ORGANIZACIJA FINANSIJSKOG SISTEMA

Država, preduzeća i domaćinstva, akteri su u ekonomskom životu. Da bi finansirali svoje operacije potrošnje ili ulaganja, oni mogu da koriste sopstvena sredstva. Naročito u slučaju preduzeća i države, potrebe za finansiranjem prevazilaze sredstva kojima oni raspolažu (ali i izvestan broj domaćinstva, raspolaže sredstvima koja prevazilaze njihove potrebe).

Finansijski sistem ima funkciju, da poveže posrednike finansijskih sredstava sa subjektima, kojima su potrebna sredstva za finansiranje. Subjekti koji žele da dobiju sredstva za finansiranje svojih projekata (investicije, osnivanje preduzeća), mogu direktno stupiti u kontakt s onima koji raspolažu takvim sredstvima. Prvi prodaju drugima hartije od vrednosti, uglavnom u obliku akcija ili obveznica.

Osnovna prednost direktnog finansiranja, jeste u odsustvu posrednika između potražioca i zajmodavca (moguće je samo za izuzetno velika preduzeća, koja moraju da pokrenu izuzetno skupe projekte i za veoma krupne finansijske ustanove, koje raspolažu potrebnim sredstvima, kojima će se isplatiti troškovi za prikupljanje informacija). Ove ustanove imaju ulogu posrednika od sitnih štediša do primalaca zajma.

Kada se pokaže da direktno finansiranje nije mnogo rentabilno, finansijski posrednik (najčešće banka) interveniše između zajmodavca i potražioca finansiranja. Posrednik dobija nagradu za svoj rad (štediše mu uplaćuju svoju gotovinu, u zamenu za slabu kamatu) i banka ovaj novac pozajmljuje ostvarujući veću dobit. Na taj način zajmodavci su bolje obezbeđeni od svakog rizika i nudi im se veća likvidnost. Banka je u boljoj mogućnosti da učini rentabilnim pozajmice, koje odobrava potražiocima finansijskih sredstava. Zahvaljujuči ogromnim količinama gotovog novca koje su joj poverene, ona može da podeli rizik kome se izlaže među više pozajmljivača, dok joj veliki iznosi koje pozajmljuje jednom verovniku, omogućavaju da nadoknadi troškove za prikupljanje informacija.

Advertisements

NOVE ENERGIJE

Većina energija zvanih ,,nove,, u stvari je stara – one su postale izuzetno interesantne u vreme petrolejskih udara (tada je i nastala ova termonilogija). Iako su ove energije prirodne i mogu se obnavljati, ne mogu se svuda koristiti, jer su povezane sa fizičkim faktorima (vetar, sunce, plima i oseka, unutrašnja zagrejanost Zemlje). One su uglavnom namenjene za proizvodnju električne struje, ali mogu imati i drugu namenu (zagrevanje stanova, pokretanje mašina…).

Električna energija se može proizvoditi direktnim korišćenjem dejstva plime i oseke za pokretanje turbina (energija koja dolazi od povećanja i smanjenja nivoa mora, koristi se u Francuskoj od XI veka za pokretanje mlinova, dovela je u XX veku do izgradnje samo nekoliko postrojenja u svetu – Francuskoj, Japanu i Rusiji).

Geotermička energija, koristi termalne izvore u vulkanskim regionima ili duboke rezervoare tople vode u sedimentnim basenima. Para dobijena bušenjem, šalje se direktno, površinskim kanalima, do turbine povezane s generatorom naizmenične struje, koji proizvodi energiju kao u klasičnim termocentralama (Island je jedan od većih proizvođača, koji koristi geotermičku energiju).

Tehnike za korišćenje solarne energije, postepeno su savladane u državama s jakim suncem, ali teško da ova vrsta energije može biti konkurentna ostalim ,,novim,, vrstama energije (u subsaharskoj Africi, gde su fizički uslovi optimalni, ova energija služi za pokretanje pumpi za vodu, za industrijsku desalinizaciju, za proizvodnju struje u mestima udaljenim od brane ili od termocentrala).

Najveće interesovanje do 1990.godine postojalo je za energiju vetra (povećanje 25% u odnosu na, sunčanu energiju – 17% i geotermičku energiju – 3%).

Biomasa je povezana sa suncem ali energetska proizvodnja, preciznije nastaje iz hemijske reakcije, sa ciljem da se proizvedu gasovi (biogas) i goriva na bazi slame, dveta, komine od šećerne trske…

ELEKTRIČNA ENERGIJA

Struja kao izvor energije, ne može se skladištiti ali ima višestruku namenu – grejanje, osvetljenje, pokretanje i rad mašina, od nedavno i automobila (osnovna jedinica je kilovatčas – 1 kWh = 100 kW ili teravatčas 1TWh = 1012 Wh). ,,Klasične,, termocentrale u svetu proizvode 64% električne energije, koristeći ugalj, prirodni gas ili naftu; 18% proizvode hidrocentrale, dok je ostatak proizveden na bazi uranijuma i plutonijuma u nuklearnim centralama i iz izvora energije zvanih ,,novi,,. Potrošnja električne energije redovno se u svetu povećava, da bi početkom 2005.godine iznosila 40% od ukupne korišćene energije u svetu (od čega 70% proizvode industrijski razvijene države).

Redovno povećanje proizvodnje, 1990.godine dostiže 10.121 TWh i 1998.godine iznosi 11.774 TWh, s velikim razlikama među državama – SAD (3.420 TWh), Kina (988.TWh), Japan (941 TWh), Rusija (686 TWh), Kanada (490 TWh), Nemačka (484 TWh), Francuska (400 TWh)… Države u punom industrijskom razvoju, nastavljaju sa redovnim povećanjem potrošnje i troše sve više električnu energiju (1998.godine – Indija 367 TWh, Brazil 296 TWh, Južna Afrika 170 TWh…). Liberalizacija tržišta električne energije privodi se kraju u državama, u kojima privatne kompanije nisu proizvodile, ni prodavale struju. Evropske direktive nalažu državama članicama EU da svoja tržišta otvore konkurenciji (dok Italija privatizuje ENEL, u Francuskoj EDF treba postepeno da napusti svoj monopolski položaj…).

Krajem XIX veka, za proizvodnju električne energije, počinju da se koriste energija vode u tečnom stanju i dobija znatni zamah tek 30-ih godina XX veka (kao prirodna i relativno jeftina energija, koja se obnavlja i koje ima u planinskim zonama bez uglja, duž velikih reka koje imaju vodu u izobilju, zahvaljujući otapanju snega – na rekama i jezerima : Rona, Rajna, Dunav, Nijagara…). Danas proizvodnja električne energije u hidrocentralama iznosi 18% svetske proizvodnje električne energije, što je 6% od ukupne svetske proizvodnje energije. Hidrocentrale su u svetu različite i prilagođene su mestu na kome su izgrađene (najpovoljniji su brdoviti i planinski regioni i regioni sa dosta padavina). Najjednostavnije su hidrocentrale izgrađene nizvodno, duž reke – one se snabdevaju kontinuirano, ali su izložene varijacijama protoka rečnih voda. Centrale na jezerima raspolažu stalnom rezervom vode, zahvaljujući otapanju snega i padu vode (služe kao dopuna za nedovoljnu proizvodnju drugih centrala u periodima velike potrošnje električne energije). U državama u razvoju pored velikih međunarodnih projekata, grade se i mnoge mikrocentrale za proizvodnju električne energije za lokalne potrebe. Najveći proizvođač električne energije u hidrocentralama je Kanada (352.690 MkWh), SAD i države bivšeg SSSR-a (350.000 MkWh), Kina (190.577 MkWh), Francuska (69.890 MkWh)… Stanovništvo Brazila, Čilea, Laosa i Indije pobunilo se 1998.godine protiv projekata u toku (Indija – uređenje doline reke Narmade, kojim se predviđa izgradnja 3.500 brana).

,,Klasične,, termocentrale koriste loživo (ugalj, nafta, prirodni gas), koje pripada grupi izvora energije zvanoj fosilna. Tehnologija proizvodnje dobro je savladana i jednostavna je (i dostupna svim državama). Grade se u blizini urbanih centara sa velikom potrošnjom električne energije (ove centrale su veoma česti zagađivači životne sredine). Industrijski razvijene države vode više brige o svojoj životnoj sredini (skupim zelenim projektima, protiv zagađenja…), zašta države u razvoju nemaju adekvatne resurse (materijalne, tehnološke, naučne, ljudske…).

Gotovo sve atomske centrale u svetu rade na obogaćeni uranijum. Proizvodnja električne energije u atomskim centralama povećana je u periodu od 1970.-1990.godine 20 puta da bi do kraja XX veka, dostigla 2.500 TWh. Atomske centrale danas obezbeđuju 17% ukupne proizvodnje električne energije u svetu (u odnosu na 1% – 1970.godine), od čega 24% električne energije proizvedu države OECD-a – na čelu sa Litvanijom. Francuska u atomskim centralama proizvodi 83,5% električne energije za svoje potrebe, dok u Belgiji proizvodnja struje atomskog porekla iznosi nešto manje od 57%. Svetski atomski arsenal, pod visokim je nadzorom, od vremena kad je došlo do nesreće u Ukrajini (Černobilj – 1986.godine), čije su se pogubne posledice osetile širom Evrope. 1997.godine na Konferenciji o klimatskim promenama u Kjotu, velike industrijski razvijene države, odlučile su da smanje globalnu emisiju gasa sa efektom staklene bašte, što je ojačalo poziciju pristalica korišćenja atomske energije u miroljubive svrhe (jer atomske centrale ne ispuštaju nikakav gas takve vrste). Pitanje atomske energije u svetu, postaje političko, pri čemu se smanjuje izgradnja i broj atomskih centrala u upotrebi za civilne svrhe, čak se i odustaje od njih). Veće države zamrzavaju svoje humane atomske programe, ali naprotiv u Aziji – Kina i Južna Koreja, nadaju se povećanju broja atomskih centrala.

UGALJ

Ugalj (kameni ugalj i lignit), koji se nalazi u primarnim ili mlađim sedimentnim basenima, vadi se iz podzemnih rudnika ili ugljenokopa pod vedrim nebom. Predstavlja obilan izvor energije, nepogodan za skladištenje i manipulaciju (danas se prevashodno koristi u termocentralama). Dokazane rezerve garantuju potrošnju, najmanje dva veka (od toga 33% uglja iz ugljenokopa pod vedrim nebom u SAD, Kini i Rusiji i pojedine države bivšeg SSSR-a).

Početkom 70-ih godina XX veka, SAD, SR Nemačka, Poljska i SSSR, bili su prvi izvoznici uglja. Od tada situacija u svetu se promenila – Nemačka i Velika Britanija postali su uvoznici, dok su veliki izvoznici ostali Poljska, Rusija i pojedine države bivšeg SSSR-a. Nove države koje izvoze ugalj (Kanada, Kina, Kolumbija, Indonezija), promenile su tokove razmene. Od 1973.godine, za ugalj postoji izvestan interes – njegova proizvodnja povećana je od 1970.godine za 70%, da bi 1999.godine dostigla 3,5 milijarde tona.

Industrijski razvijene države, preorijentisale su se u snabdevanju energentima na ugljovodonike, ali države u razvoju (Indija i Kina) i dalje su veoma zainteresovane za ugalj (jer imaju ogromne rezerve uglja, a nemaju dovoljno ugljovodonika).

PRIRODNI GAS

Prirodni gas je ugljovodonik, povezan s naftom u zajedničkim nalazištima ili prisutan sam (u nalazištima gasa – Laku u Francuskoj, Groningen u Holandiji…). Kvalitet prirodnog gasa zavisi od sadržaja metana, koji mora biti što je moguće viši (obično oko 95%). Poznat od Antičkog doba, ovaj izvor energije postao je dostojan interesovanja u SAD tek 30-ih godina XX veka, zahvaljujući postignutom napredku u njegovoj eksploataciji i transportu.

Neposredno po završetku drugog svetskog rata, tehnički progres omogućio je da se prevaziđu početne teškoće, po pitanju transporta i skladištenja. Prirodni gas je na ceni jer je slab zagađivač (njegov plamen ne oslobađa, ni sumporne proizvode, ni okside ugljenika). Njegovo korišćenje je višestruko – grejanje stambenih i poslovnih prostora, kupanje i pečenje jela, glavno sredstvo za loženje u termoelektranama i od početka 90-ih godina XX veka, gorivo za motorna vozila u formi TNG (tečni naftni gas). Proizvodnja prirodnog gasa u svetu je u velikom poprastu – od 1955.-1970.godine je povećana tri puta (sa 300 milijardi m3 na 1.071 milijardi m3), od 1970.-1990.godine je povećana 2 puta (na 2.071 milijardi m3), da bi 1999.godine dostigla preko 2.400 milijardi m3.

Dokazane rezerve garantuju potrošnju u narednih šest decenija, što navodi na pomisao da će prirodni gas, biti jedan od prvih izvora energije u XXI veku. Prirodni gas predstavljao je pred kraj XX veka, četvrtinu potrošene energije u svetu i danas dostiže 30% potrošnje energije u svetu. Nalazišta prirodnog gasa su bolje raspoređena po svetskim zonama, nego nalazišta nafte – 39% nalazi se u Rusiji i državama bivšeg SSSR-a, 34% na Bliskom Istoku (posebno u Iranu). Raspored nalazišta u prostoru, mnogo se promenio u odnosu na vreme pre 50 godina. Neposredno po završetku drugog svetskog rata, SAD su držale 90% ukupne količine prirodnog gasa u svetu. Od tada eksploatišu se nova nalazišta u Zapadnoj Evropi (Holandija) i u Severnom moru. Rezerve u Sibiru, Kazahstanu, Kaspijskom moru i Iranu, postaju krupni strateški ulozi na početku XXI veka.

Procenjuje se da će do 2015.godine, preko 30% termocentrala raditi na prirodni gas (polovina od toga u Severnoj Americi). Maghreb (regionalni proizvođač) obezbeđuje trećinu potrošnje prirodnog gasa Evrope (82 milijarde m3). Danas, dva gasovoda (snopovi cevi) povezuju Hassi R`Mel u Alžiru sa severnom obalom Mediterana – od 1983.godine, Transmediteranski gasovod prolazi kroz Tunis i snabdeva Italiju i njene susede. GME (Gasovod Maghreb – Evropa) prolazi od 1996.godine kroz Maroko i Gibraltarski moreuz i snabdeva Pirinejsko poluostrvo. Treća mreža u fazi projekta, povezivaće nalazišta u Libiji sa Italijom. Alžir je peti proizvođač gasa u svetu – ima državno preduzeće (Sonatrach) i početkom 90-ih godina XX veka zaključio je ugovore sa firmama: Agip (Italija), Anadarko, Arco, Mobil (SAD), Petro Canada (Kanada) , British Petroleum (Velika Britanija) i Repsol (Španija).

Pitanje transporta prirodnog gasa, složenije je od pitanja transporta nafte. Pojava specijalizovanih brodova (zvanih metaneri), omogućila je prevoz gasa u tečnom stanju na temperaturi od – 162 ºC (čime se njegova zapremina smanjuje 600 puta), ali je nametnula obavezu izgradnje u luci ukrcaja veoma specijalizovanog industrijskiog kompleksa za prevođenje gasa u tečno stanje i fabrike za regasifikaciju na mestima na kojima se iskrcava. Prve komercijalne isporuke na dugim rastojanjima potiču iz 1964.godine i izvršene su između Alžira i Velike Britanije (največi metaner je Metanija, koji obezbeđuje transport alžirskog gasa iz Arzeva do Zeebriža (Belgija). Gasovodi predstavljaju drugi način za transport prirodnog gasa – oni zahtevaju kompleksne instalacije za rekompresiju gasa na svakih 80 km (služe za kopneni transport u regionalnim, nacionalnim i međunarodnim okvirima). Gasovod ostaje najrentabilniji način transporta prirodnog gasa na daljini do 4.000 km (gasovod Zeepajp od 1996.godine, povezuje Norvešku sa Zeebrižom).

Razmena prirodnog gasa se povećava u zavisnosti od svetske potražnje (i to potražnje SAD i država OECD). Zapadne multinacionalne kompanije koje vladaju tržištem nafte u svetu, sve više kontrolišu i tržište gasa (Royal Duch Shell i Exxon). S druge strane dolazi do regionalizacije razmene prirodnog gasa, zbog visoke cene transporta. Evropske mediteranske države snabdevaju se sa Alžirskog tržišta (Francuska 28%, Italija 20%). Najveći potrošač SAD je i najveći uvoznik prirodnog gasa (njihovi snabdevači su Kanada i u manjoj meri Alžir). Japan se snabdeva do 63% potrošnje gasa, iz Indonezije, Malezije i do 15% potrošenog gasa iz Australije. Države Severne i Istočne Evrope, kupuju gas pre svega u Rusiji do 45% potrošenog gasa, Holandiji do 20% potrošenog gasa i Norveškoj do 14% potrošenog gasa. Alžir je povećao svoje učešće u razmeni, puštanjem GME (koji snabdeva većinu mediteranskih država prirodnim gasom). Izvoz ruskog prirodnog gasa, trebao bi da se udvostruči do 2020.godine.

NAFTA

Nafta jeste ugljovodonik (kao i prirodni gas), stvorena anaerobnim razlaganjem organskih materija. Nalazi se u slabo naboranim sedimentnim basenima i u regionima starih kontinentalnih platformi u kojima preovlađuje lagunska sedimentacija. U svetu postoji 14 velikih naftnih zona – pet u Americi, jedna u Evropi, dve u Africi, četri na teritoriji bivšeg SSSR-a, jedna na Srednjem Istoku i jedna u Indoneziji. Dokazane rezerve nafte su nejednako raspoređene u svetu (dve trećine tih rezervi, nalaze se na Bliskom Istoku).

Tehnički progres je omogućio da se nafta od 1947.godine vadi iz tla ispod mora (ofšor eksploatacija) i to u Severnom moru. Ofšor eksploatacija je postala rentabilna kao i eksploatacija nalazišta pod zemljom (1998.godine – 50 država u svetu vadi naftu ofšor eksploatacijom, jer je 1994.godine otkriveno 8 ogromnih nalazišta pod morem, među njima i nalazište u Gvinejskom zalivu – na pučini koja pripada Angoli). Nalizišta u Kaspijskom moru (12% svetskih rezervi), trebala bi u budućnosti da ojačaju potencijal rezervi nafte. Velike kompanije krenule su u pravu trku za rezervama i to u Alžiru (Francuska, Italija, SAD), u Republici Kongo, Iraku, gde se uprkos međunarodnim tenzijama, zaključuju ugovori sa američkim, franscuskim, ruskim i kineskim naftnim kompanijama.

Prvo nalazište nafte otkriveno je tek u XIX veku u Pensilvaniji (1859.godine). Nakon pronalaska motora sa unutrašnjim sagorevanjem (1885.godine), od strane nemca Gotfrid Dajmlera, obeležava se istinki početak potrošnje nafte u ogromnim količinama. U periodu od 1910.-1920.godine, potrošnja nafte je povećana pet puta (100 Mt) i redovno se povećava do 1945.godine (375 Mt), da bi se od tada sumanuto povećala 3,5 puta u periodu od 1955.-1973.godine (i dostigla preko 2.793 Mt). Dva naftna udara, od 1973. i od 1979.-1980.godine, usporavaju proizvodnju nafte u svetu (stabilizujući je na oko 3.000 Mt). Posle blagog pada (1983.godina – 2.750 Mt), proizvodnja se ponovo povećava i beleži istorijski rekord (1998.godine – 3.500 Mt).

Posle drugog svetskog rata, ponuda naftnih derivata zavisila je od SAD i SSSR (koji su delili glavninu svetske proizvodnje nafte), ali od početka 1950.godine Srednji Istok, postaje najveći petrolejski region na svetu. Od naftnih udara, ponuda, ranije veoma koncentrisana, postajala je sve šira, mada u njoj i dalje preovlađuju tri grupe koje daju dve trećine svetske proizvodnje nafte – Srednji Istok (31%), SAD i Kanada (18,5%) i Rusija i bivše države SSSR-a (10,5%). Zahvaljujući nalazištima nafte u Severnom moru, Evropa ulazi u krug svetskih proizvođača nafte (posebno Velika Britanija i Norveška). Azija, izuzimajući Kinu (160,1 Mt), predstavlja grupu proizvođača srednje veličine (Indonezija i Malezija). Skromna u prvoj polovini XX veka, znatno je povećana potražnja za naftnim derivatima posle 1945.godine, jer predstavlja lak izvor energije za korišćenje (skladištenje, transport, distribuciju) i mnogo je pogodnija od uglja. Potražnji za naftom doprinosi ,,saobraćajna revolucija,, (automobili, vozovi, avioni…), industrija grejanja u stambenim i poslovnim prostorima… Nafta je postala u isti mah – gorivo, loživo, mazivo i sirovina za industriju.

Nafta je proizvod koji se najviše razmenjuje u svetu na duga rastojanja (oko 1.600 Mt ili trećina prometa roba u svetu). Ona se uglavnom prevozi morem (tankerima), dok se ostatak šalje naftovodima ili se dostavlja klasičnim prevoznim sredstvima. Nafta iz Arapsko-persijskog zaliva, najviše odlazi u tri velike zone potrošnje – Zapadnu Evropu, Severnu Ameriku i Japan (preko pet velikih pomorskih puteva). Države proizvođači nemaju više mogućnost da utiču na cenu barela sirove nafte, zbog pojave novih proizvođača i potražnje industrijski razvijenih država (koje su pronašle druge izvore energije radi sopstvenog snabdevanja (razvijajući atomsku energetiku), koje odlučuju o ceni sirove svetske nafte. Kvote za proizvodnju nafte koje su 90-ih godina XX veka uvele države OPEC-a, imaju za cilj da se smanji ponuda nafte na tržištu. Krupan ulog u geostrateškoj igri od drugog svetskog rata – nafta predstavlja povod za izbijanje velikih svetskih kriza, od zatvaranja Suetskog kanala (1965.-1975.godine), izazvanog šestodnevnim ratom, do petrolejskih udara iz 1973. i 1979.godine.

Zapadne države pronašle su i druge izvore energije, kako ne bi bile zavisne od regiona Bliskog Istoka. Sirova nafta prerađuje se nizom složenih industrijskih postupaka, koji omogućavaju da se dobije proizvod pogodan za potrošnju – frakciona destilacija (za odvajanje tečnog goriva od teških taloga), krekovanje i molekulski reforming (za dobijanje lakih destilata kao benzin, srednjih i teških kao lož ulje), rafinovanje kojim se naftni derivati oslobađaju stranih tela. Ovi proizvodi su podeljeni u sedam kategorija – goriva (benzin, kerozin, dizel-gorivo), uljana loživa (laka i teška uljana loživa za industriju), ulja i masti za maziva, vazelin, vosak i parafin (izolacija kablova, proizvodi za održavanje, kozmetika), bitumen (za asfaltiranje puteva i za toplotnu i zvučnu izolaciju), naftni gas (butan i propan) i razni proizvodi za hemijsku industriju.

Tržištem nafte vladaju velike kompanije, prisutne na svim kontinentima i u čitavom lancu (od otkrivanja nalazišta do distribucije). Nedavnim fuzionisanjem u klimi oštre konkurencije, smanjen je njihov broj. Exxon Mobil, Chevron i Texaco su američke kompanije, dok su Shell, British Petroleum – Amoco, TotalFinaElf i ENI evropske kompanije. Rafinerije, dugo koncentrisane u državama potrošačima (koje i dalje imaju dve trećine rafinerija), nedavno su izgrađene u državama proizvođačima i državama koje izbijaju u prvi plan kao proizvođači (Brazil i Indija). SAD drže petinu svetskog kapaciteta za preradu nafte (827 Mt), ispred Rusije (8% – 334 Mt) i Japana (6,3% – 250 Mt).

ENERGETSKI BILANS

Globalna proizvodnja energije, nije prestala da se povećava od 1945.godine, zahvaljujući otkrićima novih nalazišta nafte i sve većem korišćenju drugih izvora energije (prvenstveno atomske). Zajedničko mišljenje o nestašici energije krajem 70-ih godina XX veka, danas je napušteno. Dokazane rezerve (one za koje se s ekonomskog i tehničkog gledišta, smatra da se mogu eksploatisati) omogućiće da se zadovolje potrebe u svetu u toku decenija XXI veka, ali nejednako u odnosu na izvore energije (ove energije iznose: 138 MMt nafte – za 45 godina, 710 Gt uglja – za 250 godina, 120 Gm3 prirodnog gasa – za 57 godina, 35 Gtep uranijuma – za 60 godina. Procenjuje se da će 2020.godine, ugalj predstavljati 34% od energetskog snabdevanja u svetu, nafta i prirodni gas 38%, hidrocentrale 5%, atomska energija 12% i ostale forme energije zvane ,,nove,, 36% (reč je samo o predviđanju, koja su veoma različita u zavisnosti od studijskih analiza).

Od pre 20-tak godina, broj regiona proizvođača se povećava. Bliski istok, koji je preovlađivao do 1985.godine, zaostaje; Zapadna Evropa i Severna Amerika stagniraju; deo država u razvoju napreduje (Afrika – 600 Mtne, Latinska Amerika – 700 Mtne, Azija na Pacifiku bez Japana – 1.200 Mtne). Industrijski razvijene države najčešće zavise od uvoza (Francuska, Japan…). Prema energetskom rasporedu u svetu, postoje četiri vrste država – koje proizvode i malo troše (države u razvoju i Srednji Istok), koje proizvode mnogo i suviše troše (SAD i Kanada), koje moraju da uvoze skoro celokupnu energiju (Zapadna Evropa, osim Velike Britanije, Norveške i Japana) i koje proizvode i izvoze trošeći veoma malo (države u razvoju – Nigerija, Venecuela). Rusija i druge države nakon raspada SSSR-a, koje su nekada bili veliki zajednički proizvođači s viškom, sve su manji pojedinačni proizvođači nafte.

Ponuda je postala planetarna i industrijski razvijene države, imaju sve veću težinu na globalnom tržištu energije, čineći politički i ekonomski pritisak na proizvođače u državama u razvoju. Energija budućnosti su možda novi ugljovodonici (teško ulje), akumulator s gorivom (koji se koristi u kosmičkim letilicama), termonuklearna fuzija koju su Evropljani razvili u okviru projekta JET u Kalhemu, čija je realizacija predviđena za 2050.godinu.