SRBIJA OD MONAKA

Kako nam se ponos dizao na Noleta

Mene tenis ne interesuje. Razumem bavljenje sportom, zdravo je i zabavno, a može da bude i super unosno, kao za Noletovu devojku na primer, ali nikako ne razumem gledanje sporta na televiziji, pa ni uživo. Meni to izgleda kao takvo bacanje vremena, gledati nekog drugog kako trčka i zabavlja se, dok se vaša guzica osaljuje u fotelji ili krevetu. Ići na stadion, ajde đene-đene, može da bude zabavno, ali gledanje televizora? To nikako nije „bavljenje“, „interesovanje“ ili „učestvovanje“ u sportu. To je samo gubljenje vremena i dragocenih trenutaka sopstvenog života.

Pa ipak, o ukusima ne vredi raspravljati, ljudima se sviđaju najrazličitije stvari, neko voli životinje, neko ne, neko voli mango, neko avokado. Te tako ne vredi govoriti ljudima da nema svrhe gledati sport na televiziji, kad već gledaju farmu il’ dvor, ko kako voli. Al’ kad se to gubljenje vremena počne predstavljati kao kreativni čin i najvažnije što jedna nacija radi, e tu onda valja zapitati o čem’ se radi? A to je dakle jedno od problema pomame za Novakon Đokovićem. Dok se on dečko igra, zabavlja i zarađuje novac, cela Srbija sedi ispred malog ekrana i premire, smatrajući to gubljenje vremena svojim i zajedničkim najvećim dostignućem, najvišim „stratosferskim“ visinama na koje su se vinuli. Pa onda, jer su vreme izgubili sedeći pred televizorom, nemaju u svome životu ništa čime bi se mogli pohvaliti, te se hvale uspesima drugih, ko spomenutim Novakom Đokovićem. Koji je državljanin Monaka. Il’ tako nešto. Jel u Monaku isto smatraju Noleta za stub spoljne politike?

Problem je mnogo dublji nego što na prvi pogled izgleda. Na taj prvi pogled moglo bi se reći da se radi o jednoj zemlji unesrećenih i opljačkanih individua, koje se nikako ne snalaze u modernom svetu, te izlaz nalaze u fantazijama o uspesima drugih. Prosto da se čovek sažali. Al’ nije baš tako. Ima ova pojava svoje dublje i mnogo opasnije korene od proste sanje i obmane. Radi se o opasnom gubitku individualnosti u pokušaju bekstva od stvarnosti i usvajanju jednog kolektivnog identiteta, jer je taj kolektivni identitet oblik psihološkog odbrambenog mehanizma, u kom nije bitno što sam „ja“ lično neuspešan, ukoliko smo „mi“ uspešni. A onda kad je i to „mi“ katastrofalno neuspešno, kao što se pokazalo u zadnjih 20 godina, traži se bilo šta da se taj identitet spase, pa makar to bi i pojedinac. Tako se obično dođe do diktature, do „najvećeg sina nacije“, do voljenog oca i sličnih gluposti. To je uvek posledica nazadnosti i kolektivnih iluzija. Srbija u ovom momentu ne može da doživi svoju kolektivnu katarzu i klimaks uz pomoć diktatora jer su političari devalvirani u najvećoj mogućoj meri. Moglo bi se reći, „ne diže“ nam se više na njih. Tol’ko su nas strašno upropastili u bliskoj prošlosti da nas podilazi jeza na samu pomisao o novom „kasapinu“ diktatoru, i proći će još najmanje 15 godina pre nego što zaboravimo kol’ko boli diktatura. Šta nam preostaje? Koji su to drugi eksponenti naše nemoći? Naučnici? Hahahahaha, ne. Pevači i glumci? Hmmm, to sve nekako mlitavo i umetničko. Sportisti? E to se traži! Mužjačni, preplanuli, lepuškasti, zdravi, jaki, perspektivni, uspešni, sve što „mi“ nismo, na njih nam se „diže“. Novak Đoković je samo jedan dečko što ih pušta da mu balave nad slikom i ližu patike.

Nije mi samo kolektivna histerija nad Novakom privukla pažnju nad ovu pojavu. Prošle nedelje je za predsednika Gradskog odbora DS-a Beograd izabran Aleksandar Šapić, bivši vaterpolista. Na istom talasu nagle popularnosti sportista, te ideje da je sem njih sve ostalo trulo i potrošeno. Šapić je na tom mestu smenio Đilasa. Ne znam dal’ spomenuti ima nameru da se posle kandiduje i za gradonačelnika, jer zvuči prilično izgubljeno u svemu što ga je iznenad snašlo, al možda će i on naučiti da surfuje na talasu sportskog obožavanja. Tako se počinje. Dok je Nole svetac, ostali mogu da budu diktatori.

Izvor: blog Milena u zemlji Mexico 04.07.2011.
Autor: Milena Marković

Advertisements

O borefor
Blog afirmiše nezavisnu mrežu ekonomskih aktivnosti i inicijativa građana zajednice sa ciljem da modifikuju ili čak osujete pojedine neprimerene i nedemokratske aspekte ekonomske politike vlasti. Nije uvek lako utvrditi na kojoj tački, aktivnosti vlasti postaju nedemokratske. Mnoge demokratski izabrane vlasti, konsultovaće nezavisne javne forume i načiniti kompromis sa njima, pošto je to suštinska odluka vladanja po načelu saglasnosti. Pojedine interesne grupe imaju mnogo veći uticaj na vlast nego neke druge, zahvaljujući svojoj organizovanosti, bogatstvu i vezama. Uticaj na lokalnu vlast BorskiEkonomskiForum smatra demokratskim, samo ako potiče od javnog ekonomskog interesa građana lokalne zajednice i ne prihvata koncentraciju bogatstva ili moći u rukama nekolicine partijskih oligarha, demagoga i poltrona. Demokratska lokalna zajednica treba posvetiti, posebno nezavisno savetodavno mesto ekonomskim aktivnostima i inicijativama svojih građana, koji zastupaju javne interese i lokalnom stanovništvu koji u slučajevima svojih društvenih, ekonomskih ili psihofizičkih umanjenih sposobnosti, nije u mogućnosti da sa svojim ličnim stavom učestvuje u kontinuitetu javnog dijaloga o strateškim interesima u političkom procesu zajednice. Posetioci BorskogEkonomskogForuma - komšije, sugrađani, prijatelji i partneri naše zajednice, mogu u skladu sa standardnim pravilima blogovanja, izražavati svoje konstruktivne i dobronamerne stavove i sugestije (komentare, tekstove, vizije...) i sadržajno diskutovati u javnom dijalogu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: