činjenica, što se drvo idalje mnogo koristi kao izvor energije u državama u razvoju). Drvo ima i funkciju široko rasprostranjenog građevinskog materijala (za izgradnju kuća, zgrada i pomoćnih objekata, poslovnih prostora i ekonomskih objekata, mostova, brodova, izradu podova, plafona, parketa, nameštaja, rezane i sečene građe, furnira. šperploča…). Takođe, drvo se koristi u industriji papira, kartona i ambalaže. Neophodno je poznavanje i primena veština gajenja i negovanja šuma, kako bi se zaštitile, razvijale i podmlađivale, radi davanja kvalitetne drvne mase namenskoj industriji drveta.

Odnos procenjenog godišnjeg povećanja šuma za eksploataciju i efektivne proizvodnje, omogućava dobijanje procene resursa za proizvodnju države ili grupe država. Proširenje je omogućilo Evropskoj uniji (povećala je proizvodnju industrijskog nerezanog drva na 240 Mm kubnih), da zauzme četvrto mesto u svetu prema proizvodnji trupaca, daleko iza SAD (495 Mm kubnih), ali odmah posle Kine (295 Mm kubnih) i Indije (265 Mm kubnih), ispred Brazila (240 Mm kubnih), Indonezije, Kanade i Rusije, koje proizvode po 175 Mm kubnih industrijskog nerezanog drveta. Kada je reć o građi i drvetu za stolariju, EU gotovo da je izjednačila unutrašnju proizvodnju i potrošnju (oko 10 Mm kubnih listopadnog i 60 Mm kubnih četinarskog drveća), pri čemu je EU na drugom mestu u svetu, iza SAD (100 Mm kubnih) i ispred Kanade (56 Mm kubnih) i Rusije (40 Mm kubnih). U industriji proizvodnje paste za papir, EU je veći potrošač nego proizvođač (sa malim deficitom), ali uspeva da ima drugu svetsku ponudu vlakna na tržištu (pasta i stari papir) iza SAD i daleko ispred Japana, Kanade i Kine.

Prirodni kaučuk, dobijen na osnovu soka nekih biljaka, ima konkurenta u sintetičkom kaučuku, koji nastaje hemijskom reakcijom sinteze (u drugoj polovini XX veka, ustupa mu deo tržišta koji je imao, sa 70% na 30%). Od njega se izrađuje veliki broj proizvoda, manje-više nalik na elastični kaučuk (lateks – kaučukovo mleko, prirodna guma…). Najveći proizvođači prirodnog kaučuka su – Tajland, Indonezija i Malezija (zajedno daju 71% godišnje svetske proizvodnje). Najveći deo prirodnog kaučuka iznosi se na međunarodno tržište – 78% godišnje svetske proizvodnje, jer u nekim državama u razvoju unutrašnja potražnja veoma brzo raste (Kina i Indija), pri čemu su azijske države ujedno i najveći izvoznici prirodnog kaučuka sa 91% godišnjeg svetskog izvoza i najveći uvoznici sa 46% godišnjeg svetskog uvoza.

NEOPHODAN USLOV ZA USPON KARIJERE

Šta izbegavati na poslu

Kada vam je poslodavac javio da ste dobili posao, verovatno vam danima nije silazio osmeh s lica. Ali već prve radne sedmice ste morali da se potrudite kako biste ostavili dobar utisak. Evo nekoliko saveta o vrlo važnoj stvari – šta bi na poslu trebalo izbegavati.

* Nemojte da se obeshrabrite, ako vaše ulaganje u napredovanje ne daje vidljive rezultate. U nekim će firmama biti potrebno mnogo više vremena da se dokažete. Ipak, potrudite se da naučite nove veštine, one koje ne poznajete uopšte ili ih ne poznajete u meri koja je neophodno za dobro obavljanje posla. Takvih je uvek!

* Ne koristite firmine resurse u privatne svrhe! Da li ste se upitali kako bi vaš nadređeni reagovao, kada bi saznao da koristite službeni auto, mobilni, računar i ostalu tehnologiju u privatne svrhe? Sigurno vas ne bi dočekao sa smeškom na licu. Izbegavajte da vodite privatne razgovore kancelarijskim telefonom, kao i korišćenje drugih firminih resursa za lične potrebe.

* Nemojte se žaliti! Iako vam je plata mala ili smatrate da radite s ljudima koji ne znaju svoj posao – pazite kome se žalite. Većina ljudi je preopterećena svojim poslom i oni uglavnom ne žele da slušaju vaše kritike o preopterećenosti i frustracijama izazvanim poslom. Nemojte glasno izražavati vaše nezadovoljstvo, posebno ako ste novi u firmi!

* Ne odbijajte timski rad! Niko ne želi da radi s arogantnim saradnikom, koji svoje znanje i ideje drži samo za sebe i ne želi da pruži pomoć u radu svom kolegi. Imajte na umu da vas kolege lako mogu zameniti nekim drugim. Poslodavcu je u interesu da se s lakoćom uklopite u ostatak tima.

* Nemojte pričati o privatnom životu! Pauzu na poslu iskoristite za bolje upoznavanje s kolegama. Budite otvoreni i srdačni. Ipak, postoje neke teme o kojima se ne raspravlja poput ljubavnog života, religije, politike i plate.

* Nemojte prekoračivati rokove! Nemojte se već na početku pokazati nepouzdanim. Ako se prvi put nalazite u situaciji u kojoj se rokovi moraju poštovati, pažljivo isplanirajte svaki korak i nemojte se dovesti u situaciju da nešto rešavate u poslednji čas.

VEŠTINA PODNOŠENJA KRITIKE

Većina uspešnih ljudi je svesna i svojih grešaka

Većina uspešnih ljudi, veruje kako je jedini razlog njihovog uspeha upravo u tome da su tokom karijere imali sitne greške. Istina ove činjenice postaje očitija, kroz priče o mnogim poslovnim ljudima, koji su bezbroj puta pokušavali ispočetka, kako bi postigli svoj cilj. Ono što nije sasvim jasno, a izrazito je bitno i neizostavni je deo njihovog uspeha, leži u njihovom načinu suočavanja s kritikama, iz kojih uvek znaju da izvuku korist.

Različite vrste kritike

Kritika ima dva različita ukusa: konstruktivan i destruktivan. S oba treba postupati oprezno, iako s drugačijim stavom. Većina ljudi, uz reč kritika, automatski vezuje negativne konotacije, zato što odmah pomišljaju, kako im kritike uvek nose nešto destruktivno. Svi se sećamo, kako smo još kao deca, ponekad bili meta podsmeha i kritika, ponekad čak i bez razloga, pa nam ta sećanja ostaju u podsvesti i kad odrastemo.

Destruktivna kritika

Destruktivna kritika baš i nije iskoristiva. Može ukazivati na grešku, ali ukoliko upućena poruka ne sadrži način rešenja nastalog problema, kritika će rezultirati izrazito negativnim učinkom.

Kako se suočiti? Verovatno najbolji način za suočavanje je jednostavno zanemarivanje, odnosno ignorisanje poruke s negativnom pozadinom i pokušaj izmene njenog predznaka u pozitivni.

Konstruktivna kritika

Konstruktivnom kritikom može se poboljšati radni učinak. Najbolje je učiti na istim greškama. Npr. nadređeni će vam uputiti kritiku: „Hvala ti na izveštaju, vidim uložio/la si dosta truda. Međutim, mislim kako bi ga mogao malo poboljšati, sa malo više teksta i prikazom odgovarajućih statističkih podataka”.

Kako se suočiti? Shvatanjem, kako je pozadina ove kritike, pozitivna. Što bolje shvatanje poruke i raspitivanje, kako bi se postigla sigurnost i razumevanje, da baš sve što je potrebno učiniti radom, dobije na kvalitetu.

Kako negativno pretvoriti u pozitivno?

Kao prvo, mora se razumeti kritika. Razboritost prema onome što se radi, može stvarno poboljšati postupke. Sagledajte, šta konkretno nije kvalitetno napravljeno i zašto. Ako nemate povratnu informaciju, jednostavno ignorišite kritiku i smatrajte, kako ste u svom poslu postupili ispravno.

Krajnji korak

Krajnji korak, predstavlja sprovođenje dogovorenih unapređenja u delo. Nemojte zaboraviti, da se obratite osobi koja vam je prvi put uputila kritiku, kako bi proverili da li je ta osoba konačno zadovoljna vašim radnim učinkom.

POSLOVNI RIZIK

Dve trećine poslovnih organizacija ne realizuju svoje ciljeve

Prosečno svake tri godine, poslovne organizacije pretrpe važnije promene, dok se one manje dešavaju gotovo neprestano. Pa ipak, 40% organizacija, ne uspe da realizuje svoje poslovne ciljeve.

Kompanije bi trebalo, što više da uče kroz iskustva i greške. Kako bi se osigurale od ponovljenih grešaka, kompanije moraju proceniti, zbog čega ciljevi nisu realizovani, sagledati šta je učinjeno pogrešno i podstaknuti svoje zaposlene da između sebe učine isto.

Rizik je poželjan

Više od 85% onih koji su preživeli lošu poslovnu situaciju, tvrdi kako je „sve što se dogodi prilika za učenje”. U ovom slučaju reč „sve” označava učenje na poslovnim greškama. Samo 58% njih, tvrdi kako su u mogućnosti, da precizno opišu šta su zapravo naučili.

U idealnom svetu, greška bi se dogodila samo jednom, jer bi kompanije iz nje izvukle pouku. Ali mi ne živimo u takvom svetu. Kako bi osigurale efikasne promene, organizacije i zaposleni bi trebalo da uče iz situacija koje se na kraju ne uspeju realizovati onako kako je bilo zamišljeno. Ipak, svaka greška, bila ona velika ili mala, ukazuje na potrebu za učenjem na poslovnim greškama.

Organizacije teže da imaju veličanstvene ideje o tome kako promeniti način poslovanja, ali greše u implementaciji tih promena, jer za to nemaju razrađen akcioni plan. Srećom, nisu sve greške neizostavno loše. Pre svega, potrebno je razlikovati razne vrste grešaka. Tako da ima zaista glupih grešaka, koje su posledica nepažnje ili nemara, ali ima i onih inteligentnih, koje proizlaze iz eksperimentisanja i kalkulisanog rizika.

Strah i oklevanje

Bil Gejts je jednom prilikom izjavio: „Želim da zaposlim ljude koji su napravili greške. To pokazuje da su spremni da rizikuju!”

Poslovna politika „nađi krivca i prebaci svu krivicu na njega”, dugoročno gledano, dovodi do toga da se više niko u vertikali neće ni usuditi da izađe s bilo kakvim kreativnim predlogom od straha i s mišlju „šta ako krene naopako”. Manjak ideja, bile one odlične ili možda samo prosečne, siguran je put u stagnaciju kompanije, a s vremenom u njeno nazadovanje i sigurnu propast.